- Zdravo, ja sam Nik! Ako vam je neko rekao da granice postoje, znajte da vas laže… jer ih nema! Ove reči Nika Vujičića najbolje odslikavaju volju i prkos sa kojima se ovaj genijalac upustio u bitku sa životom. Bez ruku i nogu, ali sa velikim srcem. Uspeo je da dokaže ono u šta ni njegovi roditelji nisu verovali, izborio se za život dostojan čoveka!
– Istina je, nije lako, ali hej, pa život i nije lagan. Bilo je teških trenutaka, bio sam depresivan, nekoliko puta sam čak hteo i da se ubijem. Sećam se, bilo je to kada sam imao deset godina. Napunio sam kadu i hteo da se udavim, ali sam odustao. Stojeći ispred kade pune vode, shvatio sam koliko bi to rastužilo moje roditelje – ovim rečima objašnjava on smisao i lepotu življenja.
Nik Vujičić, najpoznatiji svetski motivacioni govornik, rođen sa retkim poremećajem – tetra amelija sindromom, zbog čega nema ni ruke ni noge, uspeo je da pomogne sebi, ali i milionima ljudi širom sveta da pronađu snagu i inspiraciju, suoče se sa svojim problemima i prevaziđu ih.
Nik je rođen u Melburnu i prvo je dete Borisava i Duške, koji su Srbiju napustili davne 1964. godine kao iseljenici. U Australiju su otišli trbuhom za kruhom. Kada se rodio 4. decembra 1982. bili su očajni. Nije postojao ni jedan jedini medicinski razlog zbog koga bi njihov prvenac imao ovaj poremećaj. Ono što je trebalo da bude najsrećniji dan u njihovom životu pretvorio se u traumu i šok.
– Moj tata, inače sveštenik, bio je pored mame kad sam se rodio – priča Nik. – I video je moje rame. Nije mogao da veruje u ono što gleda. Video je da fali ruka, da je jednostavno nema. Od tog prizora mu je pripala muka i izašao je napolje. Medicinske sestre su počele da plaču. Nisu znale šta da rade. Doktor je otišao do mog oca, a on je rekao: “Moj sin… on nema ruku”, na šta je doktor odgovorio: “Ne, u stvari, on nema ni ruke, ni noge”. Tata se onesvestio.
Ipak, Nikovo rođenje je najteže palo njegovoj mami Duški.
– Sestre su me stavile da ležim do nje, a ona nije mogla, nije htela ni da me dodirne – priča Nik. – Samo je rekla: “Ne, ne želim da ga vidim”. Stavili su me u inkubator, a tata je došao da me vidi. Zatim je otišao do moje mame i rekao joj: “On je prelep”. Ipak, oboma je trebalo oko četiri meseca da se priviknu na moje stanje – priča Nik.
Uplašeni za njega i njegovu budućnost, nisu ni očekivali da će im sin postati savremeni superjunak u kom će inspiraciju pronalaziti milioni ljudi širom sveta. A, kako su i mogli… Nikovo detinjstvo je ispunjeno nebrojenim teškoćama i problemima. Kao dečak stalno je molio Boga da mu podari ruke i noge… nadajući se da će ujutru kada se probudi imati laktove, ruke, šake i prste. Želju je Nik ponavljao nemumorno.
– Video sam slepe ljude kako su progledali, nemoćne kako su progovorili, obolele od najtežih bolesti da su se izlečili, pa i meni stoji par cipela u ormaru. Čovek jednostavno nikad ne može da bude siguran – kaže Nik sa osmehom.
Ipak, nije uvek bilo razloga za smeh.
Jedna od teškoća sa kojima se susreo je bila i ta što mu je prema australijskom zakonu bilo zabranjeno da pohađa redovnu školu uprkos tome što ima samo fizički, ne i mentalni nedostatak. Tek kada se zakon promenio, bio je jedan od prvih učenika sa invaliditetom koji je završio osnovnu školu “Viktorija” u Melburnu. Za njega je ustajanje na “levu nogu” dobilo potpun novi smisao, jer je naučio da piše upravo sa jedina dva prsta koja ima na levom stopalu.
Ali to nije sve. Levim stopalom naučio je i da kuca na kompjuteru (može da ukuca 43 reči u minutu), igra fudbal, surfuje, vozi skejtbord, baca teniske lopte, javlja se na telefon, brije se i sipa sebi vodu… Zbog toga što su ga učenici maltretirali, rekao je roditeljima da želi da umre. Imao je tada osam godina. Nakon toga usledio je mračni period teške depresije. U desetoj je pokušao da izvrši samoubistvo. A od te ideje ga je odvratila ljubav prema roditeljima i vera u Boga.
VERA U BOGA
Nik uvek kaže da je vera veoma važan deo njegovog života. On i njegova porodica su protestanti, a on je već sa 17 godina počeo da drži govore u protestantskoj crkvi, da bi nešto kasnije osnovao i svoju nevladinu organizaciju “Život bez ekstremiteta”.
Diplomirao je računovodstvo i finansijsko planiranje kada je imao 21. Nakon toga je krenuo da drži motivaciona predavanja po čitavom svetu fokusirajući se na probleme sa kojima se susreću tinejdžeri. Nikova predavanja čulo je više od četiri i po miliona ljudi, posetio je 43 zemlje i pet kontinenata. A upravo je ne jednom od tih predavanja upoznao i svoju suprugu koja će mu uskoro podariti sina.
Pre nego što je upoznao prelepu Kane Mijaharo, Nikov ljubavni život je bio pun uspona i padova.
Priseća da je sa 15 godina često prilazio devojkama i bivao odbijen. Tek sa 19 godina je prvi put u životu imao vezu koja nije uspela. A onda je na jednom od predavanja u Dalasu, na kom je bilo svega 16 ljudi, ugledao svoju prelepu, buduću suprugu.
– Odmah se osetio fluid među nama – kaže kroz smeh Nik.
On se izabranicom svoga srca oženio u Sent Barbari, tako što je prsten stavio u krofnu i to svoju. Nakon što je pojeo kolač, zubima je stavio prsten na ruku i pitao je da bude njegova žena. Ona je sa suzama u očima pristala.
Tokom svog boravka u Srbiji ostvario je još jednu svoju veliku želju – upoznao je Novaka Đokovića. Do kraja života, kako kaže, planira da ostvari sve svoje želje. Da mu verujemo? Naravno.
Autor: Biljana Tasić | Bait Tv |telegraf.rs
No comments
Post a Comment