NEWS
latest

728x90

header-ad

Čemu filozofija u obrazovnom sistemu?

U sprovođenju reforme srednjeg stručnog obrazovanja, dakle, filozofija se sve energičnije proteruje (jer “ne služi ničemu”).

Nije danas prevelik problem ukloniti filozofiju iz srednjoškolskog obrazovanja, naročito ako se njen leš rastvori u kiselini nekog slaboumnog opravdanja tipa: filozofija ničemu ne služi, ona samo dodatno opterećuje ionako preopterećene učenike (preopterećene čime?), te je održavanje filozofije u obrazovnom sistemu, zapravo, bacanje para. Takvo ubistvo je gotovo savršen zločin: slabašni glasovi filozofa (kao glasovi siromašne i neuticajne rodbine) ionako se ne bi probili do javnosti, nema puno prosute krvi, i to malo prosute tekućine lako se spere sa pločnika gluposti, pa onda glupost blista u svojoj raskoši. Otarasiti se filozofije nalik je ubistvu beskućnika ili izbeglice: koga briga? Uostalom, humanističke discipline, uključujući i filozofiju, nikada nisu bile u težem položaju u poslednjih dvestotinak godina: katedre za humanističke nauke se, čak i u bogatim zemljama gase a srednjoškolski programi redukuju na “korisne discipline” pripremajući na taj način proizvođenje “korisnih idiota”, stručnjaka koji se razumeju samo u svoju struku i ni u šta drugo. Posledice takvog pogleda na svet kolosalne su i ne vode ničemu dobrom.  

Pragmatički obrt u obrazovanju najdirektnije zaseca u tkivo zajednice koja ne proizvodi samosvesne i slobodne građane već šrafove jedne društvene mašinerije koja radi bez svrhe, ideje i, naravno, slobode (mašina se i definiše svojom automatičnošću, dakle neslobodom).


Stručnjak – plen manipulanata

Društvo koje bi se lišilo “filozofske nepotrebnosti” posle izvesnog vremena zaličilo bi na lepi leš: spolja je sve u redu, jedino što je osoba preminula usled obilnog unutrašnjeg krvarenja izazvanog nekompetentnom hirurškom intervencijom. Društvo stručnjaka (eksperata) koji ne znaju ništa drugo do ono za šta su obučeni postaje društvo idiota – onih koji ne učestvuju u javnom životu jer nisu u stanju da misle nego samo da rade. Stručnjak se definiše time što ne misli, nego dela.

Uloga filozofije, kao vezivnog tkiva jednog društva, ne može se nadoknaditi niti zameniti bilo kojom drugom disciplinom, tehnikom, ili oruđem, zato što se nijedna druga disciplina ne bavi čistim pojmovima. Nijedna se druga disciplina ne bavi ničim tako konkretnim kao filozofija. Zabuna koju izaziva prethodna rečenica veoma je delotvorna. Filozofija se doživljava kao najapstraktnija disciplina koja barata pojmovima na taj način da je iskustvo (empirija, ono konkretno) ne obavezuje u meri u kojoj, recimo, iskustvo obavezuje građevinskog inženjera: ako inženjer na poštuje zakone građenja – njegovo zdanje se ruši.  

Ako se, pak, tome nasuprot, filozofija ne obavezuje na stvarnost – utoliko, što bi rekao Hegel, gore po stvarnost: filozofsko zdanje svejedno stoji. (Hegel je otišao i korak dalje pa je tvrdio da zdanje stvarnosti stoji upravo zahvaljujući pojmovnom zdanju, ali to je druga priča). Odnos konkretnog i apstraktnog, međutim, nipošto nije tako jednostavan kakvim se može učiniti (inače filozofija teško da bi preživela dve i po hiljade godina). U engleskoj reči za beton, concrete, čujemo upravo “ono konkretno”, ono što odlikuje filozofski pojam: čvrstina i celovitost, za razliku od onog što je apstraktno, izdvojeno, odvezano (latinsko abstrahere znači izvući, izdvojiti iz celine). Konkretno znači celovito.

Kada za nekoga kažemo da nema pojma o čemu priča, to znači da govori apstraktno. To znači da nije u stanju da zahvata celinu i govori nevezano, proizvoljno, priča šta mu padne na pamet, a to što mu padne na pamet obično nije naročito pametno i svakako je beskorisno. Pojmiti nešto znači zahvatiti celinu, ono konkretno. U latinskoj reči concept, što mi prevodimo s pojam, nalazi se capere, zahvatiti. Otud nepoverenje u stručnjaka čije znanje je, naprosto, izdvojeno (apstrahovano, ekstrahovano) iz celine: stručnjak se razume u jednu stvar, a o celini ne vodi računa. Utoliko je lak plen manipulanata. Stručnjaci su uspeli da pocepaju atom, onda im je sinulo da se, eto, to cepanje može upotrebiti i za pravljenje bombe koja cepa ljude. Nisu, dakle, dok su cepali atom, uspeli da dobace ni do elementarne posledice onoga čime se bave.

U sprovođenju reforme srednjeg stručnog obrazovanja, dakle, filozofija se sve energičnije proteruje (jer “ne služi ničemu”), pa je u tom razornom talasu “obesfilozofljavanja” došlo i do ukidanja filozofije kao obaveznog predmeta u medicinskim školama (jer “šta će lekarima filozofija”), a najnovija ideja je (ovde bi se trebalo obratiti Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja) da se, umesto filozofije, u stručne škole uvede, i to kao izborni predmet, nešto što bi se zvalo “logika s etikom” (spajanje logike i etike je kao kalemljenje glave psa na telo kamile, na primer, ili obratno). Umesto tako pogubnih ideja – bilo bi mnogo delotvornije razmisliti o filozofskim disciplinama koje bi bile saobrazne strukama, pa bismo u tehničkim školama dobili filozofiju tehnike, u matematičkim filozofiju matematike (to ionako proističe jedno iz drugog, samo je potrebno jedan jezik “prevesti” u drugi), u turističkim filozofiju turizma, u sportskim školama filozofiju sporta, u jezičkim filozofiju jezika, u medicinskim filozofiju medicine, dok bi gimnazije zadržale filozofiju, ali ne više u obliku logike koja je izgubila smisao kao zasebna disciplina (ne postoji jedna logika), već kao istorija filozofije. Time bi filozofija postala ne samo zanimljivija učenicima već bi i posustali filozofski fakulteti, potpuno razoreni sumanutim “bolonjskim sistemom”, živnuli i trgnuli se iz samoskrivljene letargije.


Mašina i sloboda

Čemu, dakle, filozofija u stručnim školama? Odmah bi trebalo preskočiti neinteligentne primedbe tipa: da li je jednom lekaru važnije da nauči da dijagnostikuje upalu slepog creva od toga šta je Gelen iz Pergama rekao o crnoj žuči 180. n.e. Budući lekar koji ponešto zna o moći što mu je savremeno društvo dalo u ruke (jer on odlučuje o životu i smrti), a o čemu bi se obavestio na časovima filozofije medicine kroz tekstove Mišela Fukoa i Žorža Kangilema, ne bi se pretvarao u pukog mehaničara ljudskog tela. Budući inženjer koji bi izvesno vreme posvetio tome da odgovori na pitanje šta je mašina, te umesto samo da uči kako to radi, ne samo da ne bi više bio predmet grubih viceva o “kockastim i nemaštovitim mašincima” već bi, vođen inercijom pojma, odmaknut od mašine, dobio priliku da se razvija kao građanin, umesto da i sam bude poput šrafa jedne beslovesne društvene mašinerije.

Filozofija tehnike izuzetno je zahtevna disciplina koja u svoje središte smešta pojam posredovanja: mašina je posrednik, proteza, ono što stoji između čoveka i prirode, te u jednakoj meri oblikuje kako prirodu, tako i čoveka. Ali da li mašinski inženjer ikada pomisli u kojoj meri ga mašina oblikuje, sve verujući (pogrešno) da je on njen suvereni gospodar? Teško. Niko mu takvu perspektivu i ne nudi, jer ona je “beskorisna”. Najzad, sumorno stanje pravne nauke u Srbiji (kao i čitavog pravosuđa), direktna je posledica nemoći – a možda i nebrige – pravnih fakulteta da filozofiju prava, tu apsolutno nužnu disciplinu unutar sopstvenog korpusa, uvedu u žive tokove pravničkog mišljenja. Jer, naravno, čemu filozofija uopšte služi?


Kulturni dodatak, Politika
« PREV
NEXT »

No comments