NEWS
latest

728x90

header-ad

Nekud van ovog života

Otišla bih iz ovog života. Otišla bih nekud, ne znam kud, tek da odem, da više u ovom životu ne boravim.

Zvuči ubistveno znam, ali na sve može da se gleda i iz privlačnijeg ugla. Evo, recimo, ako se unese crta avanturizma, odmah se doda malo boje u pomrčinu života.

Maštala sam u detinjstvu uporno kako ću se jednom, sasvim iznenada, naći među putnicima boinga, što se kao beli trag na nebu ocrtava. Maštala sam kako ću iznenaditi samu sebe svojom odlukom, kako ću najednom otići i sve najednom promeniti. Naivna sam bila, ali nisam ni danas prestala da se nadam da mene čeka jedno nepopunjeno mesto za let u nepoznato.


Kad odem…

Kad jednom stvarno odem, a otići moram, hoće li mi nedostajati išta iz ovog vremena i prostora? Ne znam, pokušavam da pročistim sećanja.

Kad odem, možda ću imati za čim da patim. Sad samo sa gađenjem trpim i ne slažem se i vreme prolazi i mene hvata užasna mučnina. Možda bi trebalo da se okrenem nekim poznatim domaćim načinima utapanja tuge i lečenja nostalgije.

Šta bi bilo preporučljivo – da se latim (davno bogme) ostavljenog pušenja, da utopim tugu u čaši, da sedim po kafanama, pardon – pabovima… eh, koja je vajda od toga, kad izostaju kafanske pesme i razbijanje čaša!

Sve je ovde nekako manjkavo i mlitavo, pića koja ispijaju, vazduh koji udišu, misli koje izdišu… sve je nekako mučno, mlako i nikakvo.

Preturam još po sećanjima, nisam ništa vredno, čuvljivo otkrila. I šta mi na kraju ovde preostaje, nego da se uenglezim, ućutim i tiho patim.


Za čim patim

Ne bi se reklo, znam, ali nisam neka nostalgična osoba. Ne patim za poznatim likovima, domaćim jelima, familijarnim okupljanjima, gradskim gužvama i tropskim klimatskim uslovima. Uopšte ne patim od uverenja da sam unesrećena zbog loše klime, udaljenosti od doma i nedostatka sarmi i pečenja.

Kad odeš, stalno te u novim poznanstvima sačekuju pitanjima: A šta ti najviše nedostaje? Jel’ ti nedostaje kuća? Jel’ ti nedostaje porodica? Jel’ ti nedostaje prasetina?… Ne može da se izbegne susret sa nostalgijama u kojima iseljenici žive.

Nisam nostalgičar patriota. Moglo bi se, u stvari, reći da patim od nedostatka patriotizma. (Ovde se evo optužujem sama, pre nego što me okrive oni kojima je promaklo da to ranije učine.)

Početni period života u tuđini uvek prođe u nekom neodređenom stanju neshvatanja i nemirenja sa sudbinom dobrovoljnog izgnanika.

Čovek se sam sa sobom preračunava šta je to tamo ostavljeno, čemu boljem može da se nada. Računica je, nažalost, uvek negativna – mnogo se oduzima, malo se šta stvarno dobija.


Šta mi nedostaje

U svemu značajnom što sam od svog života očekivala i nikad nisam ostvarila, uvek mi je jedino nedostajao onaj, poezijom ispunjen, slikama i pratećim muzikama začinjen, malecki moj život koji sam davno nekad imala. Ne na velikim scenama i ne na velikim platnima i ne sa velikim honorarima.

Neodrživ potpuno, tako prenatrpan događajima i sitnim obavezama, a sa tako ozbiljnim materijalnim nedostacima. Nimalo boemski, nimalo patnički, naprotiv, ispunjen srećom u svoj svojoj neupadljivosti.

To je onaj moj život za koji nikom, sem samoj sebi nemam da budem zahvalna. To je život u kome sam se, u stalnim druženjima sa stvarnim stvaraocima i sama sa sobom najbolje družila. Više ga nema.





Autor: Vladislava Erdeljan
Izvor: danubeogradu.rs

« PREV
NEXT »

No comments