NEWS
latest

728x90

header-ad

Stvarnost je previše stvarna

Moram da prestanem da gledam dokumentarne programe. Stvarnost je ipak previše stvarna.

Kad u ponuđenom repertoaru izabereš golu istinu života i zagledaš se u tako ogoljenu ljudsku psihu, zgadiš se i zgroziš kakva smo stvorenja bez ulepšavanja.


Smisao prikazanog dokumenta svakako jeste da se zamisliš, zabrineš, zapitaš… ali ja se, dragi moji, zaprepastim i zaokupim. Danima mi zaposeda razmišljanje ljudska niskost i beda do koje smo sebe kao vrstu doveli.


A šta mi to treba?

Drži me to posle budnu, prevrćem po glavi sumanutost i ispraznost ljudskih života, a svesna sam da nemam način da išta tu promenim. Čemu to, kad sam samo bedna jedinka, bez snage da išta promeni i utiče na prosečnog slabomislećeg čoveka.

U revoluciji bih možda mogla da učestvujem, ali ne verujem da bih uspela revoluciju da podignem. Ne verujem u ljude, ljudi su loši, koristoljubivi i zavidni.


To ni u filmu nema!

Filmska industrija, ma kako plitko ili besmisleno bilo ono što nudi, uvek ostavlja mogućnost stvarne sumnje u predloženo i svest o tome da je sve što nudi ipak nečija fantazija, deo nečijeg, a ne tvog sveta.

Svidelo se to nama ili ne, ima raznih paćenika i u filmskim, kao i u svim drugim industrijama. Ne moramo da se trudimo da razumemo tuđe košmare, kad je sasvim lako da se prebacimo na druge kanale, a pomaže, neumereno i u korisnoj apstinenciji od televizije uopšte.

(Zagovaram trajnu orijentaciju na filmske klasike i potpuno odustajanje od vrišteće akcione i žalosne horor produkcije. Probajte ponekad da pogledate stare crno-bele filmove. Pravo osveženje za izmučen um sadašnjice!)

Sa dokumentarnim programima je drugačije. Dokumentarni film je prozor u ono što ljudski život stvarno jeste. Taj prozor je otvoren za one koji hoće da ga vide, ali se retko ko obazire.

Nema neke zabave u otkrivanju plitke ljudske potrebe da svoje kratko ovozemaljsko vreme ispuni nepotrebnim sadržajima. Od svakog rijalitija još je gora masa istetoviranih moždanih ćelija, nenapaćena mislima nego prevelikim prazninama, nastalim kao posledica ispraznih „žali bože“ života.


Licem u lice sa bedom

Znam ja da ludila ima svuda, ali suludost traćenja dragocenog vremena, dezorijentisanost i neprimerenost raspoloživih mogućnosti, potpuno nepoimanje stvarnosti, tako tipično za ovaj svet ovde, sa tim ne mogu da se pomirim, čak ni kad svojim očima vidim.

Kakva je to ona najniža ljudska beda, koja nema znak jednakosti sa nemaštinom što čoveka može da zadesi, nego je jednaka sa krajnjim siromaštvom uma.

Kad se nađeš licem u lice sa užasima promiskuiteta onda pretrpiš direktan udarac kome se ne nadaš, pa se saviješ i prelomiš iznutra.

Ne doživljavam to lično, nego sam lično uvređena arogantnim nadmoćnim odnosom prema doseljenicima, u zemlji u kojoj su se zapatili ovakvi ljudski primerci primitivizma, niskosti i obesmišljnosti trajanja.

To niko ne veruje dok ne doživi, dok na ulici, među prolaznicima, među svojim novim sunarodnicima ne ugleda ljude kao prepuštene među svet privremeno, iz kakve mentalne institucije.

Ne verujete znam, mislite da iz mene govori neka neobjašnjiva zloba. Nije to zloba, nego tuga.

Žalost što ima tog bezubog nakaradnog života, što se ne koprca, ne otima, ne buni se ni malo, nego gega obezglavljeno. Ne veruju tome ni mnogi koji se zalete ovamo po svoje parče sreće, a dobiju na upotrebu samo iskorišćen komad sivila.



Autor: Vladislava Erdeljan
Izvor: danubeogradu.rs

« PREV
NEXT »

No comments