Zoran Simjanović, profesor i kompozitor, rođen je 1946. u Beogradu, gde je završio Muzičku akademiju. Tokom šezdesetih svirao je u muzičkim sastavima „Siluete” i „Elipse”. Karijeru komponovanja muzike za film započeo je 1975. godine. On je kompozitor koji, kako ističe, svojim notama daje dušu filmovima, pozorišnim predstavama, dramama...
Sarađivao je sa Srđanom Karanovićem, Goranom Markovićem, Brankom Baletićem, Goranom Paskaljevićem, Emirom Kusturicom, Slobodanom Šijanom, Dejanom Karaklajićem... Komponovao je muziku i za TV serije. Posebno se pamti njegova muzika iz TV serije „Grlom u jagode”. Do odlaska u penziju bio je redovni profesor primenjene muzike na fakultetima dramske i muzičke umetnosti u Beogradu, Banjaluci i Cetinju.
Povod za ovaj razgovor je izdavanje 13 ce-dea televizijske muzike pod nazivom „Radio i TV trezor Zorana Simjanovića”. Uspeo je da 300 sati svoje muzike na televiziji i radiju svede na koncentrat od 13 sati nezaboravne muzike iz TV serija, crtanih filmova, televizijskih i radio drama, festivalskih pesama, pa i reklama. Sve to je, praktično, svedeno na neko muzičko i životno vreme koje je prošlo, ali koga se, ipak, njegova generacija, pa i mlađi ljubitelji muzike rado sećaju. Simjanović je odlučio da sve to i proslavi, na originalan način:
– Evo, ja ću 11. maja, za svoj 70. rođendan, u Domu omladine, u Beogradu, da organizujem veliko slavlje na kome ćemo proslaviti sve muzičke jubileje koji su dobili pravo na život pre pedesetak godina. To znači 70 godina od mog rođenja, 65 godina Kino kluba Beograd, 60 godina skijanja, 55 godina „Silueta”, 50 godina Gitarijade, 50 godina Dansing i Velike sale Doma omladine, 50 godina od početka snimanja filma „Nemirni”, 45 godina špice Studija B, 40 godina serije „ Grlom u jagode”, 40 godina od početka snimanja filma „Specijalno vaspitanje”... Ovih događaja ima više od 40. Ulazak na tu žurku biće besplatan za sve pozvane – kaže kompozitor u razgovoru za naš list.
Šta su vam, muzički, dali Fats Domino, Litl Ričard, Klif Ričard...
Za mene je u tom životnom dobu, pre pedesetak godina, bio najznačajniji Rej Čarls. On mi je bio muzička baza svega što se tih godina događalo u muzičkom svetu, a pokrenuo je i sve ostale mlade muzičare širom sveta. Od grupa to su bili „Šedouzi” po kojima je kršten i naš prvi sastav „Siluete”. Tada je i Klif, sa „Šedouzima”, bio uzor Zoranu Miščeviću i svima ostalima. Fats nas je povukao na ritam i bluz, pa su zato „Elipse” krenule u taj stil već 1967. godine.
Da li ste nekoga od njih uživo videli i slušali?
Malo. Iskoristio sam prvu priliku da slušam i gledam Reja Čarlsa kad je došao u Beograd. Ali, baš sam se razočarao. Ja sam tada, od najave da će nam u goste doći moj muzički bog, nestrpljivo brojao dane do njegovog ulaska u Dom sindikata, ali došao je čovek koga su izveli na scenu i koji nam je mahao skakućući. Znao sam da je slep, ali nisam mogao ni da pretpostavim kako izgleda njegov izlazak na scenu. Naravno, pevao je savršeno, ali ta njegova pojava delovala mi je šokantno.
Ko i kad vas je „gurnuo” u muziku...
Slučajno. Rođen sam neposredno posle Drugog svetskog rata. Ta generacija je najbrojnija. Kad se rat završio ljudi su se vratili ženama. Zbog velike gužve pri upisu u školu stigao sam do prvog razreda tek sa sedam i po godina. Pošto sam, kažu, već tada bio zreo, moji su me, u šestoj godini, poslali kod naše porodične prijateljice, profesorke klavira Jelene Kršić. I taj instrument je bio moj bukvar.
... kako ste postali roker?
Isto slučajno. Svi smo pri upisu u gimnaziju imali mnogo slobodnog vremena, pa smo se sakupljali kod našeg druga Ljube Đorđevića. On, slikar, svirao je harmoniku... A potom su tu došli Zoran Miščević i Ilija Stanić. I 1961. godine smo osnovali grupu „Siluete”, prvi rok sastav u Srbiji. Pre 55 godina smo svirali na igranci u Ekonomskoj školi, u Cetinjskoj ulici, ispod „Politike”.
... a kad ste otišli sa rok scene?
Krajem šezdesetih. Tada smo došli do prelomne granice, do pitanja: „Kako dalje u život? Kao muzičari ili nekim drugim putem? U Jugoslaviji nismo mogli da postignemo više. Osvojili smo sve scene, pa i televiziju. A Kornelije Kovač je oformio „Korni grupu” i odveo nam bubnjara Vladimira Furduja i basistu Bojana Hreljca. Pred nama su bile obaveze na fakultetima. Zoran Hristić me je naterao da se upišem na muzičku akademiju. I tako smo se kao grupa raspali...
Kao kompozitor filmske muzike, čija muzička dela u filmovima smatrate besmrtnim?
To priznanje, pre svih, po mom mišljenju, zaslužuje Italijan Nino Rota. Komponovao je muziku za filmove Felinija i Viskontea: „Amarkord”, „Osam i po”, „Sladak život”... A radio je i s Frensisom Fordom Kopolom na filmu „Kum”. Muzička tema iz tog filma je bila „Poslednja ljubav”... Rota je u svakom filmu, uslovno rečeno, igrao jednu od „glavnih uloga”. To nije samo moj stav. To su govorili i oni s kojima je radio: Felini, Viskonte, Kopola...
„Rasne” songove su pevali Cune, Arsen…
Šta je sad za vas „Radio i TV trezor”?
To je za mene nešto najznačajnije što smo izdali uz pomoć SOKOJ-a poslednjih godina. To je 13 sati muzike sa špica, iz serija, dokumentarnih i crtanih filmova, jer se oni emituju samo na TV, songova sa festivala iz istih razloga, reklama... Najveći deo od ovih muzika je i jedino što je ostalo od tih serija i emisija. Većina je obrisana i ovo je jedini trag da su postojale. Ko bude slušao uživaće u „rasnim” songovima koje su pevali Cune, Arsen i još veliki broj najeminentnijih pevača i glumaca.
Intervju: Klavir je bio moj bukvar
Autor: Slavko Trošelj
Izvor: http://www.politika.rs
No comments
Post a Comment