Uroš Milojević je talentovan, mladi dramski umetnik koji je rođen u Nišu. Završio je master glume na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini, u klasi Aleksandra Đinđića. Svoju glumačku karijeru uspešno gradi igrajući u mnogim srpskim pozorištima.
Kako ste došli na ideju da napravite predstavu „Treći svetski rat”?
S obzirom na to da sam odrastao gledajući seriju „Otvorena vrata”, za koju je, pored ostalih scenarista i scenarstkinja, neke od epizoda pisao i Ivan M. Lalić, vremenom je takva vrsta humora počela da mi prija. Došao sam na ideju da radimo komad „Treći svetski rat” i na taj način obeležimo 20 godina od nastanka ovog teksta.
Kontaktirao sam Ivana i dobio autorska prava. Zatim je trebalo skupiti glumačku ekipu, kao i čitav autorski tim. Kada sam posle skoro tri meseca predprodukcije konačno pozvao sve ljude koji bi želeli da rade predstavu, počeli smo sa probama.
Reditelj je Dejan Gocić, a igraju: Bratislava Milić, Ivana Pavlović, Miša Stanimirović, Stefan Mladenović, Stefan M. Mladenović, Svetlana Milenković, Toma Bibić i ja.
Gde trenutno možemo da gledamo ovu predstavu?
Premijera je bila 4. jula u Beogradu, u „Mikser hausu”, dok će premijera u Nišu biti 5. oktobra od 20 časova u Narodnom pozorištu, gde će se kasnije zadržati i na redovnom repertoaru.
Šta ljude navodi da započnu rat koji jeste najgore nasilje nad nedužnima?
Nažalost, svedoci smo mnogih ratova proteklih godina, kako u našoj zemlji, tako i u ostatku sveta. Ono što nas je istorija naučila je to da su se mnogi ratovi, vekovima unazad, vodili zbog ljubavi. Međutim, već decenijama se ratovi bilo koje vrste vode isključivo zbog novca i prevlasti, nepravednim oduzimanjem nečije teritorije, nečijih prava.
U predstavi „Treći svetski rat” glavni pokretač dramske radnje je ljubomora, što svakako nije bezazleno.
Mislite li da imamo kompletnu dostupnost informacijama o istorijskim događajima?
Ne bih da izgleda kao da pričam o nekoj teoriji zavere, ali apsolutno ne mislim da imamo kompletnu dostupnost informacijama. Naviknuti smo da, ne razmišljajući, verujemo samo u ono što nam svakodnevno u enormnoj meri serviraju na televiziji.
Onaj ko želi da sazna nešto pronaći će način za to, putem interneta, knjiga… Trebalo bi da obratimo malo više pažnju na istoriju svoje zemlje, svog naroda, jer mislim da je pomalo zaboravljamo.
Koliko je pozorište bitno za sve nas?
Pozorište postoji više od 2.000 godina. Dokaz tome da će uvek biti neophodno bilo kom društvu, bilo kojoj zemlji, čoveku bilo kog profila jeste to što pozorište i danas postoji. Naravno, sa raznim izmenjenim oblicima, jer zahtevi, želje i potrebe konzumenata pozorišne umetnosti su drugačiji.
Između ostalog, pozorište služi i da se podsetimo nečeg što smo zaboravili ili naučimo nešto novo, za emotivno pražnjenje…
Mislim da je potrebno da pozorište „ne seda u krilo” publici, već da svima bude interesantno.
Da li je ljudima danas potrebna dobra komedija?
Komedija kao žanr, a uz nju i svi ostali žanrovi (tragedija, drama, tragikomedija…) su nam sve više potrebni. Ona se malo drugačije razvila, pa je danas dovoljno da bude totalno realistična i da kroz nju prepoznajemo sebe ili situaciju u kojoj smo se našli.
Komediju je najteže raditi jer živimo u vremenu kada je ljude najteže nasmejati. Gde god se okrenemo, svakog dana doživimo bar jednu tragikomičnu scenu.
Koji društveni problem je neophodno istaknuti kroz umetnost?
Ako uzmemo u obzir jednu od definicija umetnosti – „Umetnost je društveno angažovana”, samim tim bi to trebalo da budu i pozorišne predstave. Međutim, nisu svi reditelji toliko hrabri da sve devijacije društva prikažu kroz svoj umetnički rad. Neophodno je istaći razne teme: nasilje, političku umešanost u obrazovanje, kulturu, umetnost i u sve ostalo, medijsko eksponiranje šunda i kiča i tako dalje.
Sopstveni prag tolerancije na neukus smo digli do maksimuma.
Fotografije: Bojan Kontrec
Tekst: Nikola Stojanović
Izvor: http://www.adriadaily.com
No comments
Post a Comment