Poučna priča: Sa 40 godina orao bira put u smrt ili u novo, ali bolno rađanje!

Mit o orlu star je skoro isto onoliko koliko i postoji ova moćna ptica. Prenosio se uvek s kolena na koleno kako bi simbolično objasnilo sazrevanje čoveka. U to vreme čovek je živeo u mnogo većem saglasju sa prirodom a odrastanje, život i smrt mogao je tada da objasni samo mitovima i legendama.

Prema ovom mitu orao, ta moćna ptica živi gotovo koliko i čovek ali samo ako prođe put bolnog umiranja i ponovnog rađanja. Nije mnogo drugačije ni sa čovekom. Negde u četrdesetima, ako ne i pre, i orao i čovek odlučuju kojim će putem kenuti, ka preranoj smrti ili dugom životu kakav im je Bog namenio.

Orao ima najduži životni vek među pticama. Može da doživi i 70 godina. Međutim, kako bi doživio tu starost, orao mora da donese tešku odluku.  

Kada napuni četrdesetu njegove duge i elastične kandže ne mogu više da love plen koji mu služi za hranu. Njegov dug i oštar kljun postaje savijen. Njegova stara i teška krila, zbog zbijenih pera, zapinju za grudi, što mu onemogućava let.

Tada orlu preostaju samo dvije opcije - ili da umre ili da prođe kroz bolan proces promena koji traje 150 dana. Taj proces od orla zahteva da odleti na vrh planine i sedne u gnezdo. Tu orao kljuca svojim kljunom o kamen sve dok kljun ne otpadne. Nakon što kljun otpadne, orao čeka da novi kljun naraste nakon čega novim kljunom iskljuca stare kandže. Kad narastu nove kandže, orao počinje da kljuca svoja otežala stara pera.

I tako nakon pet meseci, orao poleće u let ponovnog rađanja i živi još 30 godina.

Mit o orlu govori o promenama koje se dešavaju kod skoro svakog od nas u određenoj životnoj dobi.

Mnogo puta, kako bismo preživeli moramo da započnemo proces promena. Trebalo bi da se rešimo nekih sećanja, štetnih navika, loše okoline... Jedino oslobođeni od bremena prošlosti i osnaženi verom u bolje možemo iskoristiti sadašnjost.

---

---

Izvor: kurir.rs

Poučna priča: KAKO USPETI?

Bila jednom jedna grupa žaba. Okupile su se da bi se takmičile u penjanju. Cilj je bio popeti se na vrh jednog tornja.

Velika masa se okupila ispod tornja da gleda takmičenje. Trka je počela.

Iskreno rečeno, niko iz publike nije verovao da se ijedna žaba može popeti na vrh tornja, jer se to nikad pre nije ni desilo.

Mogle su se čuti reči poput: ”Previše je teško!” ili “Nikad se niko neće popeti na vrh.”

I zaista, malo po malo, žabe su počele da odustaju. Jedna po jedna.

Napredovale su samo one što su bile najspremnije. 

Masa je već počela da viče: “Previše je teško, nikada to nećete uspeti!”

Žabe su sve više odustajale, a publika je bila sve glasnija: “Nemoguće je popeti se na vrh! To nikad nikome nije uspelo!”.

Ipak, ostalo je nekoliko najupornijih žaba. One su se samouvereno pele ka vrhu tornja. No, publika je izgleda imala uticaja na njih, i nastavila je da im dobacuje sa zemlje, tako da su na kraju odustale sve žabe osim jedne koja je sigurno grabila ka vrhu.

Publika je i dalje bila neumoljiva u svojim dovikivanjima: “Odustani, niko to nije uradio, pa nećeš ni ti. Šta glumiš?! Šta si umislila?!”

Ali, žaba se  i dalje pela. Publika je vikala, a žaba se pela. I na kraju, žaba se popela na vrh!

Prvi put da je to nekome uspelo. Prvi put je nemoguće postalo moguće. I naravno posle toga svi su hteli da se slikaju sa tom žabom. Svi su hteli da je vide i upoznaju. Svi su hteli da znaju kako joj je to uspelo. Niko nije mogao da veruje.

Tak onda su shvatili - ŽABA JE BILA GLUVA.

Izvor: https://www.srbijadanas.com

Poučna priča: Pobediti strah, stres i samog sebe

Iznenada, bubašvaba je pala od nekud na njeno rame. Počela je da vrišti od straha. Sa prestravljenim licem i drhtavim glasom, počela je da skakače, dok je sa obe ruke očajnički pokušavala da se otarasi te odvratne bube. Njena reakcija je bila više nego burna, tako da su se svi u restoranu zapitali šta se dešava. Žena je napokon uspela da odgurne bubašvabu i ona je odletela na drugu ženu koja je sedela do nje. Bio je sada red na drugu ženu da nastavi dramu. Konobar je požurio da ih spasi.

U jednom trenutku u sveopštoj panici bubašvaba je prešla na konobara. Konobar je stao nekoliko trenutaka i mirno je posmatrao. Kada je skupio dovoljno hrabrosti, zgrabio je bubašvabu i bacio je van.

Pio sam svoju kafu i posmatrao događaj, kroz glavu mi je prošlo nekoliko misli, i počeo sam da se pitam da li je bubašvaba odgovorna za njihovo histerično ponašanje? Ako jeste, zašto konobar nije uznemiren. Odreagovao je skoro perfektno, bez imalo histerije i drame. Nije problem bio u  bubašvabi, već u nesposobnosti žena da se ophode prema pometnji izazvanoj njenim prisustvom. Tada sam shvatio da čak i u mom slučaju, nije vika mog oca ili šefa ono što me uznemirava, već moja nesposobnost da se nosim sa uznemirenošću koju izaziva njihova vika. Nije zastoj u saobraćaju ono što me uznemiri, već nesposobnost da se nosim sa uznemirenjem izazvanim saobraćajnim zastojem. Više nego problem, moja reakcija na problem je ono što me povređuje.

Pouka priče: ne treba instiktivno reagovati na problem u životu već je važno pravilno odgovoriti kada on nastane. Žena je reagovala na problem, a konobar ga je rešio. Reakcija je uvek instiktivna, odgovor mora biti smislen i inteligentan.

---

---

Poučna priča: Vila, majka i dve ćerke

Bila jednom jedna udovica i imala dve kćeri: starija je po naravi i po liku toliko ličila na nju da je svako kad bi je video mislio da vidi majku. I majka i kći su bile tako ružne i tako ohole da se s njima nije moglo živeti. 

Mlađa, prava slika svoga oca po blagosti i po dobroti, bila je pored toga i jedna od najlepših devojaka. Kako čovek obično voli ono što na njega liči, majka je ludovala za svojom starijom kćerkom, a mlađu je strašno mrzela. Ona je morala da jede u kuhinji i da radi bez prestanka. Pored ostalog, jadno dete je moralo dvaput na dan da donosi pun veliki krčag vode s izvora koji je bio vrlo daleko od kuće.

Jednoga dana, kada je devojka bila na izvoru, priđe joj neka sirota starica i zamoli je za malo vode. 

– Evo, majko – reče dobra devojka, i oplaknuvši svoj krčag zahvati vodu na najčistijem mestu izvora i prinese ženi krčag, pridržavajući ga kako bi ova lakše mogla piti.

Kada se napila, žena reče: 

– Ti si tako lepa i dobra da te moram nečim obdariti. 

To je bila vila, koja se, da bi videla kakvo je srce mlade devojke, pretvorila u siromašnu seljanku. 

–Neka ti – nastavi vila 

– sa svakom reči koju izgovoriš iziđe iz usta po jedan cvet ili jedan dragi kamen. 

Kad je devojka stigla kući, mati je izgrdi što se tako dugo zadržala na izvoru. 

– Oprosti, majko, što sam se toliko zadržala – reče jadna devojka.

I dok je izgovarala te reči, ispadoše joj iz usta dve ruže, dva bisera i tri krupna dijamanta.

 – Šta je to? – reče majka začuđeno. 

Čini mi se da ti iz usta izlaze biseri i dijamanti! Kako to, kćeri moja? 

To je bilo prvi put da ju je nazvala svojom kćerkom. Jadno dete bezazleno ispriča sve što se dogodilo, a za to vreme su joj iz usta ispadali silni dijamanti. 

– Zaista – reče majka 

– moram poslati tamo moju kćer.

Fanšon, vidi šta izlazi iz usta tvojoj sestri kad govori. Zar ne bi i ti volela da dobiješ takav dar? Treba samo da odeš na izvor po vodu, i da lepo poslužiš sirotu ženu koja će ti zatražiti da pije.
– Lepo bi to izgledalo da ja idem po vodu! – odgovoriće ova grubo.
– Moraš ići – reče majka – i to odmah.

I devojka ode, ali je neprestano gunđala. Ponela je najlepši srebrni ibrik koji su imali u kući. Tek što je stigla na izvor, ugleda kako iz šume izlazi jedna divno odevena gospođa, koja zatraži vode da se napije. To je bila ista ona vila koja se javila mlađoj sestri, ali se sad izgledom i odelom pretvorila u knjeginju, kako bi videla koliko je zla starija sestra.

– Zar sam ja došla ovamo da vas pojim? – reče gruba i ohola devojka.
– Zar sam ovaj srebrni ibrik donela da služim vas, gospođo, eto vam izvora, pa pijte ako vam se pije.

– Ti nisi nimalo dobra – reče vila mirno. Lepo! Kad si tako zla, neka ti sa svakom reči koju izgovoriš ispadne iz usta zmija ili žaba.

Čim je mati opazila da joj se kći vraća, poviče:
– Šta je bilo, kćeri moja?
– Kako šta je bilo, majko? – odgovori zla devojka izbacivši iz usta tri zmije i dve žabe.
– Kuku meni – uzviknu mati – šta to vidim? To ti je sestra udesila, platiće mi ona za to.

I smesta potrča da tuče mlađu kćer. Jadno dete pobeže i sakri se u obližnjoj šumi. Vraćajući se iz lova, srete je carev sin i videvši kako je lepa, upita je šta radi tu sama i zašto plače. Kada je carević video da joj iz usta ispadoše šest bisera i isto toliko dijamanata, zatraži da mu objasni otkuda joj to. Ona mu ispriča sve šta je s njom bilo. Carević se zaljubi u nju, odvede je u carski dvor svoga oca i oženi se njome.

A njena sestra je toliko postala zla da su je svi omrznuli, pa ju je i rođena majka oterala od kuće. Nesrećnica, pošto je dugo lutala tražeći nekoga ko bi hteo da je primi, najzad umre negde u šumi.

---

---

Poučna priča: Svako može da bude veliki čovek

Svako može da bude veliki čovek… zato što svako može da bude koristan. Ne morate da imate diplomu da bi ste bili od koristi. Da biste bili korisni, nije potrebno da se pravilno izražavate. Jedino je potrebno da imate dobro srce i dušu punu ljubavi.

Jednoga dana, dok se vraćao iz škole, dečak po imenu Mark je primetio da su dečaku koji je išao  ispred njega ispale iz ruku i rasule se knjige koje je nosio, zatim dva džempera, palica za bezbol, rukavice i mali magnetofon. Mark je čučnuo i pomogao dečaku da pokupi sve što mu je ispalo. Pošto su išli u istom pravcu, pomogao mu je  da ponese  stvari. Dok su išli zajedno, Mark je saznao da se dečak zove Bil, da voli video igre, bezbol i istoriju, da ima mnogo problema sa mnogim predmetima u školi  i da je  upravo raskinuo  s devojkom.

Kada su stigli do Bilove kuće, Bil je pozvao Marka da svrati na  koka-kolu  i da  malo gledaju  televiziju. Popodne im je proteklo u veoma prijatnom raspoloženju. Šalili su se i razgovarali, a onda je Mark otišao kući. Nastavili  su i dalјe da se viđaju u školi, jednom ili dvaput su ručali zajedno, a zatim su obojica završili srednju školu. Upisali su se i na isti fakultet, u kojoj su se redovno viđali. Vremenom su postali zaista dobri prijatelji. Na kraju je došla i završna godina, pa je tri dana pred sam kraj Bil zamolio Marka da sednu i porazgovaraju.  

Bil ga je podsetio na dan kada su se prvi put sreli. Da li si se ikada upitao zašto sam toga dana nosio kući toliko mnogo stvari?“ – upitao je Bil. „Vidiš, ispraznio sam svoju školsku kasetu u garderobi jer nisam hteo da ostavim nered za sobom. Uzeo sam majčine pilule za spavanje i upravo sam išao kući da ih popijem i da se više ne probudim. Ali, pošto smo ti i ja proveli izvesno vreme zajedno u priči i smehu, shvatio sam da  bi  mi, kad bih se ubio, nedostajalo vreme koje provodimo zajedno, kao i sve ono što nas tek čeka. Prema tome, Mark, kad si pokupio moje knjige onoga dana, nisi mi samo pomogao da pokupim stvari već si učinio mnogo, mnogo više. Spasao si mi život.“

---

---

Melem za dušu – Džon V. Sloter

Poučna priča: Odraz u ogledalu

Bila jednom jedna osoba koja je jako volela da se gleda u ogledalu svakog dana. I pitala je stalno svoje ogledalo:

- Ogledalce moje žudnje na tom svetu belom, reci ko je najbolji u kraljevstvu celom?

A ogledalo, jadno i izmučeno tom svakodnevnom torturom, odgovaralo je:

- Najbolja si, je'l ti milo, ali sad je dosta bilo!

Jednoga dana, na nesreću, ogledalo je palo i razbilo se. Naša osoba bila je tužna i neutešna. Činilo joj se da je ostala sama na svetu. Svakoga dana osećala se sve umornijom, nedostajao joj je neko ko bi je gurao napred.

Zatim je došlo leto i stvari su krenule nabolje. Pošto je shvatila da joj ogledalo ne može više biti pokazatelj sopstvenih vrednosti, počela je da se meri u odnosu na ljude. Sklopila je mnoga nova prijateljstva, ljudi su je ubrzo zavoleli i svi su želeli da se druže sa njom. I tek tada je shvatila koliko je bilo pogrešno zatvarati se u sebe. I suviše često je tražila sopstvenu sliku u tuđem liku i nije se puno udubljivala u posmatranje ljudi.

Kada je posle dugo vremena ponovo pronašla svoje razbijeno ogledalo, opet ju je obuzela stara želja za ogledanjem. Ali, sada je kroz polomljene komadiće jedino mogla da sagleda mnogobrojne odsjaje, a ne samo jedan jedini - svoj, kao ranije.

---

---

Izvor: opušteno.rs

Poučna priča: Orao ne zaboravlja ko je čak i kad život provede među kokoškama

Postoji legenda o orlu koji je ispao iz kljuna majci dok ga je zajedno s njegovom braćom selila na drugi kraj planine na kojoj su živeli.

Nesrećnim sticajem okolnosti, našao se mali orlić u dvorištu stare žene koja je uzgajala kokoške. Padne orao nasred dvorišta, a kokoške kao kokoške, skupe se oko njega da istraže došljaka.

Bez svesti i pokidan, orlić nije imao mogućnosti da im objasni šta je i odakle je već se prepustio kokoškama da se bave njime i o(ne)sposobe ga za život. Prvo su ga dobro pregledale. Iako je bio mali, videše kokoške da njegova krila imaju veliki potencijal za let, iako su od pada polomljena. Međutim, uplaše se one da će orlić kad stasa napraviti njima kakvu štetu pa odluče, kad je već tako u nemoći, da mu ta krila poviju da srastu i zakržljaju, da ga onemoguće da ih ikad više koristi. 

Videše one i da orlić ima opasan kljun i oštro oko. Pa mu otupe taj kljun, u strahu da ih kad stasa divlja živina ne ozledi, i povežu mu oči da onemoća taj njegov vid od nekorištenja. I tako je orlić živio u povojima, hranjen na slepo onime što su mu donosile kokoške, ne znajući ko je, šta je i odakle je. Izgubio je dodir sa svojima i u neznanju kako da ga povrati, prepustio se preživljavanju. Te kokoške su sada i bile njegova jedina nada da će preživeti strašnu sudbinu koja ga je u padu zadesila.

Godine su prolazile i orlić je stasao u mladića snažne građe, ali krhkih krila, tupog kljuna i slabog vida. Navikao se na život sa kokoškama, tamo je sad bio njegov dom. Udoban, poznat, siguran. I živeli su tako srećno i u slozi, sve dok jednog dana, čameći u svojoj neobjašnjivoj tuzi, orlić nije pogledao u nebo i vidio jata crnih snažnih ptica, kako preleću preko sela u dnu planine.  

Povremeno se jedan od njh obruši do dole, ulovi nekog miša iz polja i vrati se u jato da nastavi let. Oseti orlić kako mu srce brže lupa, oseti bol svog oka, želju da mahne onim kržljavim krilima, ali više od svega oseti jad i nemoć da učini sve to za čime je čeznuo. I iz te nemoći, jurne kroz njegovo snažno telo sećanje na onaj dan kad je ispao majci iz kljuna, sećanje na to ko je i odakle je. Seti se kako su ga one kokoške vidale i povijale, seti se straha u njihovom glasu, seti se zašto su ga vezivale i oslabljivale, seti se da je on mnogo više od njih i mnogo više od samog sebe. Seti se da je ORAO.

Počeo je svake večeri krišom da vežba svoj vid, gledajući daleko i visoko dok se snaga njegova oka nije povratila na prirodnu. Jer ono što je prirodno ne može biti uništeno. Vežbao je on i svoja krila dok nisu ojačala da učini prvi veći let. Brusio je i onaj svoj kljun koji je otupilo jato slabašnih kokoški, u vlastitom strahu da im ne naudi.

Nisu tad kokoške znale da orlovi nemaju u sebi zla. Imaju samo snagu koja im rođenjem pripada i koja ne može biti uništena. Čak i sputana, ona će kad tad pronaći svoj put i jurnuti napolje u svoj svojoj lepoti.

Kad je dovoljno ojačao i uverio se da može da preživi sam u divljini, stane orao pred kokoši i kaza im, šireći svoj plašt od krila i pokazujući svu svoju moć: ” Zahvalan sam što ste mi spasile život, što ste me godinama čuvale i vidale rane koje sam dobio. Ne želim vam zlo, samo želim da odem od vas, jer mi ne pripadamo zajedno. Ja sam orao, a vi ste kokoške”.

I zaurla orao, zamahne krilima i uzdigne se do visina, ostavljajući za sobom kovitlace prašine u onom dvorištu koja se slegala na vlažno kokošje perje.

A kokoške? Pa kokoške ko kokoške, pogledaju se u tupom bunilu, kokodaknu čudom ništa ne shvatajući, kljucnu zrno kukuruza na podu i nastave svojim kokošjim životom, ni ne znajući šta se to upravo pred njima odigralo.

Čak i kad ste na dnu i u najvećim problemima, ne dozvolite da vas drugi obezvrede i ne odustajte od sebe.

---

---

Autor: Kristijana Vučetić

Poučna priča: Razlika Raja i Pakla

Jednoga dana čovek je imao priliku popričati s Bogom, pa ga upita: Gospode Bože, bilo bi mi zadovoljstvo znati kako izgleda Pakao, a kako Raj. 

Bog odvede čoveka do mesta gde su bila dvoja vrata. Otvori jedna i dozvoli mu da pogleda unutra. Udje čovek i na sredini sobe ugleda veliki okrugli STO. Na sredini stola, nalazila se velika posuda, s jako finom, ukusnom i mirišljavom hranom. Čovek oseti kako mu ide voda na usta. Osobe koje su sedele za stolom bile su izrazito mršave, ljubičaste boje i bolesnog izgleda. Izgledali su svi izgladnelo kao da su iz Bijafre… Imali su kašike sa veoma dugačkim drškama koje su bile pričvršćene na njihove ruke. Svi su mogli dohvatiti tanjir sa hranom i uzeti malo, ali kako je drška kašike bila duža od njihove ruke, nisu mogli staviti hranu u usta. Gledajuci u sve to, čovek se stresao od samog pogleda na sve njih i njihov jad, na patnju koju su osećali. Bog reče: Upravo si video pakao. 

Bog i čovek se uputiše prema drugim vratima. Bog otvori druga vrata. Scena koju je čovek ugledao bila je identična prethodnoj. Bio je tu veliki okrugli STO, posuda prepuna fine hrane, koja mu je opet naterala vodu na usta. Osobe za stolom su isto imale kašike dugih drški. Ali, ovaj put su osobe bile dobro nahranjene i srećne, pa su medjusobno razgovarale zadovoljno se smeškajući.

Tog trenutka čovek reče Bogu: Ne razumem! Jednostavno je, odgovori Bog, sve zavisi od njihove osveštenosti i veštine sa kojom barataju. Ovi su naučili hraniti jedni druge, dok prvi misle samo na sebe, sebični su.

Kakva je pouka, ali i poruka ove priče? 

Osvestite se, probudite se, razmišljajte svojim glavama, ne čekajte da Vam neko kaže šta je raj, a šta pakao, jer je i raj i pakao u Vama, samo zavisi koji ćete aktivirati sa svojim znanjem ili neznanjem, zavisi od toga koliko ste osvešteni. Znanje je moć!

---

---

Poučna priča: Priča o 4 sveće

Kada bi one večito gorele, svet bi bio spasen.

U prostoriji  su polako gorele četiri sveće. Bila je  gotovo potpuna tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva sveća reče: "Ja sam MIR - ljudi me ne uspevaju sačuvati, mislim da ću se ja prva ugasiti." I odmah se ugasila.

Druga sveća je rekla: "Ja sam VERA - nažalost, mnogi ljudi smatraju da nisam neophodna, nema smisla da gorim i dalje." Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.

Treća sveća je žalosno progovorila: "Ja sam LJUBAV - nemam više snage, ljudi  me često zaboravljaju i stavljuju po strani. Čak zaboravljaju da vole one sebi najbliže" i istog momenta se ugasila.

Nedugo zatim u sobu je ušlo dete. "Šta je ovo? Trebalo je da gorite do kraja." i rekavši to, počelo je plakati.

Tada se oglasila četvrta sveća: "Ne boj se, dok god ja gorim, moći ćemo da upalimo ostale sveće. Ja sam NADA."

Sa sjajem u očima, dete  je uzelo sveću "NADE" i zapalilo ostale sveće .

Plamen nade bi uvek trebalo da tinja u našem srcu, kako bi svako od nas mogao da održi, veru, mir i ljubav.

---

---

Izvor: gnosticdevotions.wordpress.com

Poučna priča: Kako iz SLABOSTI nastaje ČUDO

Neki stari trgovac vodom je svako jutro odlazio na izvor gde bi napunio svoja dva glinena vrča i odnosio ih na ramenima kupcima u grad.

Jedan od tih vrčeva beše napukao i zato je gubio prilično vode do odredišta, a drugi beše potpuno nov i donosio je više zarade.

Celi, noviji vrč bio je ponosan na svoj rad jer je u njemu nosač donosio mnogo više vode nego u oštećenom, a oštećeni vrč se zbog toga stideo.

Osetivši se manje vrednim, napukli vrč jedno jutro progovori vlasniku:

„Sramim se jer ti ne mogu služiti onako kako to želim. Svestan sam svojih ograničenja i da zbog mene ne dobijaš očekivanu zaradu, jer sam napola prazan kad u grad stignemo. Molim te oprosti mi moju slabost!“

Idućeg jutra, na putu od izvora prema gradu, vlasnik upita napuknuti vrč:

„Pogledaj kraj puta, šta vidiš?“

„Predivan je, pun cveća“, odgovori vrč.

„Predivan je zahvaljujući tebi. Jesi li primetio da cveće duž puta kojim idemo cveta samo na tvojoj strani, ali ne i na strani celog vrča? To je zato što sam znao za tvoj nedostatak te sam kupio seme i posejao ga na tvojoj strani puta, a ti si ga, i ne znajući, svaki dan zalivao. 

Već dve godine berem to čudesno cveće koje mojoj porodici i meni donosi toliko radosti. Kada ti ne bi bio takav kakav jesi, to nas cveće ne bi radovalo iz dana u dan. Zato ne zaboravi da smo svi pomalo slomljeni, ali Bog zna kako načiniti čudo iz naše slabosti.“

---

---

Izvor: Nova Svest

Poučna priča: Uvek gledajte ŠIRU SLIKU!

Vozite se automobilom po strašnoj oluji. Prolazite pored autobuske stanice i vidite tri osobe koje čekaju autobus:

1. Stariju gospođu koja izgleda kao da će uskoro umreti,

2. Starog prijatelja koji Vam je jednom spasio život,

3. Savršenu ženu (ili muškarca) o kojoj (kojem) ste oduvek sanjali.

Kojoj osobi ćete ponuditi da je povezete, znajući da u kolima imate mesta samo za jednu od njih?

Možete povesti stariju gospođu, pošto ona umire, trebali bi je prvu spasiti; mogli biste povesti svog starog prijatelja pošto vam je jednom spasio život, sada bi bila idealna prilika da mu se odužite. Međutim možda više nikada nećete imati priliku da ponovo pronađete ljubav vašeg života.

Ovo je bilo pitanje u jednom upitniku za posao. Osoba koja je primljena (u konkurenciji većoj od 200 kandidata) bez ikakvog ustručavanja dala je sledeći odgovor:

„Dao bih ključeve automobila mom starom drugaru neka poveze gospođu u bolnicu, a ja bih ostao na stanici da čekam autobus sa ženom (muškarcem) mojih snova.“

U svakoj situaciji setite se da vidite „ŠIRU SLIKU“, da na sve gledate izvan konteksta.

---

---

Izvor: spiritualni-centar.org

Poučna priča: Čovek je pitao mudraca kako da pronađe sreću i ljubav svog života

Svako od nas ponekad je zarobljen u začaranom krugu prazne svakodnevice, patnje, mučnih odnosa i opterećujućih obaveza i svakome je ponekad potrebno malo mudrosti da svoj život vrati na pravi put.

Čovek je pitao mudraca – kako da izađem iz začaranog kruga prazne svakodnevice u kojoj nema ni ljubavi ni sreće?

Mudrac mu je odgovorio – iz kruga možeš izaći samo na onom mestu gde se spajaju početak i kraj!

Čovek se duboko zamislio i krenuo u potragu za mestom gde se nebo spaja sa zemljom, ali horizont je uvek bio na istoj udaljenosti. Umoran od svega, seo je na obalu okeana, misleći da je stigao do kraja sveta, reči mudraca odzvanjale su mu u glavi.

Dugo je sedeo na obali posmatrajući sunce i oblake, a noću mesec i zvezde i konačno je video svoju prošlost i budućnost kako se stapaju u sadašnjem trenutku i oblikuju njegov život.

Znao je odgovor. Ne postoji mesto na svetu gde se počeci spajaju s krajevima, ali na svakom mestu kraj se uliva u novi početak u jednom određenom trenutku.

Ponovo je potražio starca koji ga je uputio ka horizontu, odlučan u nameri da ovlada vremenom i sazna u kom trenutku može da se oslobodi loše sreće.

Čovek je pitao mudraca – sada znam gde se spajaju početak i kraj, šta treba da radim?

Mudrac je odgovorio:

Ako je tvoja prošlost ispunjena patnjom, sačekaj trenutak kad sunce na horizontu krene da se penje i tada ostavi svu patnju iza sebe.

Ako si u prošlosti bio rob loših navika, sačekaj da sunce krene da se penje i u naredna tri dana radi samo ono što želiš da radiš do kraja života.

Ako je tvoja prošlost ispunjena mučnim odnosima, tada potraži neke nove ljude i kreni s njima u svoju budućnost, a sve ostale ostavi iza sebe i ne gledaj unazad.

Ako u tvom životu nije bilo radosti, tada uradi bilo šta što će te učiniti srećnim, koliko god da je to mala stvar, ona će se proširiti na celu tvoju budućnost.

Ako u tvom životu nije bilo ljubavi, u tom trenutku s čežnjom pogledaj u sunce i srešćeš ljubav svog života.

Čovek se zahvalio i otišao svojim putem. Nikada više nije posetio mudraca.

Neka vaše stare muke ostanu iza vas i u Novu godinu ponesite samo ono čime želite da ispunite svoju budućnost. Ako to uradite, srešćete ljubav svog života! Barem tako kaže stara legenda o čoveku i mudracu.

---

---

Poučna priča: Voleti je ništa, biti voljen je nešto, ali...

Jednom davno živeo je sa svojom ženom, jedan vrlo siromašan čovek. Jedanput, njegova žena, koja je imala vrlo dugačku i lepu  kosu, zatraži od njega češalj kako bi je pravilno održavala. Čovek se osećao vrlo tužno ali je morao da odbije.

Objasnio je kako nema dovoljno novca ni za popravak kaiša  njegovog sata koji je bio pokidan. Ona više nije insistirala.

Kada je pošao na posao prošao je pored radnje sa satovima, tu je prodao svoj oštećen sat po vrlo niskoj ceni, i otišao da kupi češalj za svoju draganu. Uveče je došao kući sa češaljem u ruci spreman da ga da svojoj ženici.

Iznenadio se kada je video svoju ženu sa kratkom kosom, a onda je video da u ruci drži nov kaiš za sat. Ona je prodala svoju kosu i za taj novac kupila kaiš. U isto vreme su im potekle suze, ne zbog uzaludnosti njihovih postupaka, već zbog uzajamne snage njihove ljubavi.

Pouka priče - voleti je ništa, biti voljen je nešto, ali voleti i biti voljen od strane osobe koju voliš je sve.

---

---

Izvor: http://www.duhoviti.com

Poučna priča: Andjeo i škorpion

Jednom prilikom, hodajući pored reke, Andjeo je ugledao škorpiona koji je upao u reku. Sažalio se i podigao ga je na obalu, ali škorpion ga je odmah ubo a potom ponovo pao u reku. Andjeo ga je ponovo izvukao na obalu, ali škorpion ga je ponovo ujeo i opet pao nazad.

Ovo se ponavljalo nekoliko puta!

Čovek koji je bio na obali upitao je Andjela: "Zašto ga uvek spašavaš kada te on svaki put ubode i onda patiš?

Andjeo je odgovorio: "SVAKO RADI ONO ŠTO JE U NJEGOVOJ PRIRODI. U prirodi škorpiona je da ujeda i nanosi bol, u mojoj da pomažem i otklanjam bol."

Čovek je odlučio da postane učenik tog Andjela i potom je on podigao škorpiona koji je u međuvremenu ponovo upao u reku, ali njega škorpion nije ubo.

Začuđen, upitao je Učitelja: "Kako je ovo moguće, tebe koji si Andjeo škorpion svaki put ujede a mene neće?"

Učitelj se nasmejao i odgovorio: "Škorpion zna da ti ne bi prešao preko njegove nezahvalnosti i da bi ga odmah ubio i zato te nije ujeo."

Sada razumeš da SVAKO RADI ONO ŠTO JE U NJEGOVOJ PRIRODI! Andjeo predstavlja Boga, a škorpion čoveka, ljude.

---

---

Autor: Šri Ramakrišna

Izvor: "Priče i parabole"

Poučna priča: VOZ ŽIVOTA

Život je moguće uporediti sa putovanjem vozom, sa svim stanicama, čekanjima, obilascima, upoznavanja sa saputnicima i drugim dogodovštinama.

Ulazimo u voz, zajedno sa  svojim roditeljima i mislimo da ćemo zauvek zajedno putovati, ali oni će na nekoj stanici izaći, i mi nastavljamo putovanje bez njih.

U voz će kasnije ući mnogi putnici, naša braća i sestre, bratići i sestrične, prijatelji, pa čak i ljubav našeg života. Mnogi će izaći iz voza i za sobom ostaviti veliku prazninu. Za neke nećemo ni primetiti da su izašli. To putovanje vozom je puno radosti, ali I tuge, pozdrava na sastanku i na rastanku.

Uspeh se sastoji u tome da sa svima na tom putovanju uspostavimo dobar odnos.

Na putovanju nas prati jedna velika zagonetka, ne znamo na kojoj stanici moramo izaći.

Zbog toga, moramo živeti, voleti, opraštati i uvek davati najbolje od sebe! Jer kada dođe taj trenutak kada moramo sići s voza, trebalo bi da ostanu samo lepa sećanja na nas, koja će zauvek nastaviti putovati u ovom vozu života!!!

Želim ti, da tvoje putovanje svakim danom bude sve lepše i da u svom prtljagu uvek imaš ljubavi, zdravlja, uspeha i novaca.

Hvala svim putnicima u vozu mog života! Snažni I karakterni ljudi znaju kako svoj život održati u redu, pa čak i sa suzama u očima mogu sa smeškom reći: Dobro sam.

Pročitajte Vaš voz života kako bi mogli jednostavno da Vam kažemo: lepo je što postojite.

Srećan Dan zaljubljenih želi Vam redakcija

Magazina InfoNet

---

---