Kada bi one večito gorele, svet bi bio spasen.
U prostoriji su polako gorele četiri sveće. Bila je gotovo potpuna tišina i mogao se čuti njihov razgovor.
Prva sveća reče: "Ja sam MIR - ljudi me ne uspevaju sačuvati, mislim da ću se ja prva ugasiti." I odmah se ugasila.
Druga sveća je rekla: "Ja sam VERA - nažalost, mnogi ljudi smatraju da nisam neophodna, nema smisla da gorim i dalje." Tek što je to izgovorila, dunuo je lagani povetarac i ugasio je.
Treća sveća je žalosno progovorila: "Ja sam LJUBAV - nemam više snage, ljudi me često zaboravljaju i stavljuju po strani. Čak zaboravljaju da vole one sebi najbliže" i istog momenta se ugasila.
Nedugo zatim u sobu je ušlo dete. "Šta je ovo? Trebalo je da gorite do kraja." i rekavši to, počelo je plakati.
Tada se oglasila četvrta sveća: "Ne boj se, dok god ja gorim, moći ćemo da upalimo ostale sveće. Ja sam NADA."
Sa sjajem u očima, dete je uzelo sveću "NADE" i zapalilo ostale sveće .
Plamen nade bi uvek trebalo da tinja u našem srcu, kako bi svako od nas mogao da održi, veru, mir i ljubav.
Izvor: gnosticdevotions.wordpress.com
No comments
Post a Comment