Art nuvo: revolucionarni stil vizuelne umetnosti kao inspiracija za sva čula

Kada govorimo o umetnosti, često se fokusiramo na umetnike i njihove prepoznatljive izraze.  Međutim, jednako inspirativni su i sami umetnički pravci kao vremenska obeležja tokom kojih su umetnici stvarali. Jedan od zanimljivih je svakako art nuvo, koji objedinjuje slikarstvo, arhitekturu i primenjenu umetnost, ali sveobuhvatno izdvojenu kao dekorativnu umetnost.

Ovaj stil je poznat pod različitim nazivima na različitim jezicima, tako ga na nemačkom možemo zvati jugendstil, na italijanskom stile liberty, a na engleskom je poznat kao modern style. Ipak mi ga najčešće prepoznajemo pod nazivom secesija. Secesiju karakterišu duh slobode i revolucije, a umetnici su inspiraciju često tražili u prirodnim oblicima kao što su vijugave stabljike biljaka i cveća, kao i u raskoši prirodnih boja i njihovih nijansi.

Jedan od gradova koji se može smatrati prestonicom secesije nesumnjivo je Barselona. Ovo prestižno zvanje Barselona duguje pre svega arhitekti Antoniju Gaudiju, koji je savršeno kombinovao materijale poput drveta, stakla, kamena i kovanog gvožđa, unoseći čaroliju u svaki kutak grada.

Foto: lorpheus.com

U Srbiji je očuvano malo objekata u stilu secesije. Najpoznatiji primer u Beogradu je hotel Moskva, dok se u Ulici Kralja Petra nalazi najviše primeraka ovog stila. U Subotici, s druge strane, sačuvano je mnogo zgrada u secesijskom stilu, koje su pažljivo očuvane i renovirane. Među njima se ističu palata Rajhl, izgrađena 1903. godine prema projektu arhitekte Ferenca Rajhla, i Gradska kuća, remek-delo budimpeštanskih arhitekata Marcela Komora i Dežea Jakaba.

Kad je reč o likovnoj umetnosti, jedan od najistaknutijih predstavnika art nuvo stila je bio Gustav Klimt. Njegovo remek-delo „Poljubac” prikazuje ljubavni par u zlatnoj boji, okićen dekorativnim motivima, simbolizujući vrhunac emotivne povezanosti i umetničkog izraza.

Gustav Klimt, The Kiss (1908-1909)

Pored Klimta, značajnu ulogu u ovom stilu imao je i Alfons Muha čiji su plakati za pozorišne predstave postali autentični simboli art nuvo stila. 

Savremeni odjek art nuvo stila 

Ovaj stil sa početka novog doba i dalje živi kroz novu saradnju pijaniste i kompozitora Nikole Vučičevića i mlade likovne umetnice Marije Cvitkovac, koji su izabrali da naslovne strane Nikoline dve nove kompozicije treba da budu vizuelno predstavljene upravo kroz stil art nuvo.

Marija je za naslovnu stranu kompozicije „Polka: Udri brigu na veselje” pronašla inspiraciju u značenju cveta hibiskusa i kombinaciji listova koji se prepliću sa hibiskusom. Na ovaj način mlada umetnica svojim izrazom prenosi osećaj radosti, veselja i optimizma uz prefinjene detalje koji odišu elegancijom.

Za naslovnu stranu kompozicije „Ponoćni Valcer”, Marija je kombinovala poljsko cveće i zvezde uokvirene u art nuvo stilu, stvarajući sanjivu atmosferu koja poziva na ples pod noćnim nebom.

Saradnja između Nikole i Marije se nastavlja, i nadamo se da će njihov umetnički zanos i inspiracija doneti još novih dela iz oblasti muzike i slikarstva.

Poslušajte deo kompozicije „Polka: Udri brigu na veselje”  ...

Tekst napisala: Marija Bukvić 

Izložba: Tri strane papira

Tri mlade likovne umetnice Marija Cvitkovac, Teodora Nikolić i Vanja Kovačević, od 18. do 30. juna 2024. godine, izlagaće svoje radove u galeriji Centra za kulturu Kovin pod nazivom „Tri strane papira.”

Izložba istražuje autentične interpretacije istog motiva kroz rad tri umetnice koje koriste slične tehnike. Umetnice teže da kroz temu ove postavke – akt u vidu krokija i studije – prikažu razlike i sličnosti u percepciji i načinu interpretacije pojedinca, kao i umetnikov odnos prema samoj tehnici.

Pozivamo vas da posetite galeriju Centra za kulturu Kovin i otkrijete jedinstvene umetničke izraze kroz radove ove tri talentovane umetnice.

Tekst napisala: Marija Bukvić 

U ovom svetu beskraja uvek postoje ljubav i nada

Muzika ima moć da nas pokrene, da izrazi ono što rečima ne možemo, da prenese osećanja koja često ostaju neizgovorena. Kažu da je muzika univerzalni jezik, i u razgovoru sa pijanistom i profesorom klavira Dušanom Markovićem, otkrivamo kako kroz svoje klavirske tonove on dočarava ljubav i nadu, glavne motive projekata u kojima je učestvovao.

Dušan je diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu 2006. godine i nastavio svoje usavršavanje upisom na interdisciplinarne doktorske studije na Univerzitetu umetnosti. Tokom svoje bogate karijere, održao je više solističkih koncerata, a posebno se izdvajaju njegove interpretacije Bahovih klavirskih koncerata u de-molu i E-duru, kao i izvođenje i snimanje „Goldberg varijacija”. Posebno je pokazao umeće u interpretaciji baroknih i neobaroknih formi na resitalima u SKC-u, Kulturnom centru Beograda i Galeriji Kolarčeve zadužbine.

Tokom 2015. godine osnovao je udruženje „Barokni vitraž”, gde radi kao solista i klavirski saradnik. Dušan je takođe imao zapažene nastupe kao solista sa Simfonijskim orkestrom RTS-a pod dirigentskom palicom Stanka Jovanovića, izvodeći kompoziciju za klavir i orkestar Roberta Šumana „Introdukcija i alegro apasionato”, prvi put izvedenu u Srbiji. Pored toga, pisao je muzičke kritike za časopis „Balkanis” (Slovenija) i Radio Beograd 1 i 2, te snimao za RTS1 i RTS2.

Uprkos tome što smo na početku godine, Dušan je već ostvario dve značajne saradnje. Prva je kao recenzent Zbirke kompozicija za klavir „Tračak nade” mladog pijaniste i kompozitora Nikole Vučičevića. Kako je opisuje, zbirka pokriva širok spektar različitih karaktera i tehničko-muzičkih zahteva, sa prevashodno veselim, liričnim i virtuoznim kompozicijama. Njena prisutnost na domaćoj sceni savremene klavirske muzike osvežava i obogaćuje postojeće programe u muzičkim školama, pružajući inspirativan materijal za učenje i izvođenje.

Druga saradnja, koju ostvaruje po prvi put sa kompozitorkom Tatjanom Milošević, fokusirana je na temu ljubavi. Kroz muzički performans „Ka ljubavi”, Dušan će se naći u ulozi izvođača u jednom celovečernjem spektaklu za sopran, klavir, elektroniku i video. Sedam scena ovog performansa se bazira na ljubavnoj lirici savremenih srpskih pesnika, istražujući koncepte prolaznosti i trajanja, kao i tri vremenske dimenzije – prošlost, sadašnjost i budućnost.

Premijerni koncert „Ka ljubavi” održaće se u sredu, 24. aprila, u 20 časova, u Velikoj sali Doma kulture „Studentski grad”. Nakon premijere u Beogradu, koncerti će se održati i u Kragujevcu, Rumi, Pančevu i Smederevu, pružajući publici širom Srbije priliku da uživa u ovoj jedinstvenom muzičkom iskustvu. 

Pozivamo sve ljubitelje umetnosti da prisustvuju premijeri i uživaju u ovom modernom muzičkom spektaklu. Ulaz je slobodan.

Spoljni linkovi: Dom kulture „Studentski grad” / Zbirka „Tračak nade”

Tekst napisala: Marija Bukvić 

Tračak nade je ugledao svetlost dana

Umetnost, bilo vizuelna bilo muzička, dostiže svoju punu lepotu kada je prožeta iskrenošću i autentičnošću. Razgovarali smo sa Marijom Cvitkovac, mladom slikarkom iz Beograda, čije stvaralaštvo odražava neprekidnu potragu za originalnim umetničkim izrazom. Ona je studentkinja četvrte godine na odseku za primenjeno slikarstvo, na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Kako je i sama istakla, ljubav prema slikarstvu rodila se još u osnovnoj školi gde joj je to prvo bio hobi, a kasnije je shvatila da je slikarstvo njen životni poziv. Dok stvara, Marija uživa u procesu istraživanja, beležeći svojom četkicom tragove u vremenu.

Kao studentkinja imala je priliku da učestvuje na 7 grupnih izložbi, uključujući:

– „Portret”, izložba radova studenata Fakulteta primenjenih umetnosti, Galerija Beogradske tvrđave (2021. i 2022. godine),

– „Grafika studenata FPU”, (2022)

– „UMFESTI”, Izložba studenata FLU i FPU sa temom Nadohvat ruke (2022) 

– „O nastanku zemlje i značajnim promenama na njoj”, Memorijalna galerija Dušan Starčević (Smederevska Palanka, 2023)

– „Bijenale umetnika Vranja”, (2023)

– „VI Međunaridno Bijenale crteža i grafike”, Memorijalna galerija Dušan Starčević (Smederevska Palanka, 2024)

Ova godina donela je Mariji poseban projekat koji spaja dve vrste umetnosti – likovnu i muzičku. Oslikala je korice zbirke muzičkih dela za klavir pod nazivom „Tračak nade”, koju je komponovao mladi pijanista i kompozitor Nikola Vučičević. Ovo delo je posebno jer predstavlja prvenac u njihovim karijerama, noseći duh iskrene i nove mladalačke energije, koja oslikava veru da umetnost ne samo da živi na našim prostorima, već iznova pronalazi nove puteve i nove izraze. Marija je pronašla inspiraciju za ovu zbirku kompozicija u samom nazivu zbirke, te je odlučila da koristi paletu pastelnih zemljanih boja kako bi dočarala romantične i lirične tonove koje donosi Nikola Vučičević svojom muzikom. Želela je da i vizuelno prikaže „tračak nade” predstavljen pramenom svetlosti koji se probija kroz oblake. Njen vizuelni doprinos upotpunjuje celinu sa kompozicijama i dodatno obogaćuje doživljaj ove zbirke. Radeći zajedno na ovom projektu, Marija i Nikola obogaćuju naša čula kroz umetničku sinesteziju, istovremeno otvarajući nove perspektive o tome kako različite umetničke grane mogu osvežiti naš doživljaj dela. 

Pored oslikavanja zbirke kompozicija, Mariji predstoji i prva samostalna izložba sredinom juna, u organizaciji sa Vanjom Кovačević i Teodorom Nikolić, u Kulturnom centru Kovin. Ova izložba predstavlja još jedan važan korak u njenom procesu afirmacije kao mlade slikarke.

Tekst napisala: Marija Bukvić 

Film, sedma umetnost - Zašto treba gledati filmove?

Umetnost, pored toga što u njoj uživamo treba nečemu i da nas nauči. Ili bar pokrene. Treba da nam prenese poruku, pokrene nešto u nama što će nas naterati da se zamislimo. Filmska umetnost trenutno možda i ima najveću moć jer je najdostupnija i mi kao gledaoci skoro uvek nakon odgledanog filma imamo saznanje više. O životu, o sebi, o drugima…

Ako je smeh lek, komedija je apoteka. Tokom smešnih scena krvni sudovi se šire čak 22 odsto, što omogućava bolji protok krvi. To u prevodu znači da se, dok gledate komedije, krvni pritisak snižava jednako kao kada vežbate.

Postoje stotine i stotine knjiga u kojima su autori od antičke Grčke, pa do naših dana, pokušavali da odgonetnu fenomen umetnoisti i daju odgovor na pitanje „Šta je umetnost?”, pa niko nikada, ni najveću umovi kao što su Aristotel, Kant i Hegel, nisu uspeli svojim studijama ni izbliza da zadovolje suštinu pitanja. Takve pretenzije nema ni potpisnik ovih redova. Zato ćemo pokušati da ukažemo na neke ideje i poređenja koja su se tokom prethodnih vekova najčešće ponavljale u raspravama umnih filozofa i umetnika.

Jedna od najčešće ponavljanih misli je da je umetnost „carstvo apsolutnih sloboda”. Religiozni mislioci su bili skloni da tvrde da je umetnost „dar Božiji”, ostvarivanje Božije lepote posredstvom „Svetog Duha”. Poznata je i teorija „osmog dana”, po kojoj je Bog šest dana stvarao svet, sedmi odredio za odmor, a osmi prepustio umetnicima da ulepšaju oni što je on stvorio.

„Igra i nagon za igrom izvor su umetničkog stvaralaštva” – primetio je i tvrdio nemački filozof Fridrih Šiler, još krajem 18. veka. „Čovek je potpun čovek”, kaže Šiler, „samo onda kada se igra”. On dodaje, da se na tom principu mora zasnivati cela zgrada estetske umetnosti, kao i „umetnosti života”.

Međutim, Šilera ne treba shvatiti bukvalno kad pominje reč „igra” koja pre svega asocira na detinjstvo. On zapravo kaže da je prava umetnost ostvariva samo onda kada se u stvarnosti uspostavi visok stepen i sklad čednosti, spontanosti i slobode – fenomena imenentih dečijoj igri.

Dakle, kako god okrenete i kojim putem krenete, kljućna reč je – „sloboda”!

Tome u prilog treba dodati i teoriju Umberta Eka o „umetnosti kao otvorenom delu” po kojoj postoji otvorena i dvosmerna komunikacija na relaciji umetnik-delo-konzument, gde je konzument aktivni činilac dovršetka dela, a ne pasivni primalac poruka i ideja sveznajučeg umetnika koji, kao preko nekog plakata, šalje svoje ideje i poruke pasivnim posmatračima.  

Čovek je biće sklono grupisanju, klasifikaciji i podelama svega živog i neživog na posebne entitete. S toga, mirne duše možemo zaključiti da se to odnosi i na umetnost. Umetnost je stara koliko i čovečanstvo. Napredak tehnike i razvitak ljudskog roda je nužno vodio i do razvitka umetnosti. Za tih par desetina hiljada godina tokom kojih je čovek evoluirao od bića sposobnog da koristi primitivno oruđe do bića sposobnog da ode do obližnjeg marketa po toalet papir i žvake, i bića koje se iz tog istog marketa vrati pijano bez stvari po koje je pošlo, evoluirala je i umetnost. Od primitivnog udaranja močugom u kamen do filma. 

Listu „lepih umetnosti“ danas čine:

1. Arhitektura

2. Ples

3. Vajarstvo

4. Muzika

5. Slikarstvo

6. Književnost

7. Film

8. Fotografija

9. Strip

Hajde da zastanemo na sekund i povučemo crtu između šeste i sedme umetnosti i prodiskutujemo o onome što se nalazi iznad i ispod iste.

Prvih šest umetnosti su preuzete još iz doba Stare Grčke i i dan danas veliki broj ljudi tih prvih šest klasa smatra jedinim pravim umetnostima (nikada većina nije bila u potpunosti spremna na promene, i na novine je gledala sa prezirom). Takođe, lagao bih kada bih rekao da prisustvo ogromnog broja besmislenih blokbastera ne doprinosi lošoj reputaciji filma.

Ali, ako na trenutak uključimo ono što nas razdvaja od šimpanze, shvatićemo da od kad postoji umetnost, postoji i šund koji se prodaje kao umetnost. Da li postojanje loših filmova negira postojanje dobrih? Da li postojanje modnih blogerki koje pišu knjige govori išta o postojanju Hesea i Dostojevskog? Da li lavovi ispred kapije govore o nepostojanju Mikelanđelove Pijete? Ne, i zbog toga je apsurdno govoriti da film nije umetnost zbog toga što je neko napravio „Piranakondu“.

Zašto je film umetnost?

Zato što se nalazi na preseku muzike, književnosti, fotografije, često i arhitetkure, slikarstva. Zato što kvalitetan film sadrži makar mali, ali značajan deo mnogih drugih umetnosti i zato što pravi „umetnički“ film može biti ekspresivan poput poezije ili inteligentan poput velikih filozofskih dela, i zbog toga što se služi drugim umetnostima u približavanju ideje gledaocu, konzumentu. Zašto onda ljudi imaju problem sa filmom?

Film je star tek nešto više od jednog veka i kao takav je relativno mlada umetnost, a ako se setimo da se klasicima književnosti smatra malo šta mlađe od sedamdeset-osamdeset godina, vrhunskim muzičkim ostvarenjima se ne smatra gotovo ništa što nisu klasika i džez  (koji je u svoje vreme smatran šundom) shvatićemo da je masa prilično inertna i zatvorena za novine. Naravno, to ne znači da je masa u pravu. Kao i sve ostalo, i umetnost su menjali pojedinci, a ne rulja.

Kada se na to doda i broj filmova koji se godišnje snimi, i njegova pristupačnost širokim narodnim masama, jasno je da je jako teško povući jasnu liniju između šunda i kvalitetnog umetničkog dela, pogotovo u današnjem svetu.

Film je na listu lepih umetnosti dodao Rikoto Kanudo, teoretičar filma 1911. godine. I do dana današnjeg filmska industrija napreduje u tehničkom smislu i pruža sve veće mogućnosti stvaraocu. Ali, to je već priča za neki naredni tekst.


Top 5 filmova za studente

Gledanje filmova tokom studija može biti prozor u drugi svet za studente koji su primorani da svoje dane svedu na fakultetske obaveze. Postoje filmovi koji, osim dobre zabave prenose i velike životne mudrosti. Ima onih koji nas nateraju da realnost sagledamo drugim očima, a tu su i oni koji nas motivišu da budemo bolji. Ovo su savršeni filmovi za studente, u kojima ćete uživati dok učite korisne lekcije o životu.

Možda ovo nisu filmovi koji su zaradili više od milijardu dolara, ali pouke koje ćete izvući iz ovih ostvarenja, svakako mogu biti vrednije od tog iznosa. Ako još uvek niste sigurni kako možete pronaći ove filmove i gledati ih besplatno, naučite kako da ih bezbedno skinete sa Torrenta, napravite kokice i uživajte u doživljaju.

#1 Dobri Vil Hanting 

#2 Osmeh Mona Lize
#3 U divljini
#4 Miroljubivi ratnik
#5 Ti ga jednostavno ne zanimaš

Studentski život može biti težak ili lak, u zavisnosti od vašeg mišljenja i zalaganja u njemu. Ipak, ako radite na sebi, čitate knjige, razgovarate sa drugim studentima, gledate poučne filmove i svako iskustvo doživivte kao lekciju koju treba da naučite, ubrzo ćete shvatiti da je lepo biti odrasla osoba, ali da je još bolje uživati u procesu odrastanja.

Umetnost počinje gde sujeta staje!

Izvor: http://www.youthnow.rs / beleske.com

Intervju: Vuk Vučković

                                

Vuk Vučković, umetnik iz Pančeva, autor je slike Beograd je slika, koja je pravi primer toga da je umetnost Srbiji neophodna, makar zato što nam ulepšava dan! 

                               

          

Da li je bio hrabar potez upisati Fakultet likovnih umetnosti pre četrnaest godina?

Nije tu tada bilo nikakve hrabrosti. U tim godinama nisam imao pojma šta znači biti umetnik. To je bila jedina stvar koju sam mogao da zamislim da studiram. Ali čak i da sam tada znao sve ovo što sada znam, ja bih verovatno opet upisao isto – i to bi se tada mogla nazvati hrabrost.

Šta tebi kao umetniku, a šta kao običnom čoveku, govori veliki broj pozitivnih komentara na tvoj Beograd?

Mislim da običan čovek i umetnik ne bi trebali da budu različita stvar. Svi smo mi obični-neobični. Ne razdvajam sebe na te dve ličnosti. Beograd je slika je jedan od mojih najnovijih radova i izazvao je mnogo pozitivnih reakcija kod publike, a to se najviše primetilo na društvenim mrežama. Do sada nisam video da je jedna slika uspela da privuče toliko pažnje šire javnosti i to mi, naravno, mnogo prija. Na osnovu ove slike uradio sam grafike koje su sada dostupne svima koji žele da imaju moj rad, a mogu me pratiti i na facebook stranici.

BEOGRAD – ulje na platnu 150 x 215 cm

Podeli sa nama iskustva sa umetničkih konkursa na koja se odazivaš.

Konkursi su veoma bitni, pogotovu na početku umetničke karijere. Konkursi za izložbe, nagradni konkursi, projekti... Morate da nađete vremena za njih. Čini mi se da ih svakoga dana ima sve više. Najteže je odabrati pravi, fokusirati se i biti uporan. To je način da se čuje za vas i vaš rad, a kasnije sve ide nekako po inerciji, mada nikad nema opuštanja.

Možeš li da nam otkriješ šta je bila početna inspiracija nekim tvojim slikama?

Nema nekog specijalnog pravila. Volim da menjam svoj stil, tako da je inspiracija uvek drugačija. Jedino što je konstantno u mom umetničkom životu je promena. Na primer, u seriji „Fetiš“ bili su mi bitni jak vizuelni efekat i snažna emocija, koju prenosim na gledaoca. S druge strane, „ScanMan“ priča surovu priču o čoveku današnjice, dok sam se kroz seriju „Fabrika“ kritički pozabavio pitanjem ekologije. Naglasio bih da se slažem sa umetnicima koji kažu da je inspiracija luksuz koji sebi ne mogu da priuštim. Umetnost je pre svega naporan rad.

Pesnici kažu da su im sve pesme kao deca, a šta bi ti kao slikar mogao reći za svoje slike i da li ti, u tom smislu, teško pada odvajanje od neke?

Možda zaista ima takvih slikara, meni je to razmišljanje strano. Od početka sam razumeo da je to sastavni deo posla. Prodaja radova mi omogućava dalje ulaganje, tj. napredak. Uvek te slike ostaju vaše, ne u vašem vlasništvu, ali i dalje imate autorska prava (osim ako ih niste prodali i ugovorom drugačije regulisali). Ja sve radove fotografišem i te fotografije čuvam. Volim da vodim evidenciju gde se nalazi svaki moj rad. Tako da bi moj šaljivi odgovor na tvoje pitanje bio - deca neće odrasti ako se ne odvoje od svojih roditelja.

Na kakve prepreke si najviše nailazio u svom radu i kako si pronalazio podršku?

Prepreke su samo one koje sami sebi postavljamo. Ako dođu od drugih, onda vam drugi nisu ni potrebni. Podrška je dolazila uvek od pravih ljudi.

Ima li Vuk Vučković smišljen plan za buduće akcije?

Imam mnogo planova. Naučio sam lekcije i ne želim više da stvari prepuštam slučaju. Ozbiljno pristupam svom radu i znam da, ako jedan plan ne prođe, drugi hoće.

Tvoja poruka umetničkim dušama Srbije bi bila...

Pratite ono što osećate!

Vuk Vučković ispred slike ČIKAGO – ulje na platnu 150 x 215 cm

Izvor; http://www.iserbia.rs

Intervju: Zoran Simjanović

Zoran Simjanović, profesor i kompozitor, rođen je 1946. u Beogradu, gde je završio Muzičku akademiju. Tokom šezdesetih svirao je u muzičkim sastavima „Siluete” i „Elipse”. Karijeru komponovanja muzike za film započeo je 1975. godine. On je kompozitor koji, kako ističe, svojim notama daje dušu filmovima, pozorišnim predstavama, dramama...

Sarađivao je sa Srđanom Karanovićem, Goranom Markovićem, Brankom Baletićem, Goranom Paskaljevićem, Emirom Kusturicom, Slobodanom Šijanom, Dejanom Karaklajićem... Komponovao je muziku i za TV serije. Posebno se pamti njegova muzika iz TV serije „Grlom u jagode”. Do odlaska u penziju bio je redovni profesor primenjene muzike na fakultetima dramske i muzičke umetnosti u Beogradu, Banjaluci i Cetinju.

Povod za ovaj razgovor je izdavanje 13 ce-dea televizijske muzike pod nazivom „Radio i TV trezor Zorana Simjanovića”. Uspeo je da 300 sati svoje muzike na televiziji i radiju svede na koncentrat od 13 sati nezaboravne muzike iz TV serija, crtanih filmova, televizijskih i radio drama, festivalskih pesama, pa i reklama. Sve to je, praktično, svedeno na neko muzičko i životno vreme koje je prošlo, ali koga se, ipak, njegova generacija, pa i mlađi ljubitelji muzike rado sećaju. Simjanović je odlučio da sve to i proslavi, na originalan način:

– Evo, ja ću 11. maja, za svoj 70. rođendan, u Domu omladine, u Beogradu, da organizujem veliko slavlje na kome ćemo proslaviti sve muzičke jubileje koji su dobili pravo na život pre pedesetak godina. To znači 70 godina od mog rođenja, 65 godina Kino kluba Beograd, 60 godina skijanja, 55 godina „Silueta”, 50 godina Gitarijade, 50 godina Dansing i Velike sale Doma omladine, 50 godina od početka snimanja filma „Nemirni”, 45 godina špice Studija B, 40 godina serije „ Grlom u jagode”, 40 godina od početka snimanja filma „Specijalno vaspitanje”... Ovih događaja ima više od 40. Ulazak na tu žurku biće besplatan za sve pozvane – kaže kompozitor u razgovoru za naš list.

Šta su vam, muzički, dali Fats Domino, Litl Ričard, Klif Ričard...

Za mene je u tom životnom dobu, pre pedesetak godina, bio najznačajniji Rej Čarls. On mi je bio muzička baza svega što se tih godina događalo u muzičkom svetu, a pokrenuo je i sve ostale mlade muzičare širom sveta. Od grupa to su bili „Šedouzi” po kojima je kršten i naš prvi sastav „Siluete”. Tada je i Klif, sa „Šedouzima”, bio uzor Zoranu Miščeviću i svima ostalima. Fats nas je povukao na ritam i bluz, pa su zato „Elipse” krenule u taj stil već 1967. godine.

Da li ste nekoga od njih uživo videli i slušali?

Malo. Iskoristio sam prvu priliku da slušam i gledam Reja Čarlsa kad je došao u Beograd. Ali, baš sam se razočarao. Ja sam tada, od najave da će nam u goste doći moj muzički bog, nestrpljivo brojao dane do njegovog ulaska u Dom sindikata, ali došao je čovek koga su izveli na scenu i koji nam je mahao skakućući. Znao sam da je slep, ali nisam mogao ni da pretpostavim kako izgleda njegov izlazak na scenu. Naravno, pevao je savršeno, ali ta njegova pojava delovala mi je šokantno.

Ko i kad vas je „gurnuo” u muziku...

Slučajno. Rođen sam neposredno posle Drugog svetskog rata. Ta generacija je najbrojnija. Kad se rat završio ljudi su se vratili ženama. Zbog velike gužve pri upisu u školu stigao sam do prvog razreda tek sa sedam i po godina. Pošto sam, kažu, već tada bio zreo, moji su me, u šestoj godini, poslali kod naše porodične prijateljice, profesorke klavira Jelene Kršić. I taj instrument je bio moj bukvar.

... kako ste postali roker?

Isto slučajno. Svi smo pri upisu u gimnaziju imali mnogo slobodnog vremena, pa smo se sakupljali kod našeg druga Ljube Đorđevića. On, slikar, svirao je harmoniku... A potom su tu došli Zoran Miščević i Ilija Stanić. I 1961. godine smo osnovali grupu „Siluete”, prvi rok sastav u Srbiji. Pre 55 godina smo svirali na igranci u Ekonomskoj školi, u Cetinjskoj ulici, ispod „Politike”.

... a kad ste otišli sa rok scene?

Krajem šezdesetih. Tada smo došli do prelomne granice, do pitanja: „Kako dalje u život? Kao muzičari ili nekim drugim putem? U Jugoslaviji nismo mogli da postignemo više. Osvojili smo sve scene, pa i televiziju. A Kornelije Kovač je oformio „Korni grupu” i odveo nam bubnjara Vladimira Furduja i basistu Bojana Hreljca. Pred nama su bile obaveze na fakultetima. Zoran Hristić me je naterao da se upišem na muzičku akademiju. I tako smo se kao grupa raspali...

Kao kompozitor filmske muzike, čija muzička dela u filmovima smatrate besmrtnim?

To priznanje, pre svih, po mom mišljenju, zaslužuje Italijan Nino Rota. Komponovao je muziku za filmove Felinija i Viskontea: „Amarkord”, „Osam i po”, „Sladak život”... A radio je i s Frensisom Fordom Kopolom na filmu „Kum”. Muzička tema iz tog filma je bila „Poslednja ljubav”... Rota je u svakom filmu, uslovno rečeno, igrao jednu od „glavnih uloga”. To nije samo moj stav. To su govorili i oni s kojima je radio: Felini, Viskonte, Kopola...

„Rasne” songove su pevali Cune, Arsen…

Šta je sad za vas „Radio i TV trezor”?

To je za mene nešto najznačajnije što smo izdali uz pomoć SOKOJ-a poslednjih godina. To je 13 sati muzike sa špica, iz serija, dokumentarnih i crtanih filmova, jer se oni emituju samo na TV, songova sa festivala iz istih razloga, reklama... Najveći deo od ovih muzika je i jedino što je ostalo od tih serija i emisija. Većina je obrisana i ovo je jedini trag da su postojale. Ko bude slušao uživaće u „rasnim” songovima koje su pevali Cune, Arsen i još veliki broj najeminentnijih pevača i glumaca.

---

---

Intervju: Klavir je bio moj bukvar

Autor: Slavko Trošelj

Izvor: http://www.politika.rs

Intervju: Nebojša Dugalić - voleti i biti voljen

Čovek istinski može biti srećan jedino ako u dubini oseća smislenost svog postojanja. Sve drugo je promašeno traganje za srećom ...

Kafe poznatog beogradskog pozorišta vrvi od glumačkog sveta, zanimljivog, ekscentričnog, punog energije. Čekamo poznatog glumca da se pojavi posle naporne predstave. Nasmejan, po malo umoran ali oran za razgovor, ubrzo se pojavljuje Nebojša Dugalić, koji je te večeri bio Džejmi iz "Dugog putovanja u noć". Pita nas za temu razgovora. Sreća? Ima li veće misterije? Za početak smo krenuli od misterije glume.

Šta u vama kao glumcu proizvodi doživljaj ispunjenosti?

Kada razmišljam bilo o glumi, bilo o nečem drugom, uvek o svemu mislim kao o tajni jezika, tajni saopštavanja, saobražavanja, saodnošenja. Učešće u jednoj takvoj tajni mi je najveći dobitak. Jedina prava čovekova satisfakcija, čime god da se bavi, je da se sretne sa drugim bićem i da se u tom susretu dogodi uzajamno uzrastanje. To je jedino što smatram za dobitak i neko ispunjenje. Sve ostalo je sasvim spoljašnje. Ako čoveku i pruži neku sreću to je samo je samo spoljašnja radost koja se ne dotiče onog bitnog u nama - a to je ostaviti trag u drugom biću, biti živ u drugome. I o glumi mislim na isti način, kao o mogućnosti da se takav trag ostavi, o mogućnosti da nekome saopštite nešto važno, nešto što će ga promeniti, što će ga zapitati na jedan ozbiljniji način, što će ga obradovati, pročistiti. Teško da čovek išta više može u ovom životu od toga. Mi smo svi konačna bića i to je osnovno naše određenje. Jedino što možemo je da podelimo ono najbolje iz sebe sa nekim drugim. A svaki jezik je mogućnost za tako nešto, pa tako i gluma.

Da li su uloge koje ste imali prilike da igrate uticale na neki vaš unutrašnji svet? Na primer, uloga kneza Miškina

Nikada mi se to nije desilo. Prvo, nikada nisam maštao o ulogama već sam čekao da same dođu i one su uvek dolazile u pravo vreme u trenutku kada sam bio u zrelosti da ih ponesem, tj kada bih već u sebi imao preživljen sadržaj koji je trebalo u pojedinoj ulozi da nosim. One su dolazile kada sam sebe i svoje izražajne moći mogao da pozajmim onome što bi taj lik trebalo da bude.

U svojoj autobiografiji Rade Šerbedžija kaže da je gluma opasan posao jer čovek glumeći druge, ne misleći na svoju dušu, može da je izgubi. Ima li u tome istine?

Imao sam tu sreću da sam igrao sa njim i veoma ga cenim kao glumca. Divno smo sarađivali. Međutim, mislim da postoji mistifikacija u odnosu prema glumi. Gluma je jezik, kao i svaki drugi. Čovek je oruđe tog jezika, ali sve zavisi gde je čoveku oslonac. Ako nemate neko čvrsto utemeljenje, onda bavljenje glumom može da bude opasno, ali ukoliko čovek vlada tim jezikom, ako je tog jezika svestan, onda tu postoji, kao kod bilo kog drugog umetnika, istovremeno i zanatski i emotivni odnos. Postoji mogućnost kontrolisanja tog jezika. Zakoni gradnje glumačke umetnosti su takvi da se mogu sasvim svesno kontrolisati i ne moraju imati opasnog uticaja na dušu. Postoje glumci koji se istinski uživljavaju u ono što čine. Međutim, to ne mora nužno biti zalog nekog kvaliteta. Čuven je razgovor Dastina Hofmana i Lorens Olivijea kada su igrali "Maratonca". Dastin Hofman je za određenu scenu, da bi postigao emotivno stanje uzbuđenosti, trčao ulicama grada. Lorens Olivije je sedeo mirno, čekao da počne snimanje i onda ga upitao: "Kolega, a zašto trčite?" "Pa da bih došao u to stanje koje je potrebno", na šta ga Olivije upita: "A zašto to jednostavno ne pokušate da odglumite?" Dakle, i jedan i drugi su bili sjajni glumci, ali su imali dva pristupa prema poslu.

Gluma ne mora nužno da predstavlja opasnost od gubljenja duše. Uostalom, opasnost da se duša izgubi postoji na svakom mestu. 

Uloga Džejmija u predstavi "Dugo putovanje u noć" podrazumeva doticanje nekog svog unutrašnjeg pakla. Kako se do njega dolazi?

Ono što je u glumi važno jeste umeće zapažanja. Studentima uvek govorim da posmatraju ljude kada idu ulicom i sve ono što jedno telo po svojoj intonaciji sobom nosi. Kakvu bi priču bilo ko od nas mogao ispričati o nekom prolazniku koga sretne a o kome ništa ne zna - samo na osnovu toga kakva mu je boja i sadržaj pogleda? Imao sam prilike u životu da vidim mnoge ljude koji piju. Ja ne pijem nikad, ali u "Dugom putovanju u noć" tumačim alkoholičara. Video sam kako se ponaša telo, šta se dešava sa ličnošću, kakav je problemski okvir jednog pijanca, kakav mu je pogled, uvid u stvarnost, kako zapaža svet oko sebe. U teoriji glume postoji pojam emotivnog pamćenja - kada se setite svih tih detalja i pokušate da ih poređate u svom telu i probate da u svom telu ostetite, na primer, usporenost i slabost, tu zakasnelost pogleda koji negde bludi i cilja da bi uhvatio tačku u koju hoće da pogleda. Pre svega, važno je umeti videti šta čini strukturu jedne ličnosti. Igrao sam i Miškina i Karađoza. To su dva sasvim različita lika, dva antipoda. Morao sam da i sa jedne i sa druge strane zahvatim svu raznovrsnost takva dva bića. Kako današnjem čoveku, koji na TV-u ima prilike svašta da vidi, kome nikakva vrsta zla nije strana, objasniti da postoji autentična dobrota i da biti dobar ne znači biti čovek bez težine, bez karaktera, svilen, glup i naivan? S druge strane, kada govorite o ličnosti koja u sebi oličava zlo, kako govoriti o tome a da ne izuzmete da ste možda i sami nalik Karađozu?

Aljoša pita starca Zosimu o spasenju, a Zosima kaže da će se spasti svi oni koji mogu da se sete najlepših stvari iz svog detinjstva. Kada vam je potrebna količina sreće koju treba da pokažete drugima u procesu glume, da li možete da prizovete nešto tako iz detinjstva ?

Veoma je važno razumeti kada starac Zosima govori o sećanju - šta on pod tim sećanjem misli. Jer lepih stvari se možemo setiti na razne načine. Možemo imati razne odnose prema tom sećanju. Kada Zosima govori o tome on govori kao aktivni asketa, dakle kao onaj koji takvo sećanje, kroz podvig, čini sadržajem svoga postojanja. A takav jedan trud moguće je utkati u bilo koji posao kojim se čovek bavi.

Šta je najbitnije u čovekovom traganju za srećom, kao stanjem trajne ispunjenosti?

Sreća kao trajno stanje nije ni moguće, nije ni dobro, niti mislim da je to najvažnije. Sreća nije ono što je presudno, već borba za ispunjenje, borba da se celim bićem prepozna smislenost svog postojanja, da se čovek oseti celovit. Sve ostalo je samo parcijalni doživljaj sreće. Čovek može da bude srećan i zbog dobitka na lutriji, ali istinski može biti srećan jedino ako u nekoj svojoj dubini oseća smislenost svog postojanja. Sve drugo je promašeno traganje za srećom.

Da li je onda sreća proizvod ispravnog načina življenja i razmišljanja, a ne cilj kome iznad svega težimo?

Da, ali se uvek postavlja pitanje šta je ispravan način razmišljanja i življenja. Jedino što mene može da učini srećnim je događaj odjeka u drugom biću. Nemamo drugu potrvrdu da smo živi ako ne odjeknemo u nekom. Čak je i Niče je govorio o davanju kao jedinom pravom dobitku, darivanju kao jedinom načinu da se ono što imamo ne izgubi. Kada pokušavam da izmerim radosti, nijedna mi nije uporediva sa radošću rada sa drugima, kada ste sabrani oko istog i kada vam cela bića trepere nad istim i sa istim unosom i ulogom stojite oko nekog stvaranja - ništa drugo ne mogu porediti sa tim!

Kada čovek stoji pred Bogom, stoji kao onaj koji je u odnosu sa živim Bogom, licem k licu. I to je jedan odnos, i sam taj odnos je jedini dobitak, nema drugog. Saznanje da me u molitvi Bog čuje i da mu stojim pred licem - to je sav dobitak, nema drugog. Ili da stojim pred bližnjim i da me on ceo čuje i da ceo u njemu odjekujem, šta nam drugo treba? To naravno nije lako, jer da bi se to desilo čovek treba mnogo toga u sebi da promeni i da se odrekne svega onoga što ga osujećuje u takvom naporu da se stane pred lice. I Bogu i bližnjem.

Žorž Sand kaže da je voleti i biti voljen jedina sreća u životu.

Ljubav je istovremen događaj sa ovim o čemu sam pričao. Jedini kriterijum istine je događaj ljubavi. Svaki događaj ljubavi ima jedinstvenu strukturu. Niko se ne voli na isti način. Ljubav je moguća samo ako postoji obostrana celovitost u susretanju. Ako postoji bilo kakav uzmak u tom ulaganju da se dogodi ljubav, onda to okrnjuje punoću. A stati ceo pred nekog celog, posao je teži od svih.

Ljudi slabo vole i prihvataju jedni druge. Teško je ogoleti se i stati takav kakav si pred nekog drugug.

Kada kažemo da bismo voleli da nas ljudi prihvate onakve kakvi smo, šta mi pri tom mislimo o sebi da jesmo? I drugo, da li je za voljenje sve to što mislim da jesam? Ili bi trebalo da zahtevam od sebe da ono što u meni nije ulog za ljubav, menjam, da to pokušam da stavim van odnosa, da ga sklonim kao višak? Problem je kada ono što je najbolje u čoveku ne nailazi na odjek kod drugoga onako kako bi on hteo. Odgovornost ljubavi je da naučimo da volimo ono što je najbolje u drugome i da umemo tome da se radujemo kao nečem svom. Ali da bi se to naučilo, moramo zaista razumeti važnost toga što ta druga osoba smatra za sebe da jeste da bismo to umeli da volimo.

Bog nas prihvata takve kakvi smo, ali je do nas da li ćemo da to prihvatimo ili ne, da li ćemo da se pričešćujemo tom ljubavlju koju nam pruža. Na ljubav možemo da gledamo kao na mogućnost beskrajne lične gradnje, koja pre svega podrazumeva zahtev da se uzraste do drugoga, da se do drugoga dospe tako što ćemo umeti da ga čujemo, prepoznamo ono što je u njemu važno.

Čini se da su ljudi na zapadu više upućeni na sticanje materijalnih dobara kao izvora životne sreće.

To je prisutno svuda. Ako je čovek prinuđen svim onim što ga okružuje, ako je određen kao biće kome se takav jedan kriterijum nameće za važeći, a to je potrošački, kriterijum imućnosti, onda će on, ako nema prilike da upozna drugačiji smisao, biti određen time. Ali kako možemo da mu sudimo ako nije imao prilike da o svom postojanju misli drugačije? To se može videti i na istoku i na zapadu, pogotovo u zemljama gde postoji izražena klasna i socijalna razlika. Imao sam prilike da budem u raznim zemljama na zapadu. Ljudi tamo su veoma uplašeni da će izgubiti posao jer ujutro možeš da se probudiš i da to saznaš iako si možda radio 20-30 godina. Svi strahuju da li će prvog u mesecu imati za kredit za stan ili za kola. Nije lako živeti u takvim društvima a biti imun na svoje okruženje i takvu uslovljenost. Sasvim je razumljiv strah onih koji imaju porodicu i decu.

Međutim, čovek treba koliko god može da svoj život zasnuje tako da bude nezavistan od bilo kojih društvenih okolnosti, da ima neku svoju baštu, da može da je zaliva i da se prehrani.

Koga biste naveli kao čoveka koji je pronikao u tajnu sreće?

Sreća je posledična pojavnost ispunjenošću smislom. U preovlađujućem delu čovekovog života ona uvek podrazumeva borbu, krajnje osećanje neizvesnosti. Od nekih velikih duhovnika i od otaca sam video, da ako čovek nije podržan izvanrednom Božijom milošću, sav njegov trud se može pretvoriti u ništa. Čovek može biti srećan samim saznanjem da je na tom putu, da je odlučio da izdrži svaki izazov i svako iskušenje. Možda je u tome jedina nada. Ako čovek gleda samo na ovaj svet, budući da je konačan, gde se može zasnovati neka sreća? Svaka sreća u iskustvu konačnosti je prolazna sreća ali čovek opstaje sluteći onu beskonačnu.

---

---

Izvor: http://www.vox-magazin.com