U ovom svetu beskraja uvek postoje ljubav i nada

Muzika ima moć da nas pokrene, da izrazi ono što rečima ne možemo, da prenese osećanja koja često ostaju neizgovorena. Kažu da je muzika univerzalni jezik, i u razgovoru sa pijanistom i profesorom klavira Dušanom Markovićem, otkrivamo kako kroz svoje klavirske tonove on dočarava ljubav i nadu, glavne motive projekata u kojima je učestvovao.

Dušan je diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu 2006. godine i nastavio svoje usavršavanje upisom na interdisciplinarne doktorske studije na Univerzitetu umetnosti. Tokom svoje bogate karijere, održao je više solističkih koncerata, a posebno se izdvajaju njegove interpretacije Bahovih klavirskih koncerata u de-molu i E-duru, kao i izvođenje i snimanje „Goldberg varijacija”. Posebno je pokazao umeće u interpretaciji baroknih i neobaroknih formi na resitalima u SKC-u, Kulturnom centru Beograda i Galeriji Kolarčeve zadužbine.

Tokom 2015. godine osnovao je udruženje „Barokni vitraž”, gde radi kao solista i klavirski saradnik. Dušan je takođe imao zapažene nastupe kao solista sa Simfonijskim orkestrom RTS-a pod dirigentskom palicom Stanka Jovanovića, izvodeći kompoziciju za klavir i orkestar Roberta Šumana „Introdukcija i alegro apasionato”, prvi put izvedenu u Srbiji. Pored toga, pisao je muzičke kritike za časopis „Balkanis” (Slovenija) i Radio Beograd 1 i 2, te snimao za RTS1 i RTS2.

Uprkos tome što smo na početku godine, Dušan je već ostvario dve značajne saradnje. Prva je kao recenzent Zbirke kompozicija za klavir „Tračak nade” mladog pijaniste i kompozitora Nikole Vučičevića. Kako je opisuje, zbirka pokriva širok spektar različitih karaktera i tehničko-muzičkih zahteva, sa prevashodno veselim, liričnim i virtuoznim kompozicijama. Njena prisutnost na domaćoj sceni savremene klavirske muzike osvežava i obogaćuje postojeće programe u muzičkim školama, pružajući inspirativan materijal za učenje i izvođenje.

Druga saradnja, koju ostvaruje po prvi put sa kompozitorkom Tatjanom Milošević, fokusirana je na temu ljubavi. Kroz muzički performans „Ka ljubavi”, Dušan će se naći u ulozi izvođača u jednom celovečernjem spektaklu za sopran, klavir, elektroniku i video. Sedam scena ovog performansa se bazira na ljubavnoj lirici savremenih srpskih pesnika, istražujući koncepte prolaznosti i trajanja, kao i tri vremenske dimenzije – prošlost, sadašnjost i budućnost.

Premijerni koncert „Ka ljubavi” održaće se u sredu, 24. aprila, u 20 časova, u Velikoj sali Doma kulture „Studentski grad”. Nakon premijere u Beogradu, koncerti će se održati i u Kragujevcu, Rumi, Pančevu i Smederevu, pružajući publici širom Srbije priliku da uživa u ovoj jedinstvenom muzičkom iskustvu. 

Pozivamo sve ljubitelje umetnosti da prisustvuju premijeri i uživaju u ovom modernom muzičkom spektaklu. Ulaz je slobodan.

Spoljni linkovi: Dom kulture „Studentski grad” / Zbirka „Tračak nade”

Tekst napisala: Marija Bukvić 

Tračak nade je ugledao svetlost dana

Umetnost, bilo vizuelna bilo muzička, dostiže svoju punu lepotu kada je prožeta iskrenošću i autentičnošću. Razgovarali smo sa Marijom Cvitkovac, mladom slikarkom iz Beograda, čije stvaralaštvo odražava neprekidnu potragu za originalnim umetničkim izrazom. Ona je studentkinja četvrte godine na odseku za primenjeno slikarstvo, na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Kako je i sama istakla, ljubav prema slikarstvu rodila se još u osnovnoj školi gde joj je to prvo bio hobi, a kasnije je shvatila da je slikarstvo njen životni poziv. Dok stvara, Marija uživa u procesu istraživanja, beležeći svojom četkicom tragove u vremenu.

Kao studentkinja imala je priliku da učestvuje na 7 grupnih izložbi, uključujući:

– „Portret”, izložba radova studenata Fakulteta primenjenih umetnosti, Galerija Beogradske tvrđave (2021. i 2022. godine),

– „Grafika studenata FPU”, (2022)

– „UMFESTI”, Izložba studenata FLU i FPU sa temom Nadohvat ruke (2022) 

– „O nastanku zemlje i značajnim promenama na njoj”, Memorijalna galerija Dušan Starčević (Smederevska Palanka, 2023)

– „Bijenale umetnika Vranja”, (2023)

– „VI Međunaridno Bijenale crteža i grafike”, Memorijalna galerija Dušan Starčević (Smederevska Palanka, 2024)

Ova godina donela je Mariji poseban projekat koji spaja dve vrste umetnosti – likovnu i muzičku. Oslikala je korice zbirke muzičkih dela za klavir pod nazivom „Tračak nade”, koju je komponovao mladi pijanista i kompozitor Nikola Vučičević. Ovo delo je posebno jer predstavlja prvenac u njihovim karijerama, noseći duh iskrene i nove mladalačke energije, koja oslikava veru da umetnost ne samo da živi na našim prostorima, već iznova pronalazi nove puteve i nove izraze. Marija je pronašla inspiraciju za ovu zbirku kompozicija u samom nazivu zbirke, te je odlučila da koristi paletu pastelnih zemljanih boja kako bi dočarala romantične i lirične tonove koje donosi Nikola Vučičević svojom muzikom. Želela je da i vizuelno prikaže „tračak nade” predstavljen pramenom svetlosti koji se probija kroz oblake. Njen vizuelni doprinos upotpunjuje celinu sa kompozicijama i dodatno obogaćuje doživljaj ove zbirke. Radeći zajedno na ovom projektu, Marija i Nikola obogaćuju naša čula kroz umetničku sinesteziju, istovremeno otvarajući nove perspektive o tome kako različite umetničke grane mogu osvežiti naš doživljaj dela. 

Pored oslikavanja zbirke kompozicija, Mariji predstoji i prva samostalna izložba sredinom juna, u organizaciji sa Vanjom Кovačević i Teodorom Nikolić, u Kulturnom centru Kovin. Ova izložba predstavlja još jedan važan korak u njenom procesu afirmacije kao mlade slikarke.

Tekst napisala: Marija Bukvić 

Intervju: Jovana Božović - stil se brusi tokom života

Ona je diplomirani kostimograf, priznata beogradska stilistkinja i jedan od osnivača sada već slavnog brenda Remake, koji na specifičan način povezuje prošlost i sadašnjost, i čija je unikatnost prepoznata ne samo u Srbiji već i šire. Ona je Jovana Božović, žena čiji je lični modni stil, baš kao i onaj koji gaji u svom radu, prepoznatljiv i vredan pažnje. Upravo zato nam je ova mlada dama, inače ćerka poznatog sociologa Ratka Božovića i glumice Azre Čengić, bila i više nego inspirativan sagovornik na temu mode, stila, kostimografije, ženskog preduzetništva i spoja svega navedenog.

Vrlo ste hrabri kad je reč o vašem ličnom modnom izboru. Kako gledate na strah od mode kome su ljudi u našoj okolini prilično skloni? 

Vrlo puno faktora utiče na naš strah od mode, i to je prilično kompleksna stvar. Ima tu malo i loše materijalne situacije koja prvenstveno dovodi do toga da ljudi malo putuju i malo se susreću s drugim i drugačijim. To je tek samo jedan mali problem u nepreglednom moru. 

Gde su okosnice dobrog stila? I postoji li neke takve uopšte, tačnije, da li je uopšte moguće stil izgraditi ili je on deo nas, poput genetske osobine?

S njim se definitivno rađaš, ali možeš i da ga izbrusiš tokom života. To je živa stvar na koju utiču putovanja, knjige, umetnost, okruženje i odnos prema životu uopšteno. 

Čime se vodite u odabiru svakodnevnih odevnih kombinacija? Ima li u tom procesu određenih „zakonitosti“?

Trenutno biram udobnost jer sam u devetom mesecu trudnoće, pa mi se ona prirodno nameće kao potreba. Generalno, moj stil je pod uticajem trendova samo na nivou osvežavanja garderobe, ali baza je nešto moje što je uvek tu. Mislim da je najveće umeće biti svoj i na stil gledati kao na igranje. Na mene su uticale godine čitanja modnih magazina, ali i putovanja i sam taj osećaj samopouzdanja koji sam stekla kroz vreme.

Šta uvek imate u svom garderoberu a šta tamo nikad neće naći svoje mesto?

Volim šešire, cvetne haljine, „nabudžene“ patike, vintage baletanke… Moj omiljeni komad trenutno je Remake košulja sa stavom, i to s natpisom „Fuck off“. Ne nosim stvari koje mi ne stoje i u kojima se osećam kao da statiram. 

Koliko je kostimografija imala udela u izgradnji vašeg privatnog stila? Da li se on menjao pod njenim uticajem ili je pak bilo obratno? 

Kostimografija je mnogo uticala na mene, ali ne samo puke knjige i predavanja već čitav taj univerzum čiji sam ja mali deo. Pozorište koje obožavam od detinjstva, ljudi s kojima se upoznajem, teme koje me okupiraju. Ali ne samo kostimografija, sve je to ukupno deo mene još od malih nogu. Ljubav prema kostimu i sceni, ljubav prema starinama i istoriji koja je dovela i do bavljenja kostimom ali i do osnivanja brenda Remake u kome se sve moje pasije prepliću.

Koliko je teško obuzdati lične modne afinitete u stilizovanju drugih?

Stilizovanje je jedna potpuno drugačija stvar jer prekoputa sebe imaš osobu koja ima ime i prezime i kojoj je potrebna pomoć koja je u skladu s njom. Dobar stilista nije neko ko samo trend stavlja na klijenta kao da je lutka, ima tu više od toga.

Koliko je važno biti „psiholog“ u procesu kreiranja kostima i stilizovanja drugih?

Psihologija je nezaobilazna, još malo intuicije i osećaja za lepo, i to je to.

Šta je najlakše a šta najteže: obući sebe, druge ili stvoriti kostim?

Najlakše je obući sebe, jer si tu jedini protivnik sebi ti sam (smeh). Svaki rad je i lep i težak jer uključuje interakciju s drugim ljudima i drugim energijama. Da li je to reditelj u pozorištu ili fotograf na setu, svejedno je.

Dotaknimo se na kratko i Remake priče. Dostigla je ozbiljne razmere. Da li ste očekivale da će domaće tržište imati sluha za vaš rad?

Remake priča je moj melem, objedinio je sve želje i razmišljanja u jedno. Rodila se potpuno spontano kao potreba dve drugarice, Antee Arizanović Mutaović i mene da se kao dva kreativca izrazimo, daleko od naših tadašnjih zanimanja. Taj početak je bio toliko satkan od emocija, nespretan i iskren da nije bilo šanse da ne profunkcioniše. 

Kako je biti žena preduzetnik u Srbiji? Kako se osmeliti i krenuti u avanturu poput ove? Ovo pitam zbog svih onih žena koje imaju u rukama i glavama dobre ideje, ali ih strah sprečava da ih realizuju.

Meni ponekad tog straha i zafali, uletim u svaku novu ideju kao furija (smeh), pa tek tada počinjem pa razmišljam kako. Mislim da je teško biti preduzetnik i kreativac u isto vreme, bez obzira na pol. 

Koliko je Vaša porodica odigrala bitnu ulogu u onome što ste postigli?

Porodica je veoma bitan element. S mamom Azrom, koja je glumica, već sa tri-četiri godine upoznala sam čari pozorišta i pozorišnog života. Sve te probe koje sam gledala, ljudi koje sam imala priliku da upoznam, kostimi koje sam dotakla, učinili su da moja interesovanja danas budu ovakva kakva jesu.

Gde vidite sebe i svoj rad za deset godina od danas?

Vidim sebe kao osnivača i vlasnika velike dizajn kompanije kojoj su vrata otvorena u celom svetu. Zamišljam kako se naše delovanje širi i po asortimanu i po lokacijama u svetu gde ćemo se prodavati. Uz sve to po neki veliki film i predstava i biću zadovoljna.

---

---

Autor: Branislava Antović

Izvor: citymagazine.rs

Miona Stefanović: Street art umetnica koja pravi 3D minijature u prostoru

Postoje ljudi koji boje stvarnost čineći život lepšim. Oni koji postavljaju pitanja kako bi nas razbudili i izvukli iz monotonije, ali i oraspoložili, razveselili i nasmejali.

I dok neki to čine misaono, verbalno ili duhovno, Beograđanka Miona Stefanović se služi svojom profesijom i kreativnošću u domenu street arta, umetnosti koja ne poznaje granice. 

Da ograničenja ovde zaista ne postoje, dokazuje ova mlada umetnica. Vođena idejom da pravi sitne intervencije u prostoru, uz pomoć lepljenja keramike na zidu, Miona uspeva da ulepša i produži život ruiniranim objektima.

Osim estetske funkcije, 3D minijutare postavljane na fasade mahom oronulih zgrada i garaža, imaju za cilj da ulepšaju prolaznicima dan, podstaknu na razmišljanje, ili ukažu na nešto što svi misle da znaju.

Ostaci bespotrebnog materijala tada postaju prava mala remek-dela na zidovima, te danas krase mnogobrojne fasade zgrada i mostove u Holandiji, Švajcarskoj i Beogradu.

Kako si se odlučila za Fakultet primenjenih umetnosti, i da li si odmah znala pravac kojim ćeš da se baviš?

Prvo sam htela da studiram slikarstvo, a posle neuspešnog prijemnog ispita i malo premišljanja rešila sam da upišem keramiku na Fakultetu primenjenih umetnosti. Keramika povezuje sliku, boju, formu i skulpturu, što je sklop dve stvari koje volim, te iako ne zvuči zanimljivo moram da priznam da je ceo odsek fantastičan. Ujedno koliko god da je ovo intelektualan i estetski posao, toliko je i fizički zahtevan.

Kako si se ti kao umetnik razvijala i šta je najviše uticalo na tvoj rad?

Sve je krenulo od crteža i slike. Iako je moja forma trodimenzionalna, ja je crtam kao dvodimenzionalnu, tj. koristim formu kao platno što je vidljivo na mojim prvim skulpturama. U to vreme sam najviše bila okrenuta modernoj umetnosti 20. veka, da bih danas, u skladu sa interesovanjima koji se menjaju bila pravi obožavalac 21. veka. Jednostavno, kako sam učila dolazila sam na nove ideje, pa se samim tim i moj rad menjao.

Da li imaš određen koncept kada radiš i da želiš nešto da poručiš kroz svoj rad u domenu street arta?

Prvobitno nisam imala koncept, a sama ideja lepljenja keramike je zapravo krenula od materijala koji mi je često ostajao nakon proba. Htela sam da ga upotrebim kako bih ulepšala neki prostor.

Na početku sam lepila keramičke škartove, jer mi se sviđalo kako to estetski izgleda. A nakon toga su došle na red ptice, jata sa temom Seobe (Crnjanski), Zapremine kruga i Pitagorina teorema, u okviru kojih sam lepila ptice, ribe i bukete – koji šapuću i šalju određene poruke. Tada sam već imala koncept.

Osim da ulepšam prostor, ideja je bila da sve te moje životinje šapuću javne tajne, odnosno stvari koje svi znaju, one koje spadaju opštu kulturu.

Kako biraš prostor na kome želiš da radiš?

Ako mi se nešto baš dopadne, onda apliciram. Ipak, u većini slučajeva sasvim spontano pronalazim mesta za rad. Primer za to je serija minijatura sa ušima, koju sam postavljala na neka nevidljiva mesta, obično ona gde parovi stanu da se poljube, ili podele neku priču. Jasna asocijacija na to je da „zidovi imaju uši.“

Prva ideja je bila da se instalacije skidaju sa fasada, ali to je zapravo zbog tehnike lepljenja bilo nemoguće. I upravo danas, radovi stari po dve, tri godine i dalje stoje na nekim zgradama, izazivaju pažnju, te se ljudi masovno javljaju. Pored poziva koji mi stižu sa podneblja Holandije i Švajcarske, i mnogobrojnih pohvala, kontaktirao me je autor knjige „Street Art Belgrade“, Aleksandar Đorđević, koji me je pozvao na svoju promociju. S obzirom da nisam znala da je on u uvrstio moj rad u pomenutu zbirku grafita, ovo je bilo pravo iznenađenje za mene.

Kako izgleda proces rada? Koje tehnike koristiš?

Sve počinje od skice, a zatim sledi najkomplikovaniji proces izrade keramike koji je jako dugotrajan: ona se dva puta peče na temperaturi od 1250 stepeni celzijusa. Kada minijature budu gotove, odlazim na izabranu lokaciju, ređam ih na površinu i lepim. Tada gledam da me niko ne vidi, i sutra obavezno dođem da proverim da li su tu.

Da li bi volela da u svoj rad uvedeš još neku tehniku?

Kada pričamo o street artu jedino što bih dodala je crtež. To ne bi bio sprej, već marker ili akril. Porcelan koji sada lepim je oslikan. Što se tiče boje – važno je da napomenem da je uglavnom sve što radim 3D. Sve je reljef, odnosno ima teksturu.

Po čemu je tvoj rad prepoznatljiv?

Iako ne mogu da kategorišem svoj rad u klasičan street art, on svakako to i jeste. Proces izrade keramike traje i po nekoliko nedelja, meseci, a osim zahtevne pripreme moram da budem neskromna i da kažem da se jedina u Srbiji, ali i šire, bavim ovom vrstom street arta (lepljenja keramike na zid). 

Kako ti vidiš i doživljavaš aktuelnu street art scenu u Srbiji?

Street art više nije samo grafit, već sve sto može da se nađe na ulici: instalacija, poruka, skulptura…

Ne znam da li više u street art spada i ono kad neko levom rukom na zidu napiše neki komentar, ali moram da budem iskrena i da kažem da mi se to jako sviđa. Upravo zato grafiti sa porukom „Moja mama je moj bog“, ili „Hoću, ali šta? su jedni od mojih omiljenih.

Koliko je street art crtež super, i nesumnjivo ima značajnu likovnu i estetsku vrednost, toliko mi je ovo fascinantno. Smatram da je umeće smisliti poruku, koja će ostati u glavi mnogim ljudima.

Koji je po tvom mišljenju najbolji grad po pitanju street arta?

Zemlja koji najviše poštuje ovu vrstu umetnosti, koji je neguje, čuva i aktivno se bavi njome, svakako je Holandija. Amsterdam je u potpunosti ižvrljan, i to mi apsolutno ne smeta jer smatram da svi grafiti i crteži na ulicama predstavljaju duh grada i govor ljudi. Sa druge strane, holandski gradovi imaju određena mesta na kojima može slobodno da se radi, i tamo vas niko neće pogledati čudno, već će biti zainteresovani za vaš rad.

Fotografije: Privatna arhiva/ Nemanja Zdravković

Intervju: Vuk Vučković

                                

Vuk Vučković, umetnik iz Pančeva, autor je slike Beograd je slika, koja je pravi primer toga da je umetnost Srbiji neophodna, makar zato što nam ulepšava dan! 

                               

          

Da li je bio hrabar potez upisati Fakultet likovnih umetnosti pre četrnaest godina?

Nije tu tada bilo nikakve hrabrosti. U tim godinama nisam imao pojma šta znači biti umetnik. To je bila jedina stvar koju sam mogao da zamislim da studiram. Ali čak i da sam tada znao sve ovo što sada znam, ja bih verovatno opet upisao isto – i to bi se tada mogla nazvati hrabrost.

Šta tebi kao umetniku, a šta kao običnom čoveku, govori veliki broj pozitivnih komentara na tvoj Beograd?

Mislim da običan čovek i umetnik ne bi trebali da budu različita stvar. Svi smo mi obični-neobični. Ne razdvajam sebe na te dve ličnosti. Beograd je slika je jedan od mojih najnovijih radova i izazvao je mnogo pozitivnih reakcija kod publike, a to se najviše primetilo na društvenim mrežama. Do sada nisam video da je jedna slika uspela da privuče toliko pažnje šire javnosti i to mi, naravno, mnogo prija. Na osnovu ove slike uradio sam grafike koje su sada dostupne svima koji žele da imaju moj rad, a mogu me pratiti i na facebook stranici.

BEOGRAD – ulje na platnu 150 x 215 cm

Podeli sa nama iskustva sa umetničkih konkursa na koja se odazivaš.

Konkursi su veoma bitni, pogotovu na početku umetničke karijere. Konkursi za izložbe, nagradni konkursi, projekti... Morate da nađete vremena za njih. Čini mi se da ih svakoga dana ima sve više. Najteže je odabrati pravi, fokusirati se i biti uporan. To je način da se čuje za vas i vaš rad, a kasnije sve ide nekako po inerciji, mada nikad nema opuštanja.

Možeš li da nam otkriješ šta je bila početna inspiracija nekim tvojim slikama?

Nema nekog specijalnog pravila. Volim da menjam svoj stil, tako da je inspiracija uvek drugačija. Jedino što je konstantno u mom umetničkom životu je promena. Na primer, u seriji „Fetiš“ bili su mi bitni jak vizuelni efekat i snažna emocija, koju prenosim na gledaoca. S druge strane, „ScanMan“ priča surovu priču o čoveku današnjice, dok sam se kroz seriju „Fabrika“ kritički pozabavio pitanjem ekologije. Naglasio bih da se slažem sa umetnicima koji kažu da je inspiracija luksuz koji sebi ne mogu da priuštim. Umetnost je pre svega naporan rad.

Pesnici kažu da su im sve pesme kao deca, a šta bi ti kao slikar mogao reći za svoje slike i da li ti, u tom smislu, teško pada odvajanje od neke?

Možda zaista ima takvih slikara, meni je to razmišljanje strano. Od početka sam razumeo da je to sastavni deo posla. Prodaja radova mi omogućava dalje ulaganje, tj. napredak. Uvek te slike ostaju vaše, ne u vašem vlasništvu, ali i dalje imate autorska prava (osim ako ih niste prodali i ugovorom drugačije regulisali). Ja sve radove fotografišem i te fotografije čuvam. Volim da vodim evidenciju gde se nalazi svaki moj rad. Tako da bi moj šaljivi odgovor na tvoje pitanje bio - deca neće odrasti ako se ne odvoje od svojih roditelja.

Na kakve prepreke si najviše nailazio u svom radu i kako si pronalazio podršku?

Prepreke su samo one koje sami sebi postavljamo. Ako dođu od drugih, onda vam drugi nisu ni potrebni. Podrška je dolazila uvek od pravih ljudi.

Ima li Vuk Vučković smišljen plan za buduće akcije?

Imam mnogo planova. Naučio sam lekcije i ne želim više da stvari prepuštam slučaju. Ozbiljno pristupam svom radu i znam da, ako jedan plan ne prođe, drugi hoće.

Tvoja poruka umetničkim dušama Srbije bi bila...

Pratite ono što osećate!

Vuk Vučković ispred slike ČIKAGO – ulje na platnu 150 x 215 cm

Izvor; http://www.iserbia.rs

Srpsko tržište ne dozvoljava da moda bude jedino opredeljenje

Dobitnik nagrade Modnog studija Click za najboljeg manekena u 2018. godini, Isidor Srdić je dvadesettrogodišnji Beograđanin, koji sem modnog, ima i zavidan portofolio iz oblasti konsaltinga. U detinjstvu je pohađao muzičku školu, zatim se bavio sportom i trenirao košarku, a srednju školu je odlučio da završi u Americi. Nakon povratka iz Amerike, upisuje Fakultet organizacionih nauka u Beogradu i počinje da se bavi manekenstvom. Za Foto In magazin govori o svom random iskustvu u svetu mode.  

Samo tržište i uslovi kod nas ne dozvoljavaju da nam moda bude primrarno ili bar ne jedino opredeljenje. Upravo iz tog razloga je moja karijera više usmerena ka nekim drugim stvarima, ali za modu ce se uvek naći mesta, a moj dan izgleda ovako – nakon veoma stresnog buđenja odlazim na posao, u većini slučajeva nedovoljno naspavan kasnim leganjem prethodne večeri. Uz neke rutinske običaje sa kolegama, kao što su partije stonog fudbala u pauzi od posla, ice cream break i neretke priče o investiranju u kripto valute, često volim da sednem na piće posle posla da se ispričamo o nekim mnogo zanimljivijim temama i planovima 

Na svečanom koktelu povodom nedavno završene četrdesetdruge Beogradske nedelje mode ste osvojili nagradu za najboljeg manekena. Od čega se sastoji ovo priznanje Modnog studija Click?

Koliko sam upućen, Modni studio Click poslednjih godina tradicionalno dodeljuje uramljene fotografije sa revija kao nagradu za nabolje modele Beogradske nedelje mode. Nagradu koja, sem materijalnog priznanja, svakako čuva i prenosi lepe i prijatne uspomene na sve momente, prijateljstva i saradnje koje su uspostavljene u poslednjih pet godina koliko se ja bavim modom.

Koliko godina manekenskog rada stoji iza osvojene nagrade ? 

Modom se bavim poslednjih  pet godina, ali moram da priznam da nisam baš savršeni manekenski primer jer  umem da zabušavam sa odlascima u teretanu i da se hranim kako ne dolikuje jednom modelu. Donekle je razlog u tome što meni moda u ovom trenutku predstavlja jedan jako lep hobi, dok sam  preko dana konsultant u kompaniji Ernst & Young.

Zbog čega Vas je moda privukla iz ugla manekena ?

Možda će zvučati čudno, ali onog dana kada me je Nenad pozvao na kasting i razgovor u agenciju, nisam gajio veliko interesovanje za modu dalje od šta ću da obučem danas.U startu je to bila jedna nova avantura koja je usledila prestankom bavljenja sportom, a koja me je kuplia prijatnom atmosferom, interesantnim i lepim ljudima, zanimljivom stilovima i najvažnije od svega iskustvimam u poslovnom smislu i interakciji sa ljudima koja su se dalje preslikavala na svaki poslovni intervju, sastanak, ali i privatni život .  

Postoji li, posmatrajući iz Vašeg radnog iskustva, rodna ravnopravnost u manekenskom poslu na domaćoj modnoj sceni ? Da li su manekenke traženije od manekena ?

Mislim da Srbija i dalje nije dovoljno velik i validan uzorak za komentarisanje ravnopravnosti iz prostog razloga, što je mnogo više kreatora, koji dizajniraju žensku garderobu, pa samim tim ima i više posla za manekenke. Mislim da se u muškoj modi, bar iz ugla posmatrača, i dalje oseća neki negativan stereotip o manekenima i odevnim kombinacijama koje oni nose. Iz ugla aktera, na svojoj koži do sada nisam osetio neravnopravnost. Takođe, na osnovu kratke turneje u Milanu od pre nekoliko godina, moram da kažem da je tamo jako lepo i prijatno biti model. Ljudi vas konstantno posmatraju sa oduševljenjem; u restoranima, kafićima, teretanama ili klubovima. Svi imaju poseban tretman i poštovanje prema modelima, odakle god da su i kog god pola da su.  

Kako izgleda radni dan jednog srpskog manekena ?

Mislim da jedan srpski maneken koji se primarno bavi modelingom sigurno ne živi u Srbiji, a u njihovo ime ne mogu da govorim, ali možda postoje neki retki primeri za koje ja ne znam. Samo tržište i uslovi kod nas ne dozvoljavaju da nam moda bude primrarno ili bar ne jedino opredeljenje. 

Upravo iz tog razloga je moja karijera više usmerena ka nekim drugim stvarima, ali za modu ce se uvek naći mesta, a moj dan izgleda ovako – nakon veoma stresnog buđenja odlazim na posao, u većini slučajeva nedovoljno naspavan kasnim leganjem prethodne večeri. Uz neke rutinske običaje sa kolegama, kao što su partije stonog fudbala u pauzi od posla, ice cream break i neretke priče o investiranju u kripto valute, često volim da sednem na piće posle posla da se ispričamo o nekim mnogo zanimljivijim temama i planovima. Još uvek sam student, tako da kada naiđu kolokvijumi i ispiti, trudim se da se sprijateljim sa knjigom. 

Planiram i neke lične projekte koji će za sada ostati tajna, ali jedino što mogu da kažem je da su zabavnog karaktera. Nakon svih završenih obaveza i aktivnosti, obožavam da poslednje atome energije ostavim u izlascima, na podijumima beogradskih klubova. Često su baš oni razlog one, gore pomenute nenaspavanosti jer znaju da se dese i tri do četiri puta nedeljno, a nisam neko ko zna da ode na vreme kući.

---

---

Izvor: http://www.foto.in.rs

Današnji trendovi su vratili modu devedesetih godina

Moj savet modnim kreatorima sa naših prostora je da imaju nekoliko svojih stilista, koji će im pomoći u usmeravanju kreacija, da bi njihove revije bile profitabilne

Rada Radonjić, modna kreatorka i stilistkinja

Crnogorska modna kreatorka i stilistkinja Rada Radonjić, koja je autorka kultne modne emisije Styling emitovane na Televiziji Crne Gore, nedavno je svoje kreacije predstavila na Internacionalnoj modnoj manifestaciji u Sloveniji Ljubljana Brands & Signs, a za naš portal govori o modnoj sceni Srbije i Crne Gore, svojim knjigama o modi i savetuje modne dizajnere  kako da budu uspešniji u svom radu.

Kako posmatrate modnu scenu Srbije i Crne Gore?

Sa obzirom na to da sam određeni period boravila kod najpoznatijeg modnog kreatora na svetu Đorđa Armanija, sebi mogu dati za pravo da dam svoje mišljenje o modnoj sceni Srbije i Crne Gore. Smatram da je modna scena Srbije i Crne Gore osnažila i da se polako, ali sigurno razvija, da jača svoju konkurentnost i da ima mogućnost za izlazak na evropsko tržište.

Budući da ste na početku modne karijere bili praktikant kod čuvenog modnog kreatora Đorđa Armanija, koliko se, gledajući iz Vaše profesionalne vizure, u inovativnom smislu promenio rad u dizajnerskoj industriji u odnosu na modni period devedesetih i modni period današnjeg vremena?

U poslednjoj deceniji prošlog veka proizvodnja je bila smanjena zbog političkih i ekonomskih prilika. U današnjem vremenu rad u dizajnerskoj industriji znatno se povećao i godišnji prihodi su veliki. Današnji trendovi su vratili modu devedesetih godina.

U kojoj meri se ovdašnja modna industrija približava svetskim trendovima u proizvodnji odeće?

U budućnosti će se ovdašnja modna industrija u znatno većoj meri približiti svetskim trendovima jer će za proizvodnju otkupljivati odeću i tekstilni otpad koji će reciklirati i vraćati na tržište.

Autorka ste knjige Odijevanje namenjene ženama i muškarcima, a trenutno završavate pisanje knjige Krojenje i šivenje. Šta Vas je inspirisalo da spojite dve profesije-modu i književnost u jednu delatnost, a to je pisanje i objava knjiga?

Inspirisala me je želja da svoje znanje i iskustvo prenesem drugima. Sigurna sam da će se knjige svideti svim čitaocima i da će im biti od velike koristi jer je odeća svakodnevna potreba.  

Koji savet biste uputili svim modnim kreatorima sa naših prostora, koji se susreću sa poteškoćama u poslu?

Moj savet modnim kreatorima sa naših prostora je da imaju nekoliko svojih stilista, koji će im pomoći u usmeravanju kreacija, da bi njihove revije bile profitabilne. Dosadašnji moj rad bio je predstavljanje znanja koje sam stekla tokom školovanja. Zbog velikih pauza u radu koje sam pravila iz privatnih razloga, nisam počela sa realizacijom svojih poslovnih planova i još nisam predstavila znanje koje sam stekla praksom u Milanu. To započinjem sledećom novom kolekcijom.

Izvor: http://www.foto.in.rs

---

---

Intervju: Miodrag Kvrgić

Merkur osiguranje je najstarija osiguravajuća kuća u Austriji, samostalno i nezavisno akcionarsko društvo sa sedištem u Gracu. 

Sve je počelo pre više od 200 godina, 17. juna 1798. godine, na inicijativu četiri trgovca iz Graca u Austriji. U tada već poznatoj i dobro posećenoj kafani „Grafl”, okupilo se više od polovine trgovaca iz tog grada. Povod za okupljanje bilo je osnivanje „Instituta za podršku bolesnim, siromašnim, besposlenim, zbog starosti za rad nesposobnim trgovcima grada Graca”. Ovaj Institut bio je preteča današnjeg Merkur osiguranja. 

Već više od dva veka, Merkur osiguranje osigurava čoveka i nudi osiguravajuću zaštitu za vrednosti koje čoveku najviše znače. Njihovo opredeljenje je zaštita života i zdravlja, a zdrav život definišu kao sveobuhvatno fizičko, mentalno i socijalno blagostanje. 

Danas, pored Austrije, zemlje jugoistočne Evrope predstavljaju izuzetno važna tržišta, na kojima su aktivni preko svojih ćerki kompanija.

Imali smo veliko zadovoljstvo da razgovaramo sa gospodinom Miodragom Kvrgićem, direktorom Merkur osiguranja.

Gospodine Kvrgiću, recite nam nešto o sebi: gde ste rođeni, odrasli, školovali se?

Rođen sam u Ravnom Selu, u jednom veoma lepom i pitoresknom mestu u Vojvodini, gde sam završio osnovnu školu. Srednju Ekonomsku školu i Ekonomski fakultet sam završio u Novom Sadu. Na poslednjoj godini studija sam dobio stipendiju i odmah po završetku studija počeo da radim. Odluka da počnem da radim u Fadipu i da se porodično preselimo u Bečej se pokazala kao pun pogodak, kako u profesionalnom, tako i u privatnom smislu.

Kada i kako ste došli na poziciju generalnog direktora Merkur osiguranja?

U Merkur osiguranju sam od samog osnivanja, od polovine 2007. godine. Naime, kontakte sa kolegama, koji su bili zaduženi za osnivanje osiguravajućeg društva u Srbiji, sa gospodinom Šaubertom i gospodinom Taylorom sam uspostavio u drugoj polovini 2006. godine. Imali smo nekoliko razgovora, predstavnici Merkura su želeli da se uvere da li ću ja moći na pravi način da predstavljam i vodim Merkur osiguranje u Srbiji, a ja sam želeo da se uverim da li će mi korporativna kultura i način rada Merkura omogućiti da ostvarim svoje poslovne ideje.

Na moju veliku zainteresovanost da postanem direktor Merkur osiguranja su presudan uticaj imala dva momenta. Prvi je taj da sam na taj način dobio priliku da vodim jednu osiguravajuću kompaniju od samog njenog osnivanja i da na taj način imam odlučujući uticaj na njeno profilisanje, kako prema partnerima i državnim institucijama, tako i da utičem na formiranje interne korporativne kulture. Takve prilike su u životu veoma retke. Drugi momenat je potpuno drugačija poslovna filozofija u odnosu na mnoge druge internacionalne kompanije i drugačiji odnos prema zaposlenima. Ukratko bi ta poslovna filozofija mogla da glasi: odabrati tim obrazovanih, perspektivnih, mladih ljudi sa izraženim osećajem za timski rad, obezbediti kompetentne uslove i kreirati inspirativnu i pozitivnu radnu atmosferu. Poslovni uspeh kompanije dolazi kao posledica ovakvog pristupa, a ne kao primarni cilj.

Kako je izgledala Vaša karijera pre dolaska na poziciju na kojoj ste trenutno?

Od samog početka svoje radne karijere sam se bavio finansijama. Duži niz godina sam bio finansijski direktor u privredi i to mi je iskustvo bilo veoma dragoceno. Naime, rešavanje konkretnih problema, kao što je održavanje likvidnosti i solventnosti preduzeća, finansiranje uvoza i izvoza, pregovori sa poslovnim bankama su situacije koje su za mladog čoveka, koji je na početku svoje karijere, veoma inspirativne i izazovne. Ja sam bio deo jednog veoma uspešnog i dinamičnog menadžmenta, koji je imao intenzivnu internacionalnu poslovnu komunikaciju i u tim uslovima ostvario zavidne rezultate. 

To je bio i period kada je naša zemlja prošla kroz jednu od najvećih hiperinflacija u istoriji sveta, a u tom periodu biti zadužen za finansije, u bilo kom pravnom licu, nije bio lak zadatak. Nakon toga sam prešao u Novosadsku Banku. To je bio novi izazov, koji je zahtevao mnogo učenja, rada i strpljenja. U banci sam prešao put od direktora filijale do zamenika generalnog direktora i člana Izvršnog odbora. Bankarstvo je jedan veoma uređen sistem, ali i sistem koji je meni omogućio dovoljno prostora da ispoljim ličnu inicijativu i da na taj način dam svoj doprinos ostvarivanju dobrih rezultata banke. U tom periodu sam, takođe, bio i vođa tima za privatizaciju Novosadske Banke. To je, takođe, jedno iskustvo koje je veoma dragoceno u karijeri svakog finansijera. Nakon toga sam prešao u NLB Banku, na poziciju izvršnog direktora. Iz NLB Banke sam prešao u Merkur osiguranje. 

U karijeri sam imao sreće da su okolnosti uvek bile takve da su mi se tokom vremena otvarale mogućnosti za obavljanje odgovornijih i komplikovanijih radnih obaveza i za usvajanje novih znanja. 

Merkur osiguranje je kuća sa dugom tradicijom. Recite nam nešto o samim počecima Merkura, kao i počecima na našem tržištu.

Merkur osiguranje je najstarije osiguravajuće društvo u Austriji, osnovano 1798. u Gracu. U Austriji je Merkur osiguranje prepoznato, pre svega, kao jedno od najvećih osiguravajućih društava u oblasti zdravstvenog osiguranja. U fokusu Merkur osiguranja je čovek, a polazna osnova je stav da ništa nije važnije od pojedinca i njegovih potreba. Merkurov pristup osiguranju podrazumeva obezbeđenje opšteg blagostanja osiguranika. Svako doživljava fizičko, mentalno i socijalno blagostanje na različiti način. Iz tog razloga, Merkur daje mogućnost klijentima da izaberu odgovarajući paket koji će zadovoljiti njihove individualne potrebe. U cilju sprovođenja svoje misije, između ostalog, Merkur je i suvlasnik nekoliko bolnica, koje pružaju usluge zdravstvene zaštite na najvišem mogućem nivou, počev od kvaliteta pruženih usluga i smeštaja, do mogućnosti da pacijent, odnosno osiguranik Merkura izabere tačno određenog lekara, koji će ga lečiti, kao i da izabere određenu osobu iz srednjeg medicinskog kadra koja će se starati o njegovoj dnevnoj nezi i terapiji.

Po čemu biste izdvojili ponudu Merkur osiguranja u odnosu na konkurentske kuće na srpskom tržištu?

Ono po čemu se ponuda Merkur osiguranja izdvaja od drugih osiguravajućih društava je da mi pokušavamo da sagledamo koje su potrebe naših potencijalnih osiguranika i da im onda, na bazi sagledavanja tih potreba, ponudimo osiguravajuće pokriće, a ne da im nudimo unapred definisane proizvode. Naime, shvatili smo da opredeljenje da li će se neko odlučiti da ugovor o osiguranju života sklopi sa jednim ili drugim osiguravajućim društvom zavisi, pre svega, od kvaliteta i inventivnosti proizvoda, kao i od kvaliteta usluge koju dobija osiguranik. Naravno da su kategorije kao što su visina kapitala, visina bilansne sume i slične finansijske kategorije veoma važne za donošenje odluke o sklapanju ugovora, ali one nikako nisu presudne. Sposobnost osiguravajućih društava da osiguraniku pruže pravovremenu i potpunu informaciju, da mu svojim odnosom u svakom momentu pokažu da ga poštuju kao klijenta i da u potpunosti i promptno izmiruju svoje obaveze je pristup koji može da unapredi tržišnu poziciju osiguravajućeg društva.

Polazeći od takvog pristupa, naš tim stručnjaka je, u saradnji sa kolegama iz Koncerna Merkur, kao i zahvaljujući saradnji sa jednim od najvećih reosiguravajućih društava u svetu, Gen-Reijem, prvi na tržištu Srbije ponudio proizvod mešovito osiguranje života sa pokrićem u slučaju nastanka jedne od teških bolesti – deset plus. Reč je o mešovitom osiguranju života, u kom se osigurana suma, osim u slučaju doživljenja ili smrti, isplaćuje i u slučaju nastanka jedne od devet teških bolesti. Deseta korist za naše osiguranike, po čemu je proizvod i dobio ime, je besplatno pokriće za decu naših osiguranika po istim vrstama rizika. Ponosni smo na činjenicu da su skoro sva osiguravajuća društva nakon sagledavanja atraktivnosti i kvaliteta ovog našeg proizvoda u svoju ponudu uključila isti ili sličan proizvod. 

Recite nam nešto više o novim proizvodima životnog osiguranja koje Merkur ima u svojoj ponudi? Koje pogodnosti nudite potencijalnim i postojećim klijentima?

U cilju povećanja kvaliteta zaštite osiguranika i u cilju stvaranja konkurentske prednosti u odnosu na druga osiguravajuća društva, mi smo program mešovitog osiguranja života sa pokrićem u slučaju nastanka teških bolesti unapredili na program petnaest plus. Povećali smo broj teških bolesti u slučaju čijeg nastanka isplaćujemo osiguranu sumu sa devet na četrnaest i to za nastanak Alchajmerove bolesti, benignog tumora na mozgu, operacije aorte, operacije srčanog zaliska i nastanka HIV-a, a petnaesta korist za našeg osiguranike je ista kao i u prethodnom programu, pokriće u slučaju nastanka jedne od tih bolesti kod dece.

Osim navedenog, od nedavno smo u našu ponudu uvrstili proizvod dodatno osiguranje uz osiguranje života za slučaj hirurških intervencija kao posledice nesrećnog slučaja i bolesti. Osigurana suma je, u zavisnosti od vrste i težine hirurške intervencije, od 500 do 5000 evra. Navedenim proizvodom smo povećali atraktivnost naše ponude i našim osiguranicima obezbedili dodatni vid finansijske zaštite u slučaju nastanka potrebe za hirurškom intervencijom.

Kakve poslovne rezultate beleži Merkur osiguranje u protekloj i ovoj godini, uzevši u obzir teško stanje u kome se nalazi srpska privreda?

Merkur osiguranje je nastavilo sa rastom i povećanjem tržišnog učešća i ono je na kraju 2010. godine iznosilo 4,2%. Osim navedenog, došlo je do rasta ukupne premije za 53,7%, sa 255.1 mil. dinara u 2009. godini na 392,2 mil. dinara u 2010. godini. Bilansna aktiva je povećana za 52,5%, sa 486,0 mil. dinara u 2009. godini na 741,4 mil. dinara u 2010. godini i ono što je veoma važno za naše osiguranike je da su tehničke rezerve povećane za 112,6%, sa 170,4 mil. dinara u 2009. godini na 362,3 mil. dinara u 2010. godini. Solventnost društva je takođe na visokom nivou i visina kapitala je za 40,45% veća od minimalnog nivoa propisanog Zakonom o osiguranju. 

Na koji način Merkur radi na edukaciji stanovništva o važnosti životnog osiguranja?

Sa oko 12 evra prosečne premije po stanovniku, životno osiguranje u Srbiji spada među najmanje razvijene, ne samo u Evropi, nego i u regionu. Činjenica da ne postoji ekonomski razvijena država bez razvijenog životnog osiguranja nešto govori i nameće obavezu da se i mi u Srbiji pozabavimo analizom ovakvog stanja. Smatram da ima više razloga koji su uzrokovali ovu situaciju. Jedan od najvažnijih je, svakako, nedostatak svesti pojedinca, pa i države o korisnosti i značaju životnog osiguranja. Upravo zbog navedenog razloga, odmah po otpočinjanju poslovanja na tržištu Srbiji, mi iz Merkur osiguranja smo zajedno sa kolegama iz drugih osiguravajućih društava pokrenuli čitav niz akcija, čiji je cilj bio da stanovništvu pružimo informacije o važnosti i korisnosti posedovanja polise životnog osiguranja. Osim toga, održali smo čitav niz sastanaka sa predstavnicima državnih organa, pre svega sa kolegama iz Ministarstva finansija, kao i sa predstavnicima svetskih multilateralnih finansijskih organizacija u Srbiji, sa predstavnicima MMF-a i Svetske Banke. Veoma mi je drago da se kao rezultat tih aktivnosti počelo više govoriti i pisati o životnom osiguranju. Ipak, jedini konkretan rezultat tih aktivnosti do sada je emitovanje državnih obveznica denominovanih u evrima sa rokom dospeća od 15 godina. Poznata je činjenica da su gotovo isključivi kupci tih hartija od vrednosti osiguravajuća društva, koja se bave životnim osiguranjem. Mislim da je sada red da Ministarstvo finansija prvom sledećom prilikom pronađe mogućnosti i da uvede neki oblik poreskih podsticaja za životno osiguranje. 

Koje su najvažnije osobine koje mora neko da poseduje da bi bio deo tima Merkur osiguranja?

Zaposleni Merkur osiguranja predstavljaju jednu od najvećih vrednosti našeg osiguravajućeg društva. Osiguranje je veoma kompleksna finansijska aktivnost, koja je i pored te kompleksnosti podložna stalnim promenama. Zbog navedenih činjenica, veliku pažnju posvećujemo zapošljavanju novih koleginica i kolega. Naime, osim posedovanja neophodnog nivoa znanja i profila obrazovanja, najveću pažnju posvećujemo karakteru osobe koja je iskazala zainteresovanost da postane deo tima Merkur osiguranja. Da bi uspešno mogla da odgovori zahtevima Merkurovog načina rada, osoba mora bude pozitivna, komunikativna i spremna na timski rad. 

Kakva je trenutna situacija na tržištu osiguranja u Srbiji?

Na tržištu osiguranja Srbije prisutne su najveće regionalne osiguravajuće kompanije, što govori o atraktivnosti i potencijalu tržišta Srbije. Navedena činjenica je garancija da će građani Srbije imati ponudu proizvoda osiguranja, koja je na nivou razvijenih evropskih zemalja. Može se očekivati da će se i dalje za naklonost potencijalnih klijenata boriti kvalitetom proizvoda i kvalitetom usluge koju im pružaju. Zbog činjenice da postojeći nivo premije i profitabilnosti dugoročno ne zadovoljava planove osiguravajućih društava, realno je očekivati uvođenje novih proizvoda i novih načina prodaje osiguranja.

Činjenica da osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe motornih vozila zauzima više od jedne trećine ukupno ostvarene premije i da je učešće premije životnog osiguranja nešto preko 16%, ukupno ostvarena premija, po meni, predstavlja dve najvažnije karakteristike našeg tržišta. Dakle, životno osiguranje se razvija i ono je sa 9,5% 2005. godine povećalo svoje učešće na 16,5% u ukupnoj premiji. Rekao bih da to predstavlja respektabilan, ali nedovoljan rast. Sa druge strane, dominantno je učešće obaveznih osiguranja, a naročito osiguranja od odgovornosti, zbog upotrebe motornih vozila, u ukupnoj premiji, što opet potvrđuje da nam predstoji dug put do afirmacije neobaveznih oblika osiguranja.

Šta bi trebalo učiniti kako bi se situacija popravila? Čime su predstavnici osiguravajućih kuća u Srbiji nezadovoljni, a koji segmenti tržišta su dobri? 

Za nas tržište predstavlja date okolnosti kojima pokušavamo da se prilagodimo na najbolji mogući način i sa tog aspekta nemamo nikakvih primedbi. Dakle, uslovi su isti za sva osiguravajuća društva. Ipak, smatram da, barem kada je reč o životnom osiguranju, postoje dve neiskorišćene mogućnosti za njegovu dalju afirmaciju i rast. Prvo, to je uvođenje poreskih olakšica, a druga mogućnost je omogućavanje da se poslovima zastupanja u osiguranju bave i lica koja nisu u stalnom radnom odnosu. O tim predlozima je bilo dosta polemike u stručnoj javnosti i siguran sam da će osiguravajuća društva odgovornim odnosom prema svojim obavezama i osiguranicima dati za pravo onima koji donose odluke da takvu mogućnost dozvole.

Kada je reč o stabilnosti finansijskog sektora, a naročito sektora osiguranja, smatram da je, kao što se do sada i pokazalo, naročito važna uloga Narodne banke Srbije. Naime, postojanje jasne i precizne regulative i isto takve prakse regulatornog tela predstavlja poslovno okruženje u kojima se internacionalne kompanije dobro osećaju i u kojima dobro funkcionišu, što važi i za Merkur osiguranje. Mi iz Merkura se trudimo da našim odnosom prema osiguranicima, prema kolegama iz drugih osiguravajućih društava i prema regulatoru – Narodnoj banci Srbije, damo svoj doprinos afirmaciji osiguranja kao važne privredne grane za nacionalnu ekonomiju.

Koje strategije predstavljanja i pozicioniranja brenda na tržištu koristi Merkur osiguranje?

Strategija Merkur osiguranja je da koristeći internacionalno iskustvo pozicioniramo Merkur osiguranje kao lokalnu kompaniju, u čijem je fokusu pojedinac. 

U ostvarivanju tog cilja su veoma važne aktivnosti našeg tima za marketing. Pažljivo donosimo odluke o sledećim aktivnostima, dosta diskutujemo, konfrontiramo stavove. Za Vaše čitaoce može biti interesantno da smo se pre dve godine, u pripremi za jednu kampanju, dogovorili da je svaki zaposleni obavezan da predloži najmanje dva slogana ili poruke za tu kampanju. Ja sam ponosan da je svaki zaposleni sa velikim entuzijazmom ispunio svoju obavezu, a možete i da pretpostavite da su predlozi koje smo dobili bili odlični. Identifikacija sa misijom Merkura i zadovoljstvo koje zaposleni imaju u tim situacijama se teško može ostvariti na neki drugi način, a poruke ili slogani, koji nastaju u toj situaciji, ne mogu biti autentičniji. 

Naime, smatramo da je veoma važno da svaka marketinška kampanja u potpunosti odražava misiju svake kompanije i da poruka koju šaljemo bude u skladu sa načinom funkcionisanja konkretne kompanije. Mi smo zadovoljni dosadašnjim pozicioniranjem brenda Merkur osiguranja na tržištu Srbije. 

U kojim još zemljama jugoistočne Evrope posluje Merkur i možete li da napravite poređenje tih tržišta sa srpskim?

Osim Austrije i Srbije, Merkur je prisutan i u Sloveniji, Republici Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Reč je o tržištima koja i pored svojih specifičnosti imaju sličan razvoj. Tendencija koja postoji na globalnom nivou u finansijskom sektoru, pa i u oblasti osiguranja, je da se pooštravaju zahtevi regulatornih tela, naročito u pogledu upravljanja rizicima. Osim toga, u zemljama koje su članice Evropske unije se vrše pripreme za uvođenje Solvency-a II. Zajednička karakteristika svih društava, koje su u većinskom vlasništvu Merkur Versicherung AG Graz je da je u svim državama menadžment uvek iz te države. 

Da li postoji strukovno udruženje osiguravajućih kuća u Srbiji i ako postoji, čime se bavi i kakve rezultate postiže?

U Srbiji postoji Udruženje osiguravajućih društava koje se do sada uglavnom bavilo neživotnim osiguranjima, a naročito osiguranjem od autoodgovornosti i kasko osiguranjem. Očekujem da će i Udruženje u svom radu doživeti pozitivnu transformaciju i da će se nametnuti kao važan partner u promociji i drugih neobaveznih oblika osiguranja, a naročito u promociji životnih osiguranja.

Kako Merkur osiguranje pomaže lokalnoj zajednici u kojoj posluje? Koje akcije sprovodite u okviru društveno-korporativne odgovornosti?

U našim dosadašnjim aktivnostima smo imali zadovoljstvo da pomognemo aktivnosti Dečijeg sela u Sremskoj Kamenici, kao i Doma za decu bez roditeljskog staranja u Kragujevcu. Osim navedenog, kao osiguravajuće društvo koje smatra da je fizička aktivnost veoma važna za zdravlje svakog pojedinca, već tradicionalno svake godine na Novom Beogradu na prostoru oko Ušća organizujemo Merkur Running Day. Tog dana organizujemo nekoliko trka, od onih za naše najmlađe sugrađane, do trka za omladince i seniore. Navedeni skup je prava manifestacija zdravog načina života i pozitivne energije.

Redovni smo učesnici na manifestacijama na kojima se promoviše zdrav život, kao što su Sajam zdravlja i slično. 

Kako izgleda Vaš uobičajeni radni dan?

Verujem da se moj radni dan ne razlikuje mnogo od radnog dana kolega koji rade na sličnim poslovima. Radno vreme počinje u osam časova i traje uobičajeno do pet- šest časova posle podne. Nakon toga, ako nemam časove nemačkog jezika, obično pogledam neki sportski prenos na tv-u ili nešto čitam. U toku radne nedelje gotovo da ne postoji slobodno vreme koje bi moglo biti posvećeno nečem drugom, osim poslu. Pošto dosta vremena provodim u automobilu, u toku vožnje dosta telefoniram. Obavljam razgovore za koje mi treba više vremena. Osim poslovnih razgovora koje vodim, slušam neke interesantne emisije na radiju ili neke audio knjige. Poslednju koju sam slušao je Blago Cara Radovana, Jovana Dučića. 

Da li je stresan posao kojim se bavite i na koji način se oslobađate stresa?

Svako ko se danas trudi da na odgovoran način pristupi svojim radnim obavezama i da ostvari dobre finansijske rezultate, mora biti pod stresom. Ni ja u tom pogledu nisam izuzetak. Pre svega se trudim da odluke koje donosim budu promišljene i da su posledica razmatranja svih dostupnih informacija. Takođe se trudim da budem fizički aktivan i da na taj način fizičkom aktivnošću umanjim stres.

Kako obično provodite slobodno vreme? Imate li neki hobi?

Uvek sam se bavio nekim sportom, pa sam i danas dosta aktivan. Kada god imam slobodnog vremena trčim, do sada sam istrčao nekoliko polumaratona, poslednji na kome sam učestvovao je Beogradski polumaraton, na kom sam ostvario vreme od 1 čas i 50 minuta. Osim trčanja, volim da igram tenis, ali zbog obaveza na poslu tenis mogu da igram samo vikendom. U zimskom periodu mi je skijanje najinteresantniji oblik rekreacije. Kao što vidite, spadam u one koji veruju u izreku 

Mens sana in corpore sano.

Na šta ste posebno ponosni, na poslovnom i privatnom planu?

Na profesionalnom planu sam ponosan na činjenicu da vodim tim koji je svojim ljudskim i profesionalnim kvalitetima i svojom posvećenošću poslu uspeo da za relativno kratko vreme ostvari veoma dobre rezultate. Na privatnom planu sam veoma zadovoljan da smo supruga i ja uspeli da naše tri ćerke vaspitamo na takav način da budu pozitivne i savesne osobe, Ivana i Jovana su uspešni studenti medicine, a Maja je odličan učenik gimnazije. 

Kojim drugim zanimanjem biste se bavili, ili biste voleli da se bavite, da ne radite u osiguranju?

Da se ne bavim ovim, čim se sada bavim, verovatno bih se bavio nečim što je u vezi sa finansijama. Svet finansija je nešto što me je oduvek privlačilo i oblast u kojoj se dobro osećam.

• http://www.merkur.at/cms/

Izvor: profitmagazin.com

Intervju: Na tankoj žici

Austrijanac Michael Kemeter bavi se neobičnom i ekstremnom veštinom. Zovemo je slacklining, a nekada je bila poznata pod jednostavnim nazivom – hod po žici….

Dok smo zabezeknuto posmatrali klipove na Youtube-u, kroz glavu nam je prolazilo mnogo misli… Od navijanja, brige i ushićenja kada bi bezbedno nogama dodirnuo tlo, do radosti i pitanja: „Ko je ovaj mladić?” Čovek koji hoda po žici iznad ponora, bez ikakvog osiguranja je mladi Austrijanac Michael Kemeter. Njegov hod po žici je fascinantan, inspirativan, opasan, ali i, začudo, smirujuć. Sigurno se pitate kako je to moguće. Hm… Evo njegove priče!

Michael Kemeter je rođen i odrastao u centralnom delu Austrije, u malom gradu Tragöss. Ima 23 godine i skoro osam godina profesionalno se bavio streljaštvom (vazdušni pištolj). Šest godina je bio u austrijskom nacionalnom timu. Krajem 2010. godine okončao je streljačku karijeru. Sa slackliningom je počeo 2007. godine, dok je završavao diplomski rad iz „inžinjeringa oružja”. Ubrzo je shvatio da ne može da sakupi dovoljno novca za život baveći se streljaštvom iz vazušnog pištolja. Zato je počeo da usavršava engleski jezik, da putuje po Evropi i da radi na slacklining veštinama. 

Tako je 2009. godine stigao do svog prvog svetskog rekorda i to je, kako kaže Kemeter „bila varnica koja je izazavala požar motivacije da krene sa još više novih iskustava i avantura”. A šta je zapravo slacklining? Zvuči kao opasna, cirkuska veština, posebno kada pogedate Michaelove fotografije. Vrtoglavo, napeto, izazovno… To je zapravo sport ravnoteže, u doslovnom prevodu – hod po žici.

Doduše, poklonici ovog sporta ne hodaju po žici, već po elastičnom konopcu razapetom između dve tačke – drveta, stene… Slackline se deli „lowline” (tricklining – sa čučnjevima, poskakivanjem, okretima; jumpline – hod po žici u skokovima; rodeoline – hod po opuštenom konopcu; longline – hod po trasi dužoj od 40 m; waterlining – hod po žici iznad vode) i „highline” – slacklining na velikoj visini iznad vode ili zemlje. Osim osnovnih slackline disciplina, sve je popularnija yoga slacklining, odnosno meditacija na žici.

Kada ste odlučili da započnete ovu avanturu i šta vas je vodilo na tom putu?

– Godine 2010. započeo sam putovanje po Evropi i Americi. Napravio sam nekoliko svetskih rekorda u poslednjih četrnaest meseci i nastavio sa mojim „umetničkim radom” sa Slacklining. Želim da pokažem šta je sve moguće uraditi koncentracijom i šta sve možeš da uradiš treniranjem svojeg uma do viših nivoa nikad neprestajući sa istraživanjem. Slacklining je za mene važan deo meditacije i pronalaženja balansa u mom životu – naročito „free solo” (hodanje bez osiguranja).

Da li nam možete reći nešto o najopasnijim performansima hodanja po kanapu i najriskantnijim momentima sa kojima ste se suočili?

– Ne postoji pokušaj ili neodlučnost kod „free solo” hodanja. Ili izvedeš to, ili ne! Ova igra je jednostavna za objašnjenje: ako napraviš jedan pogrešan korak ili, pak, ne možeš da se nosiš sa velikom količinom straha, dišeš pogrešno i mišići počnu da ti se tresu, tada dolazi moment kada se zapitaš: „Šta se to dešava sa mnom?”. I to je kritični trenutak kada moraš da povratiš kontrolu i budeš sposoban da se nosiš sa tim što si započeo da radiš. 

Šta tvoja porodica i tvoji prijatelji misle o tvojim outdoor performansima?

– Porodica i prijatelji me podržavaju na puno različitih načina. Neki od njih mi požele dobru sreću, podržavaju me šaljući dobre vibracije i pozitivna osećanja, ali većina njih se ipak boji za mene, zato što ne žele da se povredim ili poginem.

Koji je tvoj sledeći projekt?

– Ima puno planova i projekata za ovu godinu, guram svoje mentalne granice u Slacklining na neke više nivoe i to na razim mestima u svetu. Trenutno nemam velikog sponzora koji mi daje novac za projekte, tako da se finasiram uglavnom sam. Moji finansijski izvori su skoro prazni, pošto mi je dosta opreme ukradeno prošlog leta.

Kako se pripremaš za svoje performanse?

– To je tajna! 🙂 Puno vežbam svoj um.

Da li si nekada posmatrao nekog drugog ko je šetao preko konopca na opasnim mestima?

– Zapravo, ja ne volim da gledam druge ljude kako rade to što radim i ja. Mislim na “free solo”. Ali ako mi je neko prijatelj, to je drugo pošto znam koje su njegove ili njene mogućnosti. Video sam puno zaista opasnih “šetnji” u poslednih nekoliko meseci-godina.

Autor: Jovan Jarić

Izvor: michael-kemeter.com
mojaplaneta.net | diepresse.com

Intervju: Zoran Simjanović

Zoran Simjanović, profesor i kompozitor, rođen je 1946. u Beogradu, gde je završio Muzičku akademiju. Tokom šezdesetih svirao je u muzičkim sastavima „Siluete” i „Elipse”. Karijeru komponovanja muzike za film započeo je 1975. godine. On je kompozitor koji, kako ističe, svojim notama daje dušu filmovima, pozorišnim predstavama, dramama...

Sarađivao je sa Srđanom Karanovićem, Goranom Markovićem, Brankom Baletićem, Goranom Paskaljevićem, Emirom Kusturicom, Slobodanom Šijanom, Dejanom Karaklajićem... Komponovao je muziku i za TV serije. Posebno se pamti njegova muzika iz TV serije „Grlom u jagode”. Do odlaska u penziju bio je redovni profesor primenjene muzike na fakultetima dramske i muzičke umetnosti u Beogradu, Banjaluci i Cetinju.

Povod za ovaj razgovor je izdavanje 13 ce-dea televizijske muzike pod nazivom „Radio i TV trezor Zorana Simjanovića”. Uspeo je da 300 sati svoje muzike na televiziji i radiju svede na koncentrat od 13 sati nezaboravne muzike iz TV serija, crtanih filmova, televizijskih i radio drama, festivalskih pesama, pa i reklama. Sve to je, praktično, svedeno na neko muzičko i životno vreme koje je prošlo, ali koga se, ipak, njegova generacija, pa i mlađi ljubitelji muzike rado sećaju. Simjanović je odlučio da sve to i proslavi, na originalan način:

– Evo, ja ću 11. maja, za svoj 70. rođendan, u Domu omladine, u Beogradu, da organizujem veliko slavlje na kome ćemo proslaviti sve muzičke jubileje koji su dobili pravo na život pre pedesetak godina. To znači 70 godina od mog rođenja, 65 godina Kino kluba Beograd, 60 godina skijanja, 55 godina „Silueta”, 50 godina Gitarijade, 50 godina Dansing i Velike sale Doma omladine, 50 godina od početka snimanja filma „Nemirni”, 45 godina špice Studija B, 40 godina serije „ Grlom u jagode”, 40 godina od početka snimanja filma „Specijalno vaspitanje”... Ovih događaja ima više od 40. Ulazak na tu žurku biće besplatan za sve pozvane – kaže kompozitor u razgovoru za naš list.

Šta su vam, muzički, dali Fats Domino, Litl Ričard, Klif Ričard...

Za mene je u tom životnom dobu, pre pedesetak godina, bio najznačajniji Rej Čarls. On mi je bio muzička baza svega što se tih godina događalo u muzičkom svetu, a pokrenuo je i sve ostale mlade muzičare širom sveta. Od grupa to su bili „Šedouzi” po kojima je kršten i naš prvi sastav „Siluete”. Tada je i Klif, sa „Šedouzima”, bio uzor Zoranu Miščeviću i svima ostalima. Fats nas je povukao na ritam i bluz, pa su zato „Elipse” krenule u taj stil već 1967. godine.

Da li ste nekoga od njih uživo videli i slušali?

Malo. Iskoristio sam prvu priliku da slušam i gledam Reja Čarlsa kad je došao u Beograd. Ali, baš sam se razočarao. Ja sam tada, od najave da će nam u goste doći moj muzički bog, nestrpljivo brojao dane do njegovog ulaska u Dom sindikata, ali došao je čovek koga su izveli na scenu i koji nam je mahao skakućući. Znao sam da je slep, ali nisam mogao ni da pretpostavim kako izgleda njegov izlazak na scenu. Naravno, pevao je savršeno, ali ta njegova pojava delovala mi je šokantno.

Ko i kad vas je „gurnuo” u muziku...

Slučajno. Rođen sam neposredno posle Drugog svetskog rata. Ta generacija je najbrojnija. Kad se rat završio ljudi su se vratili ženama. Zbog velike gužve pri upisu u školu stigao sam do prvog razreda tek sa sedam i po godina. Pošto sam, kažu, već tada bio zreo, moji su me, u šestoj godini, poslali kod naše porodične prijateljice, profesorke klavira Jelene Kršić. I taj instrument je bio moj bukvar.

... kako ste postali roker?

Isto slučajno. Svi smo pri upisu u gimnaziju imali mnogo slobodnog vremena, pa smo se sakupljali kod našeg druga Ljube Đorđevića. On, slikar, svirao je harmoniku... A potom su tu došli Zoran Miščević i Ilija Stanić. I 1961. godine smo osnovali grupu „Siluete”, prvi rok sastav u Srbiji. Pre 55 godina smo svirali na igranci u Ekonomskoj školi, u Cetinjskoj ulici, ispod „Politike”.

... a kad ste otišli sa rok scene?

Krajem šezdesetih. Tada smo došli do prelomne granice, do pitanja: „Kako dalje u život? Kao muzičari ili nekim drugim putem? U Jugoslaviji nismo mogli da postignemo više. Osvojili smo sve scene, pa i televiziju. A Kornelije Kovač je oformio „Korni grupu” i odveo nam bubnjara Vladimira Furduja i basistu Bojana Hreljca. Pred nama su bile obaveze na fakultetima. Zoran Hristić me je naterao da se upišem na muzičku akademiju. I tako smo se kao grupa raspali...

Kao kompozitor filmske muzike, čija muzička dela u filmovima smatrate besmrtnim?

To priznanje, pre svih, po mom mišljenju, zaslužuje Italijan Nino Rota. Komponovao je muziku za filmove Felinija i Viskontea: „Amarkord”, „Osam i po”, „Sladak život”... A radio je i s Frensisom Fordom Kopolom na filmu „Kum”. Muzička tema iz tog filma je bila „Poslednja ljubav”... Rota je u svakom filmu, uslovno rečeno, igrao jednu od „glavnih uloga”. To nije samo moj stav. To su govorili i oni s kojima je radio: Felini, Viskonte, Kopola...

„Rasne” songove su pevali Cune, Arsen…

Šta je sad za vas „Radio i TV trezor”?

To je za mene nešto najznačajnije što smo izdali uz pomoć SOKOJ-a poslednjih godina. To je 13 sati muzike sa špica, iz serija, dokumentarnih i crtanih filmova, jer se oni emituju samo na TV, songova sa festivala iz istih razloga, reklama... Najveći deo od ovih muzika je i jedino što je ostalo od tih serija i emisija. Većina je obrisana i ovo je jedini trag da su postojale. Ko bude slušao uživaće u „rasnim” songovima koje su pevali Cune, Arsen i još veliki broj najeminentnijih pevača i glumaca.

---

---

Intervju: Klavir je bio moj bukvar

Autor: Slavko Trošelj

Izvor: http://www.politika.rs

Intervju: Katarina Žutić

Katarina Žutić: Prolazila sam kroz težak period zbog razvoda, naglo sam smršala, a onda se pojavio Nemanja ...

Glumica Katarina-Kaja Žutić (45) i muzičar Nemanja Aćimović (42) imaju neobičnu ljubavnu priču. Poznavali su se nekoliko godina, čak i sarađivali na pozorišnoj predstavi “Dečko koji obećava” u Pozorištu “Boško Buha” pre nego što se među njima pojavila varnica ljubavi.

A do nje ne bi došlo da bubnjar beogradske rokenrol postave “Jarboli” nije sanjao kako se drži za ruku s Kajom. To mu je bio dovoljno jasan indikator da se zaljubio. Skupio je petlju i priznao joj šta oseća.

Iako je tada izlazila iz stresnog perioda uzrokovanog razvodom, popularna glumica, kćerka Svetlane Cece Bojković i Miloša-Miše Žutića, dala je šansu udvaraču. I nije se pokajala. U srećnom su braku više od šest godina, a Katarina za “Gloriju” otkriva kako je iako je izlazila iz stresnog perioda kada se posle četiri godine braka razvela od grafičkog dizajnera Saše Lazarevića, prihvatila udvaranje i započela vezu s muzičarom.

– Shvatila sam da me muvacka, da hoće nešto mada nisam bila spremna za ono što je usledilo. U tom periodu sam prolazila kroz razvod i veza je bila poslednja stvar koju sam želela. Generalno, muškarci me tada nisu zanimali, svi su mi bili u manjoj ili većoj meri gadni. To vreme mi je bilo stresno, kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Naglo sam smršala, postala anoreksična. A onda se iznenada pojavio Nemanja.

Objasnila mu je da nije spremna ni za kakvu ozbiljnu vezu, da mogu da se viđaju, bez pritiska, moranja, na silu. Nemanja je pustio da se stvari same od sebe odvijaju.

Takav pristup doneo je rezultat. Bez obzira na nedostatak taktike, Nemanja je uspeo da se uvuče Kaji pod kožu.

– Nisam želela ozbiljno vezivanje, najmanje novi brak. To sam mu odmah rekla. Jedan dan smo se viđali, sledeći ne. I nismo se pojavljivali kao par u javnosti. Bili smo zajedno na nekim javnim mestima, pre svega na koncertima, čak mislim da su nas i slikali, ali malo ljudi je znalo da smo u vezi. Složili smo se da ćemo lako obavestiti o tome prijatelje i rodbinu ako se ispostavi da je naš odnos ozbiljan.

Kaji je prijalo njegovo društvo, znala ga je odranije, a onda se iz drugarstva rodila ljubav koja traje i danas.

Ali kao što u svakom raju ima teških dana, tako je bilo i u njihovom. Nekada je bilo potrebno i nešto više od ljubavi kako bi veza opstala.

– Osećala sam recidive prethodne veze. Iako sam se trudila da kontrolišem emocije, dešavalo mi se na planem. Išla sam na psihoterapiju kako bih pomogla sebi i sačuvala odnos sa Nemanjom. Bilo je dana kad mu nije bilo lako da bude pored mene – rekla je glumica za magazin “Gloria”.

---

---

Autor: Boris Jakić

Izvor: http://www.gloria.rs