Iako se čini da klasična muzika nije toliko bliska "običnim" ljudima, odnosno da je rezervisana za muzičke škole i one sa "istančanim" ukusom, realnost je drugačija. Niste ni svesni koliko ste često u prilici da je čujete. Na primer, filmska muzika bogata je delima čije se godine broje u vekovima i koje potpisuju neki od najvećih imena klasične muzike.
Volfgang A. Mocart: Mala noćna muzika
Prema spisima Mozart je ovo delo napisao po porudžbini nekog bogataša kome je trebala “srećna muzika” za bal. U to vreme su kompozitor i njegova supruga patili od gripe. Jedva su imali novca za hranu, a i Mozartov otac Leopold je nedavno umro. Kompozitor nije bio u veselom i srećnom raspoloženju, ali nije smeo da odbije novac. U nekim zapisima stoji da je petnaestominutno delo napisao za svega nedelju dana. Kompozicija je objavljenja dugo nakon njegove smrti, 1827. godine.
Zvuči čudno, ali mnogi ljudi smatraju klasičnu muziku dosadnom. Ipak, neka od muzičkih dela klasične muzike smatraju se najmagičnijim lekom za srce i dušu. I danas se istražuje uticaj klasične muzike na ljude, kako kroz istoriju tako i kroz uticaj na savremenog čoveka.
Klasična muzika u savremenom svetu pripisuje se ljudima koji demonstriraju superiorni intelekt. Ali jednom kada u miru, bez predrasuda poslušate komad klasične muzike, otrkićete da zaista može da probudi osećaj harmoničnosti.
Ne morate da budete muzički profesionalac da bi cenili klasičnu muziku i da poznajete taktove, kontrapunktove, ključeve i druge stručne stvari. Ne morate ni da pamtite sve kompozitore i njihova dela, potrebno je samo da stvorite opuštajuću atmosferu i provedete neko kvalitetno vreme.
Johan Pahelbel — Kanon u D Molu
Jedan od najuticajnih kompozitora 17. veka, Johan Pahelbel, učitelj Johana Sebastiana i Johana Kristijana Baha. Njegov uticaj na baroknu muziku je nemerljiv, ali najpoznatiji je po ovom Kanonu u D – duru. U svoje vreme bio je poznat po kamernim delima, ali je većina na žalost izgubljena. Ovaj kanon napisan je za 3 violine i bas kontinuo.
Kada govorimo o umetnosti, često se fokusiramo na umetnike i njihove prepoznatljive izraze. Međutim, jednako inspirativni su i sami umetnički pravci kao vremenska obeležja tokom kojih su umetnici stvarali. Jedan od zanimljivih je svakako art nuvo, koji objedinjuje slikarstvo, arhitekturu i primenjenu umetnost, ali sveobuhvatno izdvojenu kao dekorativnu umetnost.
Ovaj stil je poznat pod različitim nazivima na različitim jezicima, tako ga na nemačkom možemo zvati jugendstil, na italijanskom stile liberty, a na engleskom je poznat kao modern style. Ipak mi ga najčešće prepoznajemo pod nazivom secesija. Secesiju karakterišu duh slobode i revolucije, a umetnici su inspiraciju često tražili u prirodnim oblicima kao što su vijugave stabljike biljaka i cveća, kao i u raskoši prirodnih boja i njihovih nijansi.
Jedan od gradova koji se može smatrati prestonicom secesije nesumnjivo je Barselona. Ovo prestižno zvanje Barselona duguje pre svega arhitekti Antoniju Gaudiju, koji je savršeno kombinovao materijale poput drveta, stakla, kamena i kovanog gvožđa, unoseći čaroliju u svaki kutak grada.
Foto: lorpheus.com
U Srbiji je očuvano malo objekata u stilu secesije. Najpoznatiji primer u Beogradu je hotel Moskva, dok se u Ulici Kralja Petra nalazi najviše primeraka ovog stila. U Subotici, s druge strane, sačuvano je mnogo zgrada u secesijskom stilu, koje su pažljivo očuvane i renovirane. Među njima se ističu palata Rajhl, izgrađena 1903. godine prema projektu arhitekte Ferenca Rajhla, i Gradska kuća, remek-delo budimpeštanskih arhitekata Marcela Komora i Dežea Jakaba.
Kad je reč o likovnoj umetnosti, jedan od najistaknutijih predstavnika art nuvo stila je bio Gustav Klimt. Njegovo remek-delo „Poljubac” prikazuje ljubavni par u zlatnoj boji, okićen dekorativnim motivima, simbolizujući vrhunac emotivne povezanosti i umetničkog izraza.
Gustav Klimt, The Kiss (1908-1909)
Pored Klimta, značajnu ulogu u ovom stilu imao je i Alfons Muha čiji su plakati za pozorišne predstave postali autentični simboli art nuvo stila.
Savremeni odjek art nuvo stila
Ovaj stil sa početka novog doba i dalje živi kroz novu saradnju pijaniste i kompozitora Nikole Vučičevića i mlade likovne umetnice Marije Cvitkovac, koji su izabrali da naslovne strane Nikoline dve nove kompozicije treba da budu vizuelno predstavljene upravo kroz stil art nuvo.
Marija je za naslovnu stranu kompozicije „Polka: Udri brigu na veselje” pronašla inspiraciju u značenju cveta hibiskusa i kombinaciji listova koji se prepliću sa hibiskusom. Na ovaj način mlada umetnica svojim izrazom prenosi osećaj radosti, veselja i optimizma uz prefinjene detalje koji odišu elegancijom.
Za naslovnu stranu kompozicije „Ponoćni Valcer”, Marija je kombinovala poljsko cveće i zvezde uokvirene u art nuvo stilu, stvarajući sanjivu atmosferu koja poziva na ples pod noćnim nebom.
Saradnja između Nikole i Marije se nastavlja, i nadamo se da će njihov umetnički zanos i inspiracija doneti još novih dela iz oblasti muzike i slikarstva.
Poslušajte deo kompozicije „Polka: Udri brigu na veselje” ...
Muzika ima moć da nas pokrene, da izrazi ono što rečima ne možemo, da prenese osećanja koja često ostaju neizgovorena. Kažu da je muzika univerzalni jezik, i u razgovoru sa pijanistom i profesorom klavira Dušanom Markovićem, otkrivamo kako kroz svoje klavirske tonove on dočarava ljubav i nadu, glavne motive projekata u kojima je učestvovao.
Dušan je diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu 2006. godine i nastavio svoje usavršavanje upisom na interdisciplinarne doktorske studije na Univerzitetu umetnosti. Tokom svoje bogate karijere, održao je više solističkih koncerata, a posebno se izdvajaju njegove interpretacije Bahovih klavirskih koncerata u de-molu i E-duru, kao i izvođenje i snimanje „Goldberg varijacija”. Posebno je pokazao umeće u interpretaciji baroknih i neobaroknih formi na resitalima u SKC-u, Kulturnom centru Beograda i Galeriji Kolarčeve zadužbine.
Tokom 2015. godine osnovao je udruženje „Barokni vitraž”, gde radi kao solista i klavirski saradnik. Dušan je takođe imao zapažene nastupe kao solista sa Simfonijskim orkestrom RTS-a pod dirigentskom palicom Stanka Jovanovića, izvodeći kompoziciju za klavir i orkestar Roberta Šumana „Introdukcija i alegro apasionato”, prvi put izvedenu u Srbiji. Pored toga, pisao je muzičke kritike za časopis „Balkanis” (Slovenija) i Radio Beograd 1 i 2, te snimao za RTS1 i RTS2.
Uprkos tome što smo na početku godine, Dušan je već ostvario dve značajne saradnje. Prva je kao recenzent Zbirke kompozicija za klavir „Tračak nade” mladog pijaniste i kompozitora Nikole Vučičevića. Kako je opisuje, zbirka pokriva širok spektar različitih karaktera i tehničko-muzičkih zahteva, sa prevashodno veselim, liričnim i virtuoznim kompozicijama. Njena prisutnost na domaćoj sceni savremene klavirske muzike osvežava i obogaćuje postojeće programe u muzičkim školama, pružajući inspirativan materijal za učenje i izvođenje.
Druga saradnja, koju ostvaruje po prvi put sa kompozitorkom Tatjanom Milošević, fokusirana je na temu ljubavi. Kroz muzički performans „Ka ljubavi”, Dušan će se naći u ulozi izvođača u jednom celovečernjem spektaklu za sopran, klavir, elektroniku i video. Sedam scena ovog performansa se bazira na ljubavnoj lirici savremenih srpskih pesnika, istražujući koncepte prolaznosti i trajanja, kao i tri vremenske dimenzije – prošlost, sadašnjost i budućnost.
Premijerni koncert „Ka ljubavi” održaće se u sredu, 24. aprila, u 20 časova, u Velikoj sali Doma kulture „Studentski grad”. Nakon premijere u Beogradu, koncerti će se održati i u Kragujevcu, Rumi, Pančevu i Smederevu, pružajući publici širom Srbije priliku da uživa u ovoj jedinstvenom muzičkom iskustvu.
Pozivamo sve ljubitelje umetnosti da prisustvuju premijeri i uživaju u ovom modernom muzičkom spektaklu. Ulaz je slobodan.
Umetnost, bilo vizuelna bilo muzička, dostiže svoju punu lepotu kada je prožeta iskrenošću i autentičnošću. Razgovarali smo sa Marijom Cvitkovac, mladom slikarkom iz Beograda, čije stvaralaštvo odražava neprekidnu potragu za originalnim umetničkim izrazom. Ona je studentkinja četvrte godine na odseku za primenjeno slikarstvo, na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Kako je i sama istakla, ljubav prema slikarstvu rodila se još u osnovnoj školi gde joj je to prvo bio hobi, a kasnije je shvatila da je slikarstvo njen životni poziv. Dok stvara, Marija uživa u procesu istraživanja, beležeći svojom četkicom tragove u vremenu.
Kao studentkinja imala je priliku da učestvuje na 7 grupnih izložbi, uključujući:
– „Portret”, izložba radova studenata Fakulteta primenjenih umetnosti, Galerija Beogradske tvrđave (2021. i 2022. godine),
– „Grafika studenata FPU”, (2022)
– „UMFESTI”, Izložba studenata FLU i FPU sa temom Nadohvat ruke (2022)
– „O nastanku zemlje i značajnim promenama na njoj”, Memorijalna galerija Dušan Starčević (Smederevska Palanka, 2023)
– „Bijenale umetnika Vranja”, (2023)
– „VI Međunaridno Bijenale crteža i grafike”, Memorijalna galerija Dušan Starčević (Smederevska Palanka, 2024)
Ova godina donela je Mariji poseban projekat koji spaja dve vrste umetnosti – likovnu i muzičku. Oslikala je korice zbirke muzičkih dela za klavir pod nazivom „Tračak nade”, koju je komponovao mladi pijanista i kompozitor Nikola Vučičević. Ovo delo je posebno jer predstavlja prvenac u njihovim karijerama, noseći duh iskrene i nove mladalačke energije, koja oslikava veru da umetnost ne samo da živi na našim prostorima, već iznova pronalazi nove puteve i nove izraze. Marija je pronašla inspiraciju za ovu zbirku kompozicija u samom nazivu zbirke, te je odlučila da koristi paletu pastelnih zemljanih boja kako bi dočarala romantične i lirične tonove koje donosi Nikola Vučičević svojom muzikom. Želela je da i vizuelno prikaže „tračak nade” predstavljen pramenom svetlosti koji se probija kroz oblake. Njen vizuelni doprinos upotpunjuje celinu sa kompozicijama i dodatno obogaćuje doživljaj ove zbirke. Radeći zajedno na ovom projektu, Marija i Nikola obogaćuju naša čula kroz umetničku sinesteziju, istovremeno otvarajući nove perspektive o tome kako različite umetničke grane mogu osvežiti naš doživljaj dela.
Pored oslikavanja zbirke kompozicija, Mariji predstoji i prva samostalna izložba sredinom juna, u organizaciji sa Vanjom Кovačević i Teodorom Nikolić, u Kulturnom centru Kovin. Ova izložba predstavlja još jedan važan korak u njenom procesu afirmacije kao mlade slikarke.
Klasična muzika živi u Nišu. Njene su Horske svečanosti, Nimus, Simfonijski orkestar i Fakultet umetnosti. Niš ima publiku, izvođače, stručnu javnost, koncertni život, ima i medije, ali nema muzičku kritiku. Sporadični tekstovi na temu održanih koncerata uglavnom se svode na puko izveštavanje. Čak i ako se u lokalnim javnim glasilima pojavi po koji članak ili prilog imenovan kao muzička kritika, on najčešće ne sadrži ni osnovne elemente ove specifične novinarske vrste. To nije dobro, jer konstruktivna umetnička kritika doprinosi kulturnom životu jedne sredine. Ona je pre svega preduslov za zdravu kompetitivnost, jer podstiče diskusiju i promišljanje. Kritika predstavlja utisak javnosti o umetničkom stvaralaštvu iz perspektive distancirane od prijateljskih, rođačkih i utilitarno-kolegijalnih “bravo, sjajan si!” odnosa. Naposletku, kritika je elementarni segment procesa unapređivanja u bilo kom domenu, pa tako i u umetnosti.
Muzička kritika, kao deo umetničke kritike i istovremeno kao jedna žurnalistička forma, podrazumeva: analitičko prosuđivanje, vrednovanje i tumačenje kompozicija i njihovih interpretacija. Predmet kritike takođe može da bude i široka paleta odnosa pojedinaca ili celokupnog društva prema ulozi muzike u kulturnom životu jedne sredine. Očekuje se da muzička kritika bude objektivna, što podrazumeva obrazloženo ocenjivanje muzike, utemeljeno u jasnim muzikološkim i estetičkim principima. Pored toga, ona je uvek i subjektivna, jer iskazuje lični stav kritičara prema određenoj umetničkoj pojavi. Verovatno je ova svojevrsna kontradiktornost jedan od razloga što muzičke kritike nisu omiljeno štivo samih muzičara. Ipak, to nikako ne umanjuje njen značaj u lokalnom, regionalnom ili nacionalnom kulturnom kontekstu.
A kome je zapravo potrebna muzička kritika?
Publici. Muzičke kritike koje se objavljuju u elektronskim i štampanim medijima koji nisu namenjeni usko stručnoj javnosti, obraćaju se najširoj publici. Iskazujući svoju procenu, muzički kritičar posreduje u komunikaciji na liniji kompozicija-izvođači-publika. Autor kritike je tako u prilici da kod čitalaca podstakne interesovanje za konkretnu muzičku temu, kao i za oblast klasične muzike uopšte. U tom pogledu muzička kritika je jedan od najznačajnijih oblika popularisanja klasične muzike. Njome se može uticati na razumevanje same muzike, ali i, još dublje, na formiranje muzičkog ukusa publike, zbog čega je posao kritičara veoma odgovoran.
Izvođačima. Većina izvođača se ne bi složila sa tvrdnjom da im muzička kritika uopšte može biti od neke koristi, ali takav stav nije neuobičajen. Još u 19. veku je Eduard Hanslik, slavni nemački muzički pisac, govorio da „po pravilu, pevači i virtuozi smatraju tačnim samo pohvale, nikada zamerke.“ Ipak, nakon odsviranog ili otpevanog koncerta, kritika u pisanoj formi predstavlja odjek, refleksiju, glasno razmišljanje, sve ono što nije sadržano u aplauzu i ovacijama, sve ono što kolega prilikom čestitanja iza spuštene zavese nije umeo ili nije želeo da izrazi. Kritika je artikulisan glas stručne javnosti koji muzički izvođač, ako želi, može upotrebiti za proces samovrednovanja, a potom i modifikovanja, pa i podizanja kvaliteta interpretacije, koncipiranja repertoara ili drugih aspekata svoje umetnosti.
Stručnoj javnosti. Muzičke kritike predstavljaju dokument za budućnost. One su trajno svedočenje o današnjim koncertima, koje će sutra postati vesti iz prošlosti i koje će dobiti istorijsko značenje. Pomoću njih će muzikolozi, muzički teoretičari i pedagozi rekonstruisati i tumačiti događaje iz našeg doba, u godinama koje predstoje. Čak ni audio-vizuelni snimci koncerata ne umanjuju ulogu muzičke kritike u rasvetljavanju istorijskih činjenica, upravo zbog subjektivnosti kao značajnog elementa ovih napisa. Praktično – lični stav kritičara publikovan u medijima jedini je trajni svedok recepcije dela u jednom vremenu.
Organizatorima muzičkog života. Kulturne institucije i ostali organizatori koncerata mogu koristiti muzičke kritike kao ogledalo uspešnosti već održanih muzičkih događaja, a time i kao putokaz za planiranje predstojećih. Imajući u vidu da je predmet kritike često vezan i za sagledavanje uloge konkretne umetnosti u širem kontekstu, možemo zaključiti da muzičko novinarstvo ima potencijal da značajno doprinese kreiranju i unapređivanju muzičkog života jedne sredine.
Medijima. Kroz iskaze o koncertnom životu, interpretacijama, repertoarima, izvođačima, stanju muzičkog života, kritika se uključuje u proces informisanja. Koncert je događaj, a kritika je vest o tom događaju. Zapravo, ona je i više od vesti, više je i od izveštaja, iako u sebi sadrži i elemente ovih formi. Ona je ponajviše komentar ili reportaža. Publikovanjem kritika mediji dokumentuju kulturna dešavanja, utiču na javno mnjenje i podižu dostupnost umetnosti.
Muzička kritika u Nišu ne postoji. Njen značaj nije prepoznat čak ni na nivou planiranja unapređenja kulturnog života grada. Bez muzičke kritike, muzički život Niša reflektuje se jedino u aplauzima, ovacijama, tapšanjima po ramenu i objavama na društvenim mrežama. Da li je kulturi Niša to dovoljno?
Lenka Petrović, nekadašnji student Akademije umetnosti u Novom Sadu, sada student na prestižnom Džulijard konzervatorijumu, nedavno je osvojila prvo mesto na međunarodnom takmičenju harfista u Izraelu. Pre početka bavljenja muzikom, za nju nije bila posebno zainteresovana, a danas samo želi da što više nastupa.
Muzičari često imaju neobične priče o prijemnom ispitu za muzičku školu, prvom susretu sa instrumentom ili o izboru instrumenta. Kako je počela Vaša priča o bavljenju muzikom?
Moja mama je svirala harfu kada je bila mlada, ali nije nastavila da se bavi muzikom. Nakon dugo vremena je srela svoju prvu profesorku harfe na ulici - Zlatku Milenković. Profesorka Zlatka je predavala u Muzičkoj školi Stanković u Beogradu i pitala je mamu da li bi neko njeno dete bilo zainteresovano da uči harfu jer u to vreme nije bilo puno učenika. Ne sećam se da sam imala posebno interesovanje za muziku, ali kada mi je mama predložila da pođem u muzičku školu, zvučalo mi je interesantno pa sam pristala da odem i upoznam profesorku Zlatku i harfu.
Poznato je da deca zbog nastavnika neretko zamrze neki predmet u školi, ili se pak zaljube u njega. Da li je Vaša prva nastavnica instrumenta uticala na odnos prema sviranju?
Uz profesorku Zlatku sam razvila ljubav prema muzici i instrumentu. Časovi harfe sa njom su bili zabavni i uvek je insistirala na nekim osnovim muzičkim vrednostima koje su značajne i danas. Nakon četiri godine se penzionisala, ali je i dalje dolazila da me sluša gotovo svaki put kada sam nastupala i moj je najdraži član publike.
Tokom celog školovanja sam zaista imala sreće da učim od sjajnih profesorki koje su mi oduvek bile podrška.
Da li ste bili ambiciozni kao dete i takmičili se konstantno? Šta je ono po čemu pamtite prvi nastup i prvo takmičenje?
Republičko takmičenje muzičkih i baletskih škola Srbije se održava svake druge godine u disciplini harfa, kao i međunarodno takmičenje Petar Konjović koje je uključilo harfu 2009. godine. Od kada sam počela da sviram harfu sa osam godina, svake godine sam išla na takmičenja. Ona su jednostavno bila odličan cilj prema kome smo planirali rad tokom školske godine. Radili bismo na jednom programu i kada bi takmičenje prošlo, počela bih da sviram nove kompozicije.
Mislim da mi je učestvovanje na brojnim takmičenjima pomoglo da formiram stav gde ih nisam gledala kao stresne događaje, već kao priliku da radim disciplinovano, pokažem svoj rad profesionalcima i čujem njihove komentare.
Nastupe i takmičenja najčešće pamtim po kompozicijama koje sam svirala, a prvo takmičenje po druženju sa drugaricama harfistkinjama.
Za muzičare se kaže da imaju disciplinu profesionalnih sportista. Sati provedeni u vežbanju se podrazumevaju. Da li se režim vežbanja menja pred nastupe i takmičenja?
Mislim da se način pripreme za nastupe i takmičenja razlikuje od osobe do osobe. Velika takmičenja, poput takmičenja u Izraelu, koja se održavaju u više etapa, uglavnom se spremaju po godinu i po, dve godine. Dnevno sam vežbala oko šest sati.
Na sam dan nastupa ne volim da vežbam više od sat i po vremena.
Recite nam nešto o takmičenju u Izraelu. Kakve uspomene nosite sa njega? Šta ono predstavlja za Vas i Vašu karijeru?
Ovo takmičenje se organizuje svake tri godine. Program je raspoređen u četiri etape pri čemu su prve dve resitali, u trećoj se izvodi kamerna muzika, a u četvrtoj zadati koncert sa simfonijskim orkestrom. Sama priprema ovolikog programa je zapravo najvrednije iskustvo.
Prethodni pobednici ovog takmičenja su harfisti koje veoma poštujem i čije snimke sam slušala od detinjstva. Posebno bih izdvojila svoju sadašnju profesorku Nensi Alen i rusku harfistkinju Varvaru Ivanovu koja je osvojila ovo takmičenje sa 17 godina. Članovi žirija su bili harfisti sa svetskim karijerama i velikim izvođačkim i pedagoškim iskustvom.
Počastvovana sam što sam bila deo jednog ovako velikog događaja i što mi je dodeljena ova prestižna nagrada.
Puna sam utisaka sa nastupa koje sam imala priliku da čujem, a svakako da ću takmičenje pamtiti i po divnom vremenu provedenom sa kolegama iz celog sveta.
Trenutno ste student na Džulijardu. Šta je dovelo do toga da donesete tako važnu odluku o preseljenju i menjanju fakulteta? Na koji način Vas kao muzičara sada oblikuje Džulijard?
Profesorka Staša Mirković Grujić u čijoj klasi sam završila osnovne studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu me je podučavala deset godina. Zahvalna sam joj za posvećenost, upornost i strpljenje. Ona me je ohrabrila da se prijavim za audiciju za Džulijard jer je smatrala da bi to sjajno mesto za moje dalje usavršavanje.
Uslovi za studiranje na Džulijardu su zaista sjajni- imamo 12 harfi koje su na raspolaganju studentima. Imamo prilike da učestvujemo u različitim projektima i postoji veliko interesovanje za savremenu muziku. Stekla sam jako korisna iskustva svirajući u različitim ansamblima i orkestrima. Najlepši deo studija je činjenica da se u Njujorku održava veliki broj sjajnih koncerata i pravi je uživatak što imam prilike da čujem te nastupe.
Studiranje na prestižnom konzervatorijumu i neverovatna nagrada kao dokaz muzičkog postignuća - nekom ko posmatra sa strane može delovati kao da ste ostvarili sve snove koje može da ima neko ko se bavi klasičnom muzikom. O čemu sada sanjate? Kakve su Vam želje za budućnost?
Iako ova nagrada predstavlja veliko priznanje za moj dosadašnji rad, u muzici uvek postoji nešto novo da se otkriva i proučava. Moji snovi su uglavnom vezani za muziku koju bih volela da sviram. Volela bih da što više nastupam. Čini mi se da je ova nagrada iz Izraela došla u pravi čas, jer će mi odmah po završetku studija omogućiti koncerte u Americi, Italiji, Kini i Argentini ovog leta. U planu su i koncerti u Srbiji.
Šta je Vaša poruka za sve one koje plaše veliki nastupi ili tek razmišljaju da „uplove" u svet klasične muzike? Šta biste poručili mlađim generacijama?
Želela bih im da vole muziku. Preporučila bih mladim muzičarima da puno vežbaju, budu otvoreni za različite predloge i ideje, veruju u sebe i pronađu radost u sviranju muzike.
Zoran Simjanović, profesor i kompozitor, rođen je 1946. u Beogradu, gde je završio Muzičku akademiju. Tokom šezdesetih svirao je u muzičkim sastavima „Siluete” i „Elipse”. Karijeru komponovanja muzike za film započeo je 1975. godine. On je kompozitor koji, kako ističe, svojim notama daje dušu filmovima, pozorišnim predstavama, dramama...
Sarađivao je sa Srđanom Karanovićem, Goranom Markovićem, Brankom Baletićem, Goranom Paskaljevićem, Emirom Kusturicom, Slobodanom Šijanom, Dejanom Karaklajićem... Komponovao je muziku i za TV serije. Posebno se pamti njegova muzika iz TV serije „Grlom u jagode”. Do odlaska u penziju bio je redovni profesor primenjene muzike na fakultetima dramske i muzičke umetnosti u Beogradu, Banjaluci i Cetinju.
Povod za ovaj razgovor je izdavanje 13 ce-dea televizijske muzike pod nazivom „Radio i TV trezor Zorana Simjanovića”. Uspeo je da 300 sati svoje muzike na televiziji i radiju svede na koncentrat od 13 sati nezaboravne muzike iz TV serija, crtanih filmova, televizijskih i radio drama, festivalskih pesama, pa i reklama. Sve to je, praktično, svedeno na neko muzičko i životno vreme koje je prošlo, ali koga se, ipak, njegova generacija, pa i mlađi ljubitelji muzike rado sećaju. Simjanović je odlučio da sve to i proslavi, na originalan način:
– Evo, ja ću 11. maja, za svoj 70. rođendan, u Domu omladine, u Beogradu, da organizujem veliko slavlje na kome ćemo proslaviti sve muzičke jubileje koji su dobili pravo na život pre pedesetak godina. To znači 70 godina od mog rođenja, 65 godina Kino kluba Beograd, 60 godina skijanja, 55 godina „Silueta”, 50 godina Gitarijade, 50 godina Dansing i Velike sale Doma omladine, 50 godina od početka snimanja filma „Nemirni”, 45 godina špice Studija B, 40 godina serije „ Grlom u jagode”, 40 godina od početka snimanja filma „Specijalno vaspitanje”... Ovih događaja ima više od 40. Ulazak na tu žurku biće besplatan za sve pozvane – kaže kompozitor u razgovoru za naš list.
Šta su vam, muzički, dali Fats Domino, Litl Ričard, Klif Ričard...
Za mene je u tom životnom dobu, pre pedesetak godina, bio najznačajniji Rej Čarls. On mi je bio muzička baza svega što se tih godina događalo u muzičkom svetu, a pokrenuo je i sve ostale mlade muzičare širom sveta. Od grupa to su bili „Šedouzi” po kojima je kršten i naš prvi sastav „Siluete”. Tada je i Klif, sa „Šedouzima”, bio uzor Zoranu Miščeviću i svima ostalima. Fats nas je povukao na ritam i bluz, pa su zato „Elipse” krenule u taj stil već 1967. godine.
Da li ste nekoga od njih uživo videli i slušali?
Malo. Iskoristio sam prvu priliku da slušam i gledam Reja Čarlsa kad je došao u Beograd. Ali, baš sam se razočarao. Ja sam tada, od najave da će nam u goste doći moj muzički bog, nestrpljivo brojao dane do njegovog ulaska u Dom sindikata, ali došao je čovek koga su izveli na scenu i koji nam je mahao skakućući. Znao sam da je slep, ali nisam mogao ni da pretpostavim kako izgleda njegov izlazak na scenu. Naravno, pevao je savršeno, ali ta njegova pojava delovala mi je šokantno.
Ko i kad vas je „gurnuo” u muziku...
Slučajno. Rođen sam neposredno posle Drugog svetskog rata. Ta generacija je najbrojnija. Kad se rat završio ljudi su se vratili ženama. Zbog velike gužve pri upisu u školu stigao sam do prvog razreda tek sa sedam i po godina. Pošto sam, kažu, već tada bio zreo, moji su me, u šestoj godini, poslali kod naše porodične prijateljice, profesorke klavira Jelene Kršić. I taj instrument je bio moj bukvar.
... kako ste postali roker?
Isto slučajno. Svi smo pri upisu u gimnaziju imali mnogo slobodnog vremena, pa smo se sakupljali kod našeg druga Ljube Đorđevića. On, slikar, svirao je harmoniku... A potom su tu došli Zoran Miščević i Ilija Stanić. I 1961. godine smo osnovali grupu „Siluete”, prvi rok sastav u Srbiji. Pre 55 godina smo svirali na igranci u Ekonomskoj školi, u Cetinjskoj ulici, ispod „Politike”.
... a kad ste otišli sa rok scene?
Krajem šezdesetih. Tada smo došli do prelomne granice, do pitanja: „Kako dalje u život? Kao muzičari ili nekim drugim putem? U Jugoslaviji nismo mogli da postignemo više. Osvojili smo sve scene, pa i televiziju. A Kornelije Kovač je oformio „Korni grupu” i odveo nam bubnjara Vladimira Furduja i basistu Bojana Hreljca. Pred nama su bile obaveze na fakultetima. Zoran Hristić me je naterao da se upišem na muzičku akademiju. I tako smo se kao grupa raspali...
Kao kompozitor filmske muzike, čija muzička dela u filmovima smatrate besmrtnim?
To priznanje, pre svih, po mom mišljenju, zaslužuje Italijan Nino Rota. Komponovao je muziku za filmove Felinija i Viskontea: „Amarkord”, „Osam i po”, „Sladak život”... A radio je i s Frensisom Fordom Kopolom na filmu „Kum”. Muzička tema iz tog filma je bila „Poslednja ljubav”... Rota je u svakom filmu, uslovno rečeno, igrao jednu od „glavnih uloga”. To nije samo moj stav. To su govorili i oni s kojima je radio: Felini, Viskonte, Kopola...
„Rasne” songove su pevali Cune, Arsen…
Šta je sad za vas „Radio i TV trezor”?
To je za mene nešto najznačajnije što smo izdali uz pomoć SOKOJ-a poslednjih godina. To je 13 sati muzike sa špica, iz serija, dokumentarnih i crtanih filmova, jer se oni emituju samo na TV, songova sa festivala iz istih razloga, reklama... Najveći deo od ovih muzika je i jedino što je ostalo od tih serija i emisija. Većina je obrisana i ovo je jedini trag da su postojale. Ko bude slušao uživaće u „rasnim” songovima koje su pevali Cune, Arsen i još veliki broj najeminentnijih pevača i glumaca.
Mlada i uspešna, Lena Kovačević, dama čarobnog glasa i ljupkog osmeha, dokaz je da kvalitet uvek opstaje. Mnogi bi rekli da je krenula trnovitim putem do zvezda, ali ova harizmatična pevačica spremna je da svojim pesmama utiče na promene u muzici.
Ona je nastupala na brojnim prestižnim muzičkim festivalima širom sveta, sarađivala sa najboljim muzičarima, stekla poštovanje publike a pevala je čak i holandskoj kraljici. Lena je svoj muzički put započela u Beogradu, u srednjoj muzičkoj školi, odsek klavir, a diplomirala džez pevanje 2006. godine na prestižnom Muzičkom konzervatorijumu u Amsterdamu. Svoj prvi album izdala je 2009. godine, nakon čega je osvojila srca domaće publike. U pauzama između novih uspeha iskoristili smo priliku da porazgovaramo sa Lenom o njoj i njenoj karijeri.
Nakon prvog albuma „Dobar dan za pevanje“ izdala si i svoj drugi album „San“. Da li si se trudila da se ova dva izdanja razlikuju ili si želela da ostaviš svoj upečatljivi pečat i na novim pesmama?
Prvi album je bio potpuno autorski, gde sam se predstavila publici ne samo kao pevačica, već kao i kompozitor i tekstopisac, a drugi album je proistekao iz ideje da pesme koje izvodim sa bendom, uživo proberem, prilagodim svom senzibilitetu i predstavim javnosti na jedan nov način. Na novom albumu su i tri originalne pesme (San, Osećam i Pustinja) koje su naišle na odličan prijem kod publike.
Kako ljudi reaguju na ostale pesme sa novog albuma?
Reakcije su divne i mnogo mi je drago zbog toga. Ovaj album je nešto više u pop maniru, i biće zanimljivo videti kuda će me muzika odavde dalje voditi.
Prvi tiraž tvog drugog albuma odavno je rasprodat… Da li si iznenađena činjenicom da je „San“ ubrzo nakon objavljivanja markiran kao najprodavaniji album u našoj zemlji?
Prvi tiraž albuma “San” je rasprodat i taj podatak me zaista raduje i pokazuje da smo na nekom pravom putu. Vodila sam se isključivo idejom da snimim pesme koje ja volim, na neki novi način. Zaista sam uložila veliku energiju u ovaj projekat, takodje i sami aranžmani tih starijih pesama kao i novih – autorskih pesama su divni, Ivan Ilić bio je pravi čovek za ovaj projekat, kao aranžer i producent.
Da li je teško u Srbiji pevati pop muziku koja pri tom ima elemente džeza?
Džez nigde nije muzika mase, na neki način to je možda dodatna lepota ove muzike. Oduvek je džez nekakav ‘’ekskluzivitet’’, srećna sam što se bavim žanrom koji volim, uspeh je na neki način došao posle puno truda, moja priča je oduvek bila ‘’korak po korak’’. Mediji takođe utiču na ukus publike. Vreme je da se neka dobra muzika vrati na radio i televiziju, da je bude više.
Osim što pevaš ozbiljno se baviš i komponovanjem. Imaš li ambicije da pišeš pesme za svoje kolege?
Veoma moguće da će se to dogoditi, svakako, ovo je specifična vrsta muzike, mora se ‘’dogoditi’’ i pravi izvodjač.
S obzirom da si bila jedna od članica žirija u prvoj sezoni popularnog muzičkog šou-a „Prvi glas Srbije“ mnoge interesuje da li ćeš se ti ponovo naći u ovoj ulozi?
To je bilo jedno zaista divno i veliko iskustvo i odličan profesionalni angažman. Cela ekipa sa kojom sam radila je bila sjajna, postojala je dobra energija tokom snimanja i to se zaista nekako prenelo i na publiku. Za mene je naravno bila cela emisija posebno važna zato što je deo publike koji nije dovoljno poznavao to što radim imao prilike da čuje moju muziku. Za sada nema planova da ponovo budem u istoj ulozi.
Misliš li da sada već ima previše takmičenja za „pronalazak novih muzičkih talenata“ te kandidati nakon završetka takmičenja ne mogu da opstanu na javnoj sceni?
Pevači su kao sportisti, važno je da imaju talenta i da počnu sa vežbanjem i učenjem što pre. Svaka prilika za prikazivanjem svog rada i talenta treba da se iskoristi, jer živimo u vremenu masovne komunikacije i potrebno je dopreti do svoje potencijalne publike. Za uspeh na javnoj sceni potreban je vredan rad, talenat ali i puno sreće.
Kako ljudi reaguju kada te primete iza kamera?
U principu, neko sam ko voli da komunicira i drago mi je kad čujem utiske publike, na tako spontan način, a trenutno svakako najviše govorimo o novom albumu.
Kakva je Lena Kovačević kada se ugase svetla pozornice?
Vrlo jednostavna.
Možeš li nam otkriti svoje planove za budući period, kada je tvoja karijera u pitanju?
U planu su koncerti u Srbiji, regionu i inostranstvu. Uporedo sam deo divne ekipe Edukativnog centra Lekart.
Razgovarali smo sa Nevenom Madžarević, koju imamo prilike da gledamo u vestima i drugim sadržajima televizije a često i da je sretnemo na biciklističkim stazama u Beogradu. Pročitajte šta Nevena misli o problemima biciklista u gradu, zašto još uvek ne ide na posao biciklom i još mnogo drugih stvari...
Da li sećaš svog prvog bicikla?
Nasledila sam ga od starije sestre. Bio je zelene boje i imao je tri točka. Kada je došlo vreme deda je dva zadnja točka zamenio jednim i tako sam dobila svoj prvi pravi, istina polovni, bicikl na dva točka. I dalje ga čuvam.
Sa koliko godina si počela da voziš?
Ne sećam se koliko sam imala tačno godina. Znam samo da sam već krenula u školu. Ponosna sam na činjenicu da sam sama naučila da vozim. Nije bilo nikog da me pridržava!
Da li stižeš pored obaveza da voziš bicikl?
Trudim se da svaki dan vozim bar sat vremena. S obzirom na to da živim blizu biciklističke staze nije teško organizovati se.
Koja je tvoja omiljena biciklistička ruta?
Svaki dan vozim pored Dunava, kada imam vremena produžim do Ade Ciganlije, ali ubedljivo najlepša ruta je bila ona koju sam nedavno vozila na Beogradskoj Biciklijadi. Osećaj da vozite bicikl najprometnijim gradskim ulicama, mostovima i tunelima je nezamenljiv.
Šta bi po tvom mišljenju moglo da se unapredi u okviru biciklističke infrastukture u Beogradu – šta je trenutno najveći nedostatak?
Nedostatak staza u starom delu grada i to što vozači automobila nisu navikli na bicikliste kao ravnopravne učesnike u saobraćaju.
Da li koristiš bicikl samo kao rekreaciju ili i kao prevozno sredstvo?
Uglavom samo za rekreaciju, mada se trudim da gde god mogu, uglavnom po kraju, odem biciklom.
Da li ideš biciklom i na posao i šta je eventualno potrebno da bi se na to odlučila?
Iako dosta mojih kolega na televiziju dolazi biciklom, ja se još uvek nisam okuražila na taj korak. Ne osećam se bezbedno.
Bicikl vs. auto – prednosti i mane
Bicikl je ljubav, auto je nužnost.
Šta bi poručila čitaocima Bajsologije, ali i onima koji još nisu otkrili čari bicikla?
Skoro sam u knjizi Erlenda Lua naletela na divan citat biciklističke legende Gerija Fišera: “ Anybody who rides a bike is a friend of mine“. Neka to bude moja poruka.
.png)
