Inteligencija nije merilo uspeha u životu

Koliko je detetov uspeh određen njegovom inteligencijom? Ekonomista Džejms Hekman kaže da nije baš tako izgleda. Ispitivao je obrazovane ljude, posebno političare koliko se visina primanja može vezati za nečiju inteligenciju. Smatrao je samo 50 odsto, ali poslednji rezultati pokazuju da inteligencija određuje primanja samo u 1 do 2 odsto slučajeva.

Stoga, ako IQ nije presudan faktor za uspeh, šta je to što razlikuje one sa niskim i visokim primanjima ili, što bi se reklo – ako si pametan, zašto nisi bogat? 

Nauka nema konačan odgovor na ovo pitanje, iako sreća igra veliku ulogu. Ali, drugi ključni faktor je ličnost, tvrdi Hekman. On je pronašao da je finansijski uspeh direktno povezan sa savesnošću, osobinom ličnosti koja se odmah povezuje sa istrajnošću i samodisciplinom. 

Studija koju je sproveo dovela je do zanimljivih rezultata – ocene u školi su bitnije od uspeha na IQ testu. To može biti iznenađujuće jer mnogi misle da mere istu stvar, ali to baš nije tačno. Ocene nisu samo odraz inteligencije već i „nekognitivnih veština“ kao što su savesnost, dobre navike i sposobnost timskog rada. Kako kaže, uspeh je dokaz da se određene veštine mogu naučiti i da to nema nikakve veze sa koeficijentom inteligencije. 

Ipak, IQ je i dalje jako važan. Neko čiji je IQ 70 neće biti u mogućnosti da ostvari isti uspeh kao neko čiji je IQ 190. Ali, Hekman kaže da mnogi inteligentni ljudi ne uspeju u životu baš zato što im nedostaju veštine koje se ne mere testovima inteligencije. 

Inače, IQ testovi nisu samo merilo nečije inteligencije. Rezultati studije Univerziteta u Pensilvaniji koja je objavljena 2011. godine pronašli su da IQ testovi takođe odslikavaju motivaciju i napore ispitanika. Motivisana deca će se više pomučiti da odgovore na teška pitanja od jednako inteligentnih, ali inertnijih vršnjaka.

Izvor: http://www.b92.net

Znamo li dovoljno o klimatskim promenama na Balkanu?

Čekaju li nas zaista apokaliptične posledice kakve viđamo u holivudskim filmovima? Ko je kriv za promene koje su nastale?

Da li je ova borba unapred izgubljena? Šta pojedinac može da uradi kako bi spasao planetu? Pogledajte odgovore stručnjaka na ova i druga važna pitanja.

Izvor: http://www.nationalgeographic.rs/

10 najvažnijih otkrića koja nisu dobila Nobelovu nagradu

Iako su njihova dostignuća promenila svet i tok nauke, ovi naučnici nisu imali priliku da se zahvale Nobelovom komitetu na jednoj od najprestižnijih nagrada na svetu. 

Internet

Početkom 60-ih godina istraživači su pronašli način da komuniciraju putem kompjutera, što je kasnije dovelo do otkrića interneta. Ovo je navelo britanskog naučnika Timotija Berners-Lija da 1989. godine predloži ideju o internetu i da 1990. napravi prvi vebsajt.

Danas je Berners-Li poznat kao čelnik konzorcijuma World Wide Web.

Tako je otkriće interneta, koje nikada nije nagrađeno Nobelovom nagradom, omogućilo ljudima značajan protok informacija. 

Prvi genom 

Mnogi su se pitali zašto otkriće ovako važnog dela DNK nije zaslužilo Nobelovu nagradu. Međutim, genom nije ni otkriće ili izum, kako se obično smatra, već je deo projekta – zahtevalo je skaliranje sekvenci DNK kako bi se otkrile prave proporcije. Erik Lander, deo tima koji je radio na ovom projektu, rekao je: „Ne možete dobiti Nobelovu nagradu za okretanje poluge“.

Ipak, ovo ostaje jedan od najvažnijih poduhvata u istoriji čovečanstva.

Smrt crne rupe

Jedne noći 1970. godine, Stiven Hoking je u svom krevetu tonuo u san kada mu je na um pala ideja o crnim rupama. Do tada se za crne rupe smatralo da su, manje ili više, besmrtne, ali on je počeo da razmišlja o tome da se i one mogu nestati u ekploziji gama zraka.

Hoking bi verovatno i dobio Nobelovu nagradu da je ovu teoriju mogao empirijski pokazati, ali problem je u tome što crne rupe žive veoma dugo, te je njihov nestanak veoma teško uočiti. 

Periodni sistem 

Periodni sistem sadrži sve poznate elemente po rastućem atomskom broju. Njegove uredne kolone su predvidele i elemente koji tada nisu bili otkriveni tako precizno da je već unapred istakao njihove vrednosti. Mendeljev je, ipak, 1905. i 1906. godine bio nominovan za Nobelovu nagradu, ali ju je izgubio jer je komisija smatrala da je njegov rad previše star i dobro poznat. Tako je periodni sistem, u neku ruku, postao žrtva soptvenog uspeha. 

Sijalica

Dostignuće Tomasa Edisona – sijalica, koju je prvi patentirao Džozef Svan u Velikoj Britaniji, ali ju je Edison učinio praktičnom, između ostalog je postavilo temelj modernoj ekonomiji jer ljudi širom sveta danas koriste ogromne količine električne energije i sijalica je postala deo svakodnevnice i neophodnost.

Edison je, međutim, umro 1931. godine bez Nobelove nagrade. Alfred Nobel je u svom testamentu nabrojao sve pronalazače i izume koji bi mogli da budu nagrađeni, ali su sudije kasnije nagradu dodeljivale u skladu sa svojim sudom. 

Kvark

Kvark je elementarna čestica od koje su sačinjeni protoni, neutroni i ostale složene čestice poput hadrona, mezona, nukleona itd. Iako je Marej Gel-Man dobio Nobelovu nagradu 1969. za dopronos klasifikaciji elementarnih delova, njegovo najvažnije i najbitnije otkriće je ostalo bez nagrade.

Dokazi o postojanju kvarkova su u to vreme bili još uvek nejasni i nedefinisani, premda su mnogo fizičari govorili da ovaj projekat zavređuje i pažnju i – Nobelovu nagradu. 

Moderna teorija evolucije

Kada je Nobelova nagrada prvi put dodeljena 1901. godine, ovaj veliki biolog je bio samo mladi naučnik. U to vreme, biolozi su malo znali o nastanku života na Plavoj planeti i o tome kako se menjao tokom godina, tako da su mnogi preispitivali osnovne koncepte Darvinove teorije.

U periodu između 1920. i 1950. godine, mnogi naučnici su uvideli kako se mutacije šire, povećavaju i prenose kao redak material evolucije. Ovo je konačno potvrdilo Darvinovu teoriju i doprinelo mnogim kasnijim saznanjima, te se tzv. moderna teorija evolucije razvija upravo na darvinističkim shvatanjima.

Tamna materija

Vera Rubin i Kent Ford su sedamdesetih godina prošlog veka primetili da se zvezde na rubovima galaksija kreću brže od onih koje se nalaze u sredini. Drugim rečima, galaksije bi se okretale tako brzo da bi se rasipale ukoliko ne postoji nešto što ih drži zajedno.

Tako je rođena ideja o crnoj materiji, koja čini čak 90 posto svemira. Ova materija ne propušta svetlo niti dozvoljava bilo kakvu interakciju, te je za sada nepoznata naučnicima. Neodređenost i hipotetičnost koju ova materija nosi sa sobom je razlog zbog čega ova teorija nije dobila Nobelovu nagradu, iako je 2011. ova nagrada u oblasti fizike dodeljena zbog sličnog otkrića. 

Drvo života

U vreme kada su naučnici klasifikovali mikrobe po njihovom obliku, Karl Vouz je našao način da uoči veze među njima tako što je poredio njihove gene. Njegov metod pojasnio je postojanje prethodno nepoznate oblasti života, takozvane mikroskopske Archeae koja se sastoji od 162 gena RNA. Naučnici su iskoristili ovaj metod kako bi razgranali ovu teoriju, definišući kako određeni mikrobi utiču na ljudsko telo. Vouz je preminuo 2012. godine, a kako se Nobelova nagrada ne dodeljuje posthumno, i ovaj naučnik je ostao bez priznanja. 

Renesenasa dinosaurusa 

Džon Ostrom s Univerziteta „Jejl“ je 1969. godine imenovao jednu od najvažnijih vrsta ikada – dinosaurusa starog 110 miliona godina veličine čoveka. Nazvao ga je Deinonychus („užasna kandža“). Ovo otkriće je promenilo dotadašnje stereotipe o dinosaurusima kao o sporim i glupim čudovištima.

Naprotiv, Ostrom je našao dokaze da je ova vrsta mnogo sposobnija, verovatno društvena i pre svega da ima dobre lovačke sposobnosti. Nova vrsta je izazvala dosta zanimanja za ove izumrle životinje, što je nazvano „renesansom dinosaurusa“, ali čak ni tolika popularnost nije donela ovom paleontologu Nobelovu nagradu.

Izvor: http://www.nationalgeographic.rs

Zašto nam je tako lako da poverujemo u nešto?

Verovanja pokreću svakog pojedinca, ali i čitav svet.

Ponekad su uzrok najjednostavnijih ljudskih radnji, ali zahvaljujući njima nastaju i ideologije, religije i različiti pokreti. Iako su deo naše svesti, njihov uticaj na spoljašnji svet i događaje u njemu je nemerljiv. Takođe je nemerljiv i broj verovanja koje poseduje svaki pojedinac, a mnogih često nije ni svestan. Da li postoji nešto merljivo u ovom fenomenu?

Zbog njihove složenosti, isprepletenosti sa drugim verovanjima i, pre svega, apstraktnosti, prirodne nauke dugo nisu posmatrale verovanja kao predmet svojih istraživanja. Dugo se smatralo da sa njima ne može biti povezano ništa materijalno, a u XX veku je filozof Bertrand Rasel u svom spisu ”Analiza uma” tvrdio da su verovanja ”najmentalniji entiteti” što ih čini najudaljenijim od materije.

Razvoj neuronauka utiče na jedan sasvim nov pristup ovom fenomenu, pa naučnici pokušavaju da utvrde šta se događa u čovekovom mozgu kada u nešto veruje ili ne veruje. Jedno od prvih takvih istraživanja, pod nazivom ”Funkcionalna neuroslika verovanja, neverovanja i nesigurnosti” sproveo je Sem Heris 2007. godine na Kalifornijskom univerzitetu.

3+3=4

U ovom istraživnju je pomoću magnetne rezonance posmatran mozak 14 odraslih dobrovoljaca dok su ocenjivali različite stavove kao istinite, lažne ili kao one za koje se ne može odrediti kojoj od ove dve kategorije pripadaju. Jedan od važnijih zaključaka ovog istraživanja jeste razlika u vremenu reakcije.

Naime, ispitanici su najbrže odgovarali kada su bili sigurni da je stav istinit, a između reakcije na stavove u koje ne veruju ili sumnjaju nije bilo vremenske razlike. U ovom zaključku se možda krije odgovor na pitanje zašto ljudi imaju mnogo predrasuda i zašto u svoja verovanja retko kada posumnjaju dok nova prihvatuju najčešće samo ako su u skladu sa starim verovanjima.

Sem Haris i njegovi saradnici su nakon ovog istraživanja i na osnovu ranijih psiholoških studija zaključili da je Baruh Spinoza bio u pravu kada je tvrdio da stavove prećutno prihvatamo kao istinite dok njihovo odbacivanja zahteva duže i teže procese.

Herisovo istraživanje je prvo pokazalo koje su razlike između verovanja, neverovanja i nesigurnosti na neurološkom planu. Posmatrajući procese u mozgu ispitanika, istraživači su utvrdili da su ova tri različita aspekta verovanja povezana sa povećanom aktivnošću u različitim delovima mozga.

Verovanje da je stav istinit je povezano sa povećanom aktivnošću u ventromedijalnom prefrontalnom korteksu, oblašću mozga koja je zadužena sa sampredstavljanje, donošenje odluka, ali i učenje pomoću nagrade. Reakcija na stavove koje su ispitanici smatrali lažnim bila je praćena povećanom aktivnošću u prednjoj insuli koja je odgovorana pre svega za percepciju bola, gađenja i negatvine stimuluse. Nesigurnost se od verovanja i neverovanja neurološki razlikuje po povećanim aktivnostima u prednjem cingularnom korteksu koji je zadužen za rešavanje konflikata i pronalaženje grešaka.

Istraživanje je pokazalo ne samo da su za sumnju neophodni napori i duži procesi, već i da se suočavanje sa stavovima u koje ne verujemo odvija paralelno sa procesima u mozgu koji su povezani sa neprijatnošću. Neprijatnost može biti jedan od uzroka zašto je lakše verovati nego ne verovati, ali i zašto ponekad osećamo jaku odbojnost prema onome u šta ne verujemo.

Nakon sprovedenog istraživanja, Heris u svom radu tvrdi da kada neko kaže da mu se laž gadi i da je istina lepa, to nije samo metafora. Naime, posle složenih kognitivnih procesa i procenjivanja stavova, njihovo konačno odbijanje ili prihvatanje je povezano sa aktivnostima mozga vezanim za prijatnost ili neprijatnost. U tom pogledu su svi stavovi jednaki bez obzira da li ih smatramo objektivnim činjenicama ili subjektivnim mišljenjem.

Za potrebe ispitivanja sastavljen je spisak stavova koji pripadaju različtim kategorijama, a magnentna rezonanca je pokazivala identične znake neprijatnosti kada su ispitanici odgovarali da li veruju da je 3+3=4 i da li veruju u stavove etike ili religije.

Da li razlikujemo verovanje od činjenice?

Saznanja do kojih je došao u ovom istraživanju inspirisala su Sema Herisa da nastavi sa proučavanjem povezanosti između mozga i verovanja, pa 2009. godine sprovodi novo istraživanje pod nazivom ”Neurološke veze između religioznih i nereligioznih verovanja”. Ovo je prvo naučno istraživanje koje ima za cilj da pokaže razliku između religioznih verovanja i verovanja drugih vrsta na osnovu razlika u mozgu.

Ponovo je u istraživanju korišećena magnetna rezonanca, a među ispitanicima je bilo 15 hrišćana i 15 nereligioznih ljudi, koji su procenjivali kao istinite ili lažne iskaze vezane za religiju i za svakodnevni život. Istraživači su primetili iste aktivnosti u mozgu kod obe grupe ljudi kada veruju ili ne veruju u obe vrste stavova.

Istraživanje se u velikoj meri nastavlja na prethodno i oba dovode do istih zaključaka. U oba istraživanja je primećena brža reakcija na stavove u koje ispitanici veruju nego na one u koje ne veruju ili sumnjaju. Takođe je primećeno da od toga da li ispitanik u neki stav veruje, ne veruje ili sumnja, zavisi u kom delu mozga će biti pojačana aktivnost.

Međutim, najvažniji zaključak ova dva istraživanja je da mozak stavove svih kateogorija obrađuje na kognitivno isti način i da je verovanje kao proces nezavisno od sadržaja. Heris smatra da ovakvi zaključci ne ugrožavaju u tolikoj meri religije koliko ugrožavaju tradicionalno pravljenje razlike između vrednosti i činjenica jer su etički i matematički stavovi na nivou mozga i aktivnosti u njemu, ravnopravni. Neurološka razlika između subjektivnih i objektivnih verovanja ne postoji, ali to još uvek ostavlja mesta za brojne razlike u njihovom značenju.

Suštinska pitanja vezana za verovanja, kao što su: “Kako i zašto nastaju?”, “Da li procesi u mozgu uzrokuju verovanja ili verovanja uzrokuju procese u mozgu?”,  ”Koje je značenje verovanja?” ostaju nerešena, a možda čak i nerešiva. Ipak, veliki korak napred u upoznavanju čoveka je početak interesovanja neuronaučnika za ovaj fenomen koji nas razlikuje od ostalih živih bića.

Izvor: http://www.nationalgeographic.rs

Evo kako je nastala Nobelova nagrada

OD "TRGOVCA SMRTI" DO NAJVEĆEG PRIZNANJA:

Ovako je nastala Nobelova nagrada

Novinari su mislili da je Alfred Nobel mrtav i nastavili su da blate njegovo ime, on je zato i odlučio da promeni svoju životnu priču pre nego što bude prekasno ...

 Nobelova nagrada svake godine slavi izuzetna dostignuća univerzalnih genijalaca i pojedinaca. Ali pored dobitnika nagrade koji su sami po sebi posebni, neverovatna je i priča o nastanku ove nagrade. Iako je danas ugledno priznanje, ona ima mračno poreklo koje prati velika zabuna novinara, slomljeno srce i sredstvo za uništenje – dinamit. 

Kada je skromni Šveđanin po imenu Ludvig Nobel umro 1888. godine, francuski novinari su ga pomešali s njegovim mlađim bratom Alfredom – čuvenim švedskim preduzetnikom i izumiteljem koji je stekao veliko bogatstvo nakon što je izumeo dinamit. U umrlicama koje su bile objavljene u pariškim novinama je pisalo: Trgovac Smrti je mrtav!

Alfred Nobel je imao retku nesreću da svedoči o svojoj ostavštini i da čita vlastite umrlice. Dok su novinari mislili da je mrtav i nastavili da blate njegovo ime, Alfredovo srce se jako brzo slomilo, zbog čega je i odlučio da promeni svoju životnu priču pre nego što bude prekasno.

Neko vreme je razmišljao o tome šta bi mogao učiniti, a 27. novembra 1895. godine je krenuo u realizaciju svoje ideje. Otišao je u švedsko-norveški klub u Parizu, seo za pisaći sto i napisao testament. Na četiri stranice je napisao spisak stvari koje će ostaviti svojim rođacima i osoblju (pošto nije imao dece). U testamentu je zatražio da se ostatak njegovog imanja uloži u fond, “kamate koje će se svake godine distribuirati u obliku nagrada onima koji su tokom prethodne godine zaslužni za najveću korist za čovečanstvo.” 

Napisao je i da se kamate trebaju podeliti na pet jednakih delova i da se svaki deo da osobi koja je odgovorna za najvažnije otkriće u četiri kategorije i, konačno, “jedan deo za osobu koja će uraditi najviše ili najbolje za bratstvo među narodima, za ukidanje ili smanjenje broja vojske i za održavanje i mira”- Nobelovu nagradu za mir.

Nobelov testament, koji se sada čuva u sefu Nobelove fondacije u Stokholmu i koja nikada nije izložena, bila je skoro pa spontana. Kada je završio sa pisanjem Nobel je zamolio četiri slučajna gospodina koja su se zadesila u klubu da budu svedoci dokumenta. Kad je sledeće godine umro, njegovom 25-godišnjem pomoćniku Ragnaru Sohlmanu je povereno izvršavanje Nobelove želje.

Mladi Sohlman je jako ozbiljno shvatio ovaj zadatak, pa je narednih dana jurio Parizom u kočiji prikupljajući novac, papirologiju i deonice iz banaka. Spakovao je sve u kutije i otpremio ih u Švedsku, gde je polako počeo da prodaje deonice, kako se kompanija ne bi ugasila.

Uprkos tome što je plemenita i korisna za celo čovečanstvo, Nobelova poslednja želja je isprva naišla na veliki otpor.  

Njegovi rođaci, koji nisu bili svesni njegovog plana, bili su u šoku. Švedska kraljevska porodica ga je osudila zato što nije bio patriota i zato što nagrađuje ljude svih nacionalnosti a ne samo Šveđane. Njegovo osoblje je bilo ogorčeno ogromnim administrativnim i organizacijskim troškovima takve operacije. Ali, njegova ideja je naišla i na mnoga odobrenja.

U Grčkoj se 1896. godine održavala Olimpijada, a tu je vladala opšta želja da se stvori svetska porodica i da se oda priznanje ljudima koji su pomagali celom čovečanstvu. Dok je naporno radio na nobelovoj ostavštini, Ragnar je vremenom sticao sve veću i veću podršku.

Pet godina nakon što je Nobelov testament prvi put pročitan, prve Nobelove nagrade su dodeljene u Švedskoj i Norveškoj (1901. godine). Vek kasnije, u Stokholmu je otvoren i muzej.   

 Izvor: pixelizam.com