Odakle potiče krasnopis?

Iz Kine: Krasnopis je umetnost lepog pisanja koja vodi poreklo iz Kine. Savremena definicija krasnopisne veštine glasi: „umetnost davanja forme znakovima na izražajan, humoristički i vešt način”. 

Krasnopis se proteže od funkcionalnih i ručnih zapisa do prefinjenih umetničkih komada, gde ručno pisani tragovi uzimaju prvenstvo nad čitkim pisanjem. Veština krasnopisa se razlikuje od tipografije i neklasičnih ručnih pisanja. Ovakav vid pisanja se nastavlja do veštog načina izražavanja u formama različitih pozivnica, slovnog dizajna – tipografija, originalnih ručno pisanih natpisa, logo dizajna, uverenja, mapa i drugih radova koji uključuju pisanje (npr. prikaz slovne umetnosti). 

Osnovni pribor za krasnopis je: krasnopisno (kaligrafsko) pero (različitih širina u zavisnosti od veličine teksta, papira i dr.), olovka (može da bude obla ili zaoštrena – najčešće se zaoštrava na šmirgli samo jedna strana) i četkica. Mastilo za pisanje je obično vodootporno i mnogo manje viskozno u odnosu na mastilo koje se koristi pri štampanju.

Izvor: Da li znate? 

http://www.politika.rs

Metropola se rodila tokom noći

Pre 54 godine Beograđani su zaspali u jednom gradu, a osvanuli u sasvim drugačijem: U decembru 1970. godine istovremeno otvoreni auto-put kroz Beograd, most Gazela, Mostarska petlja i Terazijski tunel. 

NAJPONOSNIJI stanovnici jedne prestonice početkom sedamdesetih godina bili su Beograđani. Danas deluje nestvarno, ali u istom danu, 4. decembra 1970. godine, stanovnici glavnog grada dobili su auto-put kroz Beograd, most Gazelu, Mostarsku petlju i Terazijski tunel. Gradonačelnik je bio Branko Pešić, jedan od omiljenih ljudi na toj poziciji od kada postoji grad koji danas poznajemo.

Brzo u budućnost

MOST Gazela rađen je četiri godine, od 1966. do 1970. - kaže arhitekta mr Goran Anđelković. - Most je delo akademika, profesora Milana Đurića, a, stručno rekavši, predstavljao je upotrebu grede i luka. U to vreme bio je to vrhunski građevinski projekat.

Na most se "naslanjala" petlja koja je ponela ime "Mostarska". Projektovali su je arhitekta Brana Jovin i građevinski inženjer Jovan Katanić.

- Jovin je zamislio da se, gledano sa mostarske strane, auto-put spušta naniže od Gazele prema tom delu Novog Beograda - dodaje Anđelković. - U urbanističkom smislu, to je bio deo velikog projekta. Auto-put je bio svojevrstan izazov, jer su problem posebno činili delovi kroz urbanističko područje Novog Beograda, koje se nalazi na ravničarskom terenu. Zbog toga je trasa saobraćajnice spuštena tri do četiri metra ispod osnovne ravni terena, odnosno 2,8 metara ispod "velike vode reke Save", a odvodnjavanje je veoma dobro rešeno.

Naš sagovornik upozorava da se značajan deo radova odvijao po veoma nepovoljnim vremenskim uslovima. Građevinci su se borili sa podzemnim vodama, ali su požrtvovano izveli sve što im je bio zadatak.

Nije bilo lakše ni sa petljom, jer je samo za fundiranje mostarskih i drugih armiranobetonskih  konstrukcija pobijeno više od 40 kilometara šipova.

- Složenost Mostarske petlje ogleda se i u tome što je ova celokupna velika raskrsnica rešena na samo šest hektara - objašnjava Anđelković. - U četiri građevinska nivoa, tu vidimo čak 24 priključne veze, a ovde saobraćaju 12 autobuskih i dve tramvajske linije.

Preteča tunela

TERAZIJSKI tunel danas je jedna od najprometnijih saobraćajnica u gradu, i samo kratkotrajni zastoj u njemu munjevito se proširi i parališe ceo Beograd. Autori tunela su Ljubomir Porfirović i Milosav Vidaković. 

- Da je postojala ideja o izgradnji tunela, govori i podatak da je još 1955. godine arhitekta Dimitrije T. Leko predlagao nacrt za Gradsku kuću, u kojem je jasno ucrtao Terazijski tunel - dodaje mr Anđelković priču o ovoj građevini. - Zdanje koje danas postoji iznad tunela je zgrada koja je nastala od 1957. do 1960. godine i prvo ime joj je bilo "Savez trgovinskih komora". Projektant tog zdanja bila je arhitekta Zagorka Mešulam.

Zgrada je morala da se uklopi u planirani tunel, pa je iznad njene osnove dugo postojao zatvoren zid, koji je "čuvao" prostor za buduću podzemnu građevinu. Taj zid je vidljiv na starim, sačuvanim snimcima. Na prostoru na kojem se danas ulazi u tunel iz pravca Doma omladine nekada je postojao parking.

Autor: Zoran Nikolić 

Izvor: http://www.novosti.rs

"BUBICE" SVETSKIH GENIJA: Pitagora prezirao pasulj, Tesla nije voleo gojazne dame

Mnogi ljudi imaju bar jednu neobičnu osobinu, i ne žele da drugi za nju saznaju. Jer i najveći umovi čovečanstva su bili ljudi koji nisu bili imuni na svoje "bubice" 

PITAGORA

Jedan od začetnika matematike i jedan od najuticajnijih filozofskih mislilaca je neke namirnice jednostavno prezirao, ponajviše pasulj. Ne samo da nije hteo da ga jede, već se plašio i da ga dotakne. Taj njegov odnos prema pasulju mu je na kraju i došao glave, bar tako kaže legenda. Pitagora je navodno, bežeći od neprijatelja, naišao na polje pasulja, ali umesto da se u njemu sakrije nije želeo da zagazi unutra, pa su ga neprijatelji stigli i ubili.

LUDVIG VAN BETOVEN

Jedan od najvećih svetskih kompozitora je najviše voleo da stvara muziku između dva kupanja, ili nakon što bi se polio vodom. Dugo bi hodao po sobi dok je smišljao kompoziciju, a na kraju bi se polio vodom i nastavio da zapisuje note.

ONORE DE BALZAK

Mnogi ljudi ne mogu da zamisle dan bez nekoliko šoljica kafe. A čuveni francuski književnik je navodno pio oko 50 šoljica dnevno! Jednom je rekao da je radio 48 sati uz samo tri sata sna, pa je jasno da mu je kafa pomagala da ostane budan.

IGOR STRAVINSKI

Čuveni ruski kompozitor, najpoznatiji po baletu “Žar-ptica”, imao je običaj da svakog jutra 15 minuta dubi na glavi. To je radio kako bi “razbistrio misli”.

LEONARDO DA VINČI

Da Vinči nije bio ljubitelj spavanja. Ovaj renesansni umetnik, izumitelj i naučnik je, da bi postigao sve što je planirao, rešio da se odrekne uobičajenih nekoliko sati spavanja. Umesto toga, on bi 24 sata proveo budan, pa nakratko dremnuo, pa opet ceo dan bio aktivan.

NIKOLA TESLA

Srpski naučnik i izumitelj je važio za veoma neobičnu ličnost. I on nije mnogo spavao, samo oko dva sata dnevno, ali to nije najneobičnija stvar koju je radio. Pre nego što bi legao u krevet on bi 100 puta stisnuo prste na nogama, jer je verovao da će to da mu poboljša rad moždanih ćelija. Takođe, voleo je golubove, ali je prezirao nakit i gojazne žene.

AGATA KRISTI

Književnike često zamišljamo za nekim pisaćim stolom ili u radnoj sobi koja odiše njihovim karakterom. Ipak, čuvena spisateljica detektivskih romana nije imala ni radnu sobu, niti sto. Ona je sa sobom nosila pisaću mašinu i pisala je gde god bi poželela – pa bilo to u hotelu ili u kuhinji.

ALBERT AJNŠTAJN

Ajnštajn je oduvek bio ekscentričan. Nije voleo berberine, pa je puštao kosu da mu raste. Nije nosio čarape jer ih je smatrao nepotrebnim.

FRIDRIH NIČE

Jedan od najuticajnijih evropskih filozofa je sve svoje knjige pisao stojećki i kritikovao je sve druge koji to nisu radili. Jednom je Gistava Flobera nazvao “nihilistom” jer se odmarao dok je Niče pisao. Inače, i Virdžinija Vulf i Luis Kerol su takođe voleli da pišu knjige stojećki.

ČARLS DIKENS

Dikens je bio poznat kao perfekcionista, ali je moguće i da je imao opsesivno-kompulsivni poremećaj. On je mrzeo kada mu kosa ne bi bila savršeno očešljana i kada bi mu štrčala makar i jedna dlaka na glavi. Zato bi se opsesivno češljao nekoliko puta dnevno. Na svom radnom stolu je voleo da uvek ima malu vazu sa cvećem, nož, papire i bronzanu statuu dve debele žabe sa mačevima.

DžEJN OSTIN

Engleska književnica je mrzela kada bi neki radoznalac poželeo da proviri u spise za njene nove knjige pre nego što ih ona završi. Zato namerno nije podmazivala vrata svoje sobe kako bi mogla da čuje da li neko pokušava da uđe.

Izvor: zanimljivostidana.com

Legenda o Hramu Svetog Save

Mirni i staloženi Istranin, s primorskim akcentom i urođenim osećajem za blagu ironiju, arhimandrit Danilo Ljubotina prešao je dug put od dečaka iz svešteničke porodice, rođenog u selu kod Pule, preko Briona, letnjeg carstva Josipa Broza, do duhovnika Hrama Svetog Save na Vračaru.

Odraslim posetiocima govori da hram ovako velikih dimenzija prevazilazi moć i snagu srpskog naroda, ali da je, u momentu kada je koncipiran, to bio veliki simbol pobede Srbije u Prvom svetskom ratu.

Kada najveći hram na Balkanu posećuju deca, duhovnik se kloni krupnih reči i služi fudbalskim metaforama, pa mališanima govori kako je hram veći čak i od „Marakane”.

Ali, Hram Svetog Save je odavno više od crkve i zato, prilikom boravka visokih stranih delegacija u srpskoj prestonici, retko koji državnik propusti priliku da se pokloni ovoj svetinji, izgrađenoj na mestu gde je turski moćnik Sinan paša spalio mošti Svetog Save 10. maja 1594, želeći da na taj način pokori neposlušne Srbe.

– Dolazio, tako, jedan američki admiral, u sastavu visoke delegacije armije SAD. Čudio se veličini hrama i upitao: „Kada ćete ovo da završite?”, a ja mu rekao: „Ukoliko nas više ne bombardujete, biće to vrlo brzo!”. Dolazio je i zamenik ministra odbrane Vijetnama, a otišao potpuno zadivljen. Potpredsednici kineske vlade bila je zanimljiva spoljašnost, ali kada je ušla, rekla je da je videla lepše i dovršenije građevine i da je zadivljena ruskim crkvama – otkriva otac Danilo onu vrstu priča koje se ne objavljuju u protokolarnim izveštajima.

Ruski predsednici Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev su po dva puta boravili u, po tvrdnjama oca Danila, najvećem pravoslavnom hramu na svetu – većem čak i od moskovskog hrama Hrista Spasitelja. Mada se Rusi, verovatno, ne bi složili s Danilovom rang-listom. Medvedev, međutim, nisu propustili priliku da se pomole, celivaju ikone i zapale sveću.

– Pošto je Putinu još pokojni patrijarh Pavle odredio najviše odlikovanje SPC, Orden Svetog Save prvog stepena, Sveti sinod i patrijarh Irinej su mu svečano uručili orden praktično na samom ulazu u hram. Bila je tolika navala ljudi da ni ozbeđenje, iako je bilo veoma jako, nije mnogo značilo. Putin je, odeven u crnu rolku, pravo sa stadiona Zvezde, ušao zajedno s rekom omladine – seća se otac Danilo.

Putin je, uzgred, čovek koji ume da prikrije oduševljenje, ali u hramu to nije učinio. Rekao je da smo mi mala zemlja i da Rusija mora da „pogura” da dovršimo hram, seća se arhimandrit, pored koga je te večeri bio i predsednik Odeljenja spoljnih crkvenih poslova Moskovskog patrijarhata, mitropolit Ilarion Alfejev, koga Danilo zna kao studenta iz Londona.

– Za nas, malo starije, kada smo bili bogoslovi, bilo je nezamislivo da predsednik Rusije dođe u hram s pobožnošću, da se krsti, pali sveće, vodi razgovore s elementima teologije.

Dmitrij Medvedev je prvi put dolazio još 2008, kao kandidat za predsednika, a godinu i po kasnije i kao šef države.

– Prvi put smo ga dočekali ispred spomenika Svetog Save. Nije imao veliko obezbeđenje.

Razgledao je hram sa oduševljenjem. I Putin i Medvedev su u hramu govorili o Kosovu i Metohiji. Davali su podršku patrijarhu i Svetom sinodu, rekli da će brinuti o našim svetinjama i narodu na Kosovu – svedoči duhovnik koji takve uspomene zapisuje u svoj rokovnik.

Poseta Hramu Svetog Save deo je plana poseta zvaničnika koji dolaze u Srbiju. Ali, ni potpredsednik SAD Džozef Bajden, ni američka državna sekretarka Hilari Klinton nisu dolazili. Ta činjenica nabacuje još jedan sloj kontroverzi na zidine moćnog hrama, a među njima je i legenda da će nam krenuti bolje tek kada hram bude konačno završen.

Pragmatični Zoran Đinđić je čovek za koga bi se moglo reći da je najmanje sklon takvom tumačenju, ali je upravo on taj koji je napravio veliki preokret, pokrenuvši radove.

– Đinđić je nekako uspeo da ubedi patrijarha Pavla da se nastave radovi na hramu, jer patrijarh, asketa kakav je bio, posle bombardovanja zemlje i siromaštva, govorio je premijeru Đinđiću:

„Narod gladuje, neprimereno je da radimo ovako velike poslove”. Đinđić nije odustajao: „Novac će proći, a hram će ostati nedovršen”. Tako ga je i ubedio – seća se arhimandrit, podsećajući na stav komunističkih vlasti prema Hramu Svetog Save.

Smatran opasnom građevinom za okupatore i ateističku vlast, hram je tokom burne istorije bio garaža Vermahta, pa kratko vreme Crvene armije, potom JNA. Bilo je zabranjeno govoriti o njemu, tako da su dečurlija s Vračara mislila kako je to nekakav srušeni, začarani dvorac. Bivši predsednik Srbije Boris Tadić rekao je duhovniku Danilu kako se i sam igrao na temeljima hrama kao dečak i da ne bi voleo da ne doživi i ne vidi konačno završeno zdanje.

– Koncept ovako velike građevine mogao je da smisli samo kralj Solomon, carska Rusija ili imperije poput Francuske. Hram je građevinski dovršen, ali predstoji veliki posao njegovog oslikavanja – priča arhimandrit Danilo o građevini za koju je podizanje kompletne kupole, teške 4.000 tona, trajalo mesec i po dana, pomoću unikatnih hidrauličnih mašina.

Kupola je podignuta dva dana uoči proslave 600 godina Kosovske bitke na Gazimestanu, 26. juna 1989. godine. Ko god mislio da je hram bio deo Miloševićevog plana, vara se. Od kada je Sinan-paša svojim iracionalnim činom raspalio vatru nacionalnog buđenja stvoren je mit o brežuljku na Vračaru, kao svetom mestu srpske istorije i budućnosti. Toga je svakako bio svestan i Zoran Đinđić.

Pitanje je, samo, hoće li nam biti zaista bolje kada se hram završi? Bog će ga znati.

Sveti sinod 82 puta pisao Titu

– Zahvaljujući mudrosti u upornosti patrijarha Germana, svetinja je očuvana u SFRJ. Sveti sinod pisao je tačno 82 pisma Josipu Brozu sa apelom da se hram ne ruši, ali od njega lično nikad odgovor nismo dobili. Odgovor na poslednje pismo Svetog sinoda dao je visoki srpski funkcioner Dušan Čkrebić, koji je uspeo da prevaziđe konflikt, pa je patrijarh German uspeo da se s njim dogovori o nastavku gradnje, posle više od četiri decenije. Bilo je to 1984. godine – ukazuje duhovnik Danilo.  

Autor: Aleksandar Apostolovski

Izvor: http://www.politika.rs