Koje tajne krijemo i čega se stidimo?

Svako od nas ima neku tajnu; nešto što je samo naše i što ne delimo sa drugima. Ako nas tajne ne opterećuju, u redu. Problem nastaje onda kada imamo potrebu to da sa nekim podelimo, ali ćutimo zato što se stidimo ili bojimo reakcija drugih ljudi. Čega se zapravo stidimo i koje su to tajne za koje mislimo da bi drugima bile neprihvatljive?

Želeći da pronađe odgovor na ova pitanja čuveni psihijatar Irvin Jalom tražio je od članova psihoterapijskih grupa koje je vodio da anonimno na papiriću podele sa njim tajnu koju ne bi bili spremni da podele ni sa kim. Decenijama je prikupljao i analizirao ove podatke dolazeći uvek do istog zaključka: ljudi zapravo imaju jednu istu tajnu koja se svodi na doživljaj lične inferiornosti, teškoću da uspostave emotivne odnose ili bolne emocije. Interesantno je da je Jalom ovaj metod sprovodio sa pripadnicima nekliničke populacije, dakle zdravim i funkcionalnim ljudima. Time je potvrdio da svi pate, a skrivajući to od drugih, u toj patnji ostaju usamljeni.

Nalazeći inspiraciju u Jalomu i njegovom otkrićem, postavili smo studentima Beogradskog univerziteta isto pitanje – „šta je to što ne biste bili spremni da podelite sa drugima?“.

Interesantno je da je manje od 1% studenata navelo da nema problem da bilo šta podeli sa drugima.

Dakle, skoro svi stidenti nešto kriju i taje. Analiza odgovora šta je to što kriju dala je rezultate slične onima koje je dobio i Jalom. Najveći broj studenata obezvređuje sebe i stidi se da otkrije bolne emocije odnosno nešto što svi mi mislimo ili osećamo. Stide se što imaju strahove, što su ljubomorni ili besni… Stide se sopstvene usamljenosti i straha da će ostati sami.

Njihovim rečima rečeno to izgleda ovako: „Ne mogu da se oslobodim i emotivnom partneru pokažem sve emocije, zbog straha (ponekad čak vrlo neosnovanog), da ću biti odbačena.“; „Zavist i ljubomora me najviše iznenade kad ih primetim kod sebe. Pokušam da ih se otarasim ali mi teško ide“; „Osećam veliku usamljenost i mislim da to nikada neće prestati“.

Značajan procenat studenata ne bi drugima priznalo da imaju problema sa kontrolom sopstvenih emocija i ponašanja, odnosno da su impulsivni ili agresivni, da odlažu ili izbegavaju obaveze ili da se upuštaju u rizične seksualne odnose.

Evo kako oni to opisuju: „U nekim momentima se osecam kao ,,divlji konj’’, pogotovu kada treba mirno da sedim na predavanjima. Ali najviše u situaciji kada nekoga ili nešto čekam. Stvara se neka nervoza i energija u meni i dođe mi da skačem, divljam i ritam se kao divlji konj“; „Imam  problem sa agresijom koju ne uspevam uvek da držim pod kontrolom. Kada me neko provocira, dolazi i do fizičkog nasilja“; „Teško mi je da kontrolišem svoje seksualne impulse i često zbog toga mislim loše o sebi“.

Loše mišljenje o sebi ima i krije veliki broj studenata. Pokazalo se da poput Jalomovih i naši ispitanici imaju osećaj manje vrednosti, negativnu sliku o sebi i problem da sebe prihvate.

Odgovor jedne studentkinje veoma jasno to ilustruje: „Uglavnom mislim da nisam dovoljno pametna i da šta god uradim to neće biti dovoljno dobro. Zbog toga mislim da je bolje da ne pričam mnogo, jer je mala verovatnoća da ću imati nešto korisno da kažem. To je posebno prisutno kada su u pitanju ljudi do čijeg mišljenja mi je mnogo stalo. Osim što sam tužna zbog ovakvog mišljenja o sebi, ono utiče i na moje odnose sa drugima, a dešava mi se i da odustanem od nečega jer mislim da nisam dovoljno dobra“.

Veliki broj studenata ima problem sa prihvatanjem sebe. U njihovim odgovorima dominira osećanje stida i straha povodom “otvaranja” i samootkrivanja, bilo da se radi o otkrivanju emocija ili nekih psihičkih simptoma i problema. Tako je više od četvrtine studenata reklo da krije postojanje nekih psihijatrijskih simptoma poput: depresije i različitih oblika anksioznosti,  poremećaja ishrane, suicidalnosti, zloupotrebe alkohola, psihoaktivnih susptanci i medikamenata. Umesto da potraže pomoć, oni ćute i drže to u sebi strahujući da će ih drugi osuditi ili odbaciti.

Njihovi odgovori jasno to ilustruju: „Nikada nisam rekla nekome kada sam bila tužna, jer mislim da ću tako izgledati slabije u njihovim očima“; „Često se ljudima predstavljam kao jako veseo i srećan, a istina je da sam često vrlo anksiozan i depresivan“; „Često se pravim da sam ravnodušna po pitanju razvoda mojih roditelja“ „Pre šest godina sam bila u depresiji zbog odnosa sa porodicom i pokušala sam da se ubijem. Sada nikome ne pričam o tome zato što me je sramota i ljudi bi mislili da sam luda“.

Ako studenti kriju ove simptome i stide ih se, postoji velika verovatnoća da „pate u tišini“, sami i bez adekvatne pomoći i podrške. Jasno je da sve to produbljuje problem i otežava da se on reši iako postoji i rešenje i lek.

Na nama je da ga ponudimo i da kao društvo pošaljemo mladima poruku da simptoma, emocija i problema ne treba da se stide jer patiti ne znači biti lud.

S druge strane, ko od nas nije nešto slično iskusio? Ko od nas nije bio uplašen, deprimiran, usamljen? Ko od nas nije imao problem da sebe kontroliše ili da prihvati sebe kada nešto ne ide? Ko se od nas nije stideo ili strahovao da nas drugi neće prihvatiti? Zašto je onda i dalje prisutna stigma i stid? Zašto je i dalje toliko prisutna poruka da se emocije moraju kriti i kontrolisani a da patiti znači biti slab?

Podaci koje smo dobili jasno pokazuju da treba ozbiljno da razmislimo o poruci koju šaljemo i pritiscima koje namećemo i kao društvo, ali i kao roditelji, profesori ili prijatelji… jer da se podsetimo, pitanje je bilo šta je to što ne biste mogli da podelite ni sa kim. Koje tajne krijete i čega se stidite? Koje su to tajne za koje mislimo da bi drugima bile neprihvatljive?

Stvari koje smo naveli studenti dakle kriju i od prijatelja i od porodice. Pritom, više od četvrtine studenata kaže da su upravo problemi u porodičnim i međuljudskim odnosima ono što kriju i čega se stide.

Evo šta su neki od stvari koje su nam napisali: „Plašim se da nikada neću biti toliko dobra da bih zadovoljila ciljeve svojih roditelja“; „Imam probleme sa roditeljima, velike svađe…Ponekad mi se čini kao da me uopšte ne vole“; „Potrebe drugih stavljam ispred svojih i zbog toga isuviše često patim, jer se retko dešava da na vreme shvatim da ti drugi ljudi za mene ne bi učinili ni upola toliko“; „Previše očekujem od sebe i drugih, imam problem sa osećanjem pripadanja, stoga stalno bežim od vezivanja iako mi je, paradoksalno, pripadanje i vezivanje veoma potrebno“.

Ova poslednja rečenica, poruka je za sve nas. Iako mladi ćute, iako se povlače, iako nekada deluju kao da im niko ne treba, pripadanje i vezivanje potrebno im je veoma.

Bliski odnosi, povezanost, prihvatanje, poruka da je „ok da grešiš i da ti budeš ti“ predstavljaju najbolju, a stvarno lako dostupnu prevenciju raznih nezdravih shema i raznih problema.

Prevazilaženje stida i deljenje tajni omogućava baš tu i takvu povezanost jer kad otkrijemo naše tajne drugima, vidimo da zapravo delimo iste probleme i iste tajne. Zašto? Pa zato što delimo ljudskost! 

autor: dr Tijana Mirović, 

Psihološko savetovalište Mozaik

Kako uspeh kompanija zavisi od edukacije zaposlenih

Da li znate da je čak 81 odsto ljudi nezadovoljno na poslu, a jedan od glavnih razloga je nemogućnost usavršavanja. Ovo nije iznenađujuće kada se uzme u obzir to da je imperativ uspeha u današnjem digitalnom društvu stalno učenje. Na „CompanyAcademy” ozbiljno smo shvatili ovaj izazov i kreirali interne sisteme za edukaciju i napredak zaposlenih. Zahvaljujući tome, kompanije ne moraju da troše veliki novac i resurse na obuke da bi dobile kvalitetnu edukaciju, jer im je na raspolaganju širok spektar testiranih rešenja prilagođenih njihovim potrebama.

Kako da zaposleni postanu vaš najbolji brend

Ser Ričard Brenson, osnivač kompanije „Virgin Group”, autor je kontroverzne izreke: „Prvo zaposleni, a zatim klijent.” Za razliku od uvreženog mišljenja, Brenson otkriva da zadovoljstvo klijenata i napredak kompanije zavise, pre svega, od zadovoljstva zaposlenog.

Usvajanje novih znanja i proširivanje kompetencija zaposleni doživljavaju kao izgradnju ličnog brenda, kojim se predstavljaju poslodavcu. S druge strane, kompanije žele zaposlene koji su spremni da se razvijaju. Ključna stvar sa kojom se kompanije suočavaju jeste činjenica da takav zaposleni ne dolazi kao gotov proizvod, već je zadatak menadžmenta da ga izgrade. Da bi kompanije u tome uspele, zaposlenog treba da posmatraju kao svoj glavni brend, a za to im je neophodan efikasan sistem za edukaciju.

Na „CompanyAcademy” postoje različite obuke za zaposlene, a poslodavci su, definitivno, najzainteresovaniji za personalizovanu onlajn platformu sa preko 400 onlajn i video kurseva iz 12 poslovnih oblasti, jer im ona omogućava pristup bilo kada i bilo gde. Tako je obuka u potpunosti prilagođena zaposlenima, a ujedno štedi i kompanijske resurse. Ovi trendovi su već nekoliko godina aktuelni u svetu, a sada smo ih, konačno, doneli i u Srbiju.

„Win-win” situacija i za kompanije i za zaposlene

Zaposleni vidno napreduju i ispunjavaju svoje ambicije, a kompanije oblikuju zaposlene u skladu sa svojim poslovnim ciljevima i ostvaruju progres. Brojni menadžeri sa kojima razmenjujem mišljenja nameravaju da u budućnosti ulože u interni sistem korporativne edukacije. Naime, suočeni smo sa činjenicom da nove generacije pri izboru radnog mesta, osim plate, očekuju i priliku za učenje na poslu. Čak 87 odsto milenijalaca ističe da im je poslovni trening veoma važan.

Možemo dalje pretpostaviti šta nas čeka u budućnosti. Verovatno će najuspešnije biti upravo one kompanije koje pobede u trci za kvalitetne zaposlene, a interni sistem obrazovanja predstavljaće jedan od glavnih aduta. Zahvaljujući internoj edukaciji u kompaniji, zaposleni neće gledati oglase za neki drugi posao, već će istraživati nove mogućnosti u okviru postojećeg radnog mesta. Zaposleni velikih svetskih giganata, kao što su „Schell”, „Toyota”, „Booking.com” i „PayPal”, to već odlično znaju.

Ulaganje u znanje se uvek isplati, a ovo smo postavili kao imperativ pristupa u „CompanyAcademy”. Investicija u korporativnu edukaciju najisplativija je, jer se znanje zaposlenih prenosi na napredak same kompanije. Da bi kompanije bile bolje, potrebno je da se ozbiljno posvete edukaciji svojih zaposlenih. Jedino tako mogu da očekuju i bolje rezultate.

Piše: Dejan Martić, Corporate Manager, CompanyAcademy

Izvor: BIZLife magazin

Pokušajte da poštujete život - Старайтесь уважать жизнь, Josif Brodski

Жизнь — игра со многими правилами, но без рефери. Мы узнаём, как в неё играть, скорее наблюдая её, нежели справляясь в какой-нибудь книге, включая Священное Писание. Поэтому неудивительно, что столь многие играют нечестно, столь немногие выигрывают, столь многие проигрывают.

Život je igra sa mnogim pravilima, ali bez sudije. Mi saznajemo kako se ona igra više posmatrajući je, nego izučavajući iz  neke knjige, uključujući tu i Sveto Pismo. Zato nije ni čudno što mnogi igraju nepošteno, tako malo njih pobjeđuje, a toliko mnogo gubi.

Reči ruskog nobelovca otkrivaju kako da u ludilu oko sebe ostaneš normalan...

Prenosimo deo čuvenog govora ruskog pesnika i esejiste Josifa Brodskog, koji je održao diplomcima Mičigenskog Univerziteta 1988.

Josif Brodski, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1987, počasni doktor Jejla i nosilac Legije časti preminuo je u januaru 1996. Njegov turbulentan život, dela koja je napisao i govor koji je održao diplomcima Univerziteta Mičigen na kraju školske godine i dalje su odličan putokaz ka tome čemu treba stremiti. Evo delova tog govora:

# Sada i ubuduće, mislim da je razumno da se koncentrišete na preciznost svog jezika.

Pokušajte da proširite svoj rečnik i da se odnosite prema njemu kao što se odnosite prema bankovnom računu. Udelite mu mnogo pažnje i starajte se da povećate svoju dividendu.

Cilj ovde nije u tome da to doprinese vašoj slatkorečivosti u spavaćoj sobi ili profesionalnom uspehu - mada je kasnije i to moguće - i nije u tome da vas pretvori u sofisticirane govornike. Cilj je da vam da mogućnost da se izrazite što je moguće potpunije i tačnije; jednom rečju, cilj je vaša uravnoteženost. Jer akumulacija neiskazanog, neizgovoreneg potencijalno može da dovede do neuroze.

Svakim danom u duši čoveka mnogo toga se menja, međutim način izražavanja često ostaje jedan te isti. Sposobnost izražavanja zaostaje za iskustvom. Ovo pogubno utiče na psihu. Osećaji, nijanse, misli, percepcije, koji ostaju neimenovani, neizgovoreni i nedovoljno formulisani, sakupljaju se unutar individue i mogu dovesti do psihološke eksplozije ili sloma.

Da biste to izbegli, ne morate se pretvoriti u knjiškog moljca. Potrebno je samo da kupite rečnik i čitate ga svaki dan, a ponekad - i knjige pesama. Rečnici, međutim, imaju primarni značaj. Ima ih mnogo svuda; uz neke dolazi i lupa. Oni su relativno jeftini, a čak i najskuplji od njih košta mnogo manje od jedne posete psihijatru. Ako i dalje nameravate da posetite psihijatra, obraćajte se sa simptomima leksičkog alkoholizma.  

# Pokušajte da se ne izdvajate, pokušajte da budete skromni.

Čak i sada nas je previše, a uskoro će nas biti mnogo više. Ovo otimanje za mestom pod suncem, neminovno se dešava na račun drugih koji neće da se penju. To što morate da stanete na nečije noge, ne znači da treba da stanete na njegova ramena. Pored toga sve što ćete videti sa te tačke - je ljudsko more, plus one koji su kao i vi zauzeli sličnu poziciju - istaknutu, ali pri tom veoma nepouzdanu: oni što se zovu bogatim i slavnim.

Uopšte, uvek ima nečeg neprijatnog u tome da čovek ima više sreće od njemu sličnog, pogotovo kada tih sličnih ima na milijarde. Uz to treba dodati da bogatih i slavnih u naše vreme ima na gomile i da tamo, na vrhu, postaje veoma tesno. Ako želite da postanete bogati i slavni ili i jedni i drugi, neka vam je sa srećom, ali ne predajte se tome potpuno...

...Trudite se da nosite sivo. Mimikrija je zaštita individualnosti, a ne odustajanje od nje.

Savetovao bih vam, isto tako, da govorite tiše, ali se plašim da ćete smatrati da sam otišao predaleko. I ne zaboravite da je pored vas uvek neko - blizak. Niko ne traži od vas da ga volite, ali trudite se da ga ne povredite i da ga ne uznemiravate mnogo; gledajte da mu stanete na nogu oprezno, a ako se desi da poželite njegovu ženu, imajte na umu da to govori o nedostatku vaše mašte, o vašem neverovanju u bezgranične mogućnosti života ili ne poznavanju njih.

U najgorem slučaju potrudite se da se setite sa kakve je daljine - od zvezda, iz dubine vasione, možda s njenog suprotnog kraja - stigla molba da to ne činite, isto kao i ideja ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe. Očigledno da zvezde znaju više o sili teže i usamljenosti nego vi pošto su one - oči željenja. 

# Izbegavajte na svaki način da pripisujete sebi status žrtve.

Od svih delova tela najbudnije pazite na svoj kažiprst jer je on žedan osude. Kažiprst je znak žrtve, on je suprotnost podignutom srednjem prstu i kažiprstu u znak pobede, znaku - V. Koliko god bio odvratan vaš položaj, nastojte da ne krivite za to spoljne sile: istoriju, državu, šefove, rasu, roditelje, mesečeve mijene, detinjstvo, kasno sedanje na nošu itd. Jelovnik je opširan i dosadan i sama njegova opširnost i dosada dovoljno su uvredljive da čovek troši svoju inteligenciju birajući sa te trpeze. U trenutku kad bacate krivicu na nekog drugog, potkopavate sopstvenu odlučnost da nešto uradite...  

Uopšte, nastojte da uvažavate život ne samo zbog njegove lepote nego i zbog njegovih teškoća. One su deo igre i ono što je dobro u njima je to da nisu obmana. Kad god ste očajni ili na granici očaja, kada ste u nevolji i problemima, zapamtite: to život govori sa vama na jedinstvenom njemu dobro poznatom jeziku.

Drugim rečima, trudite se da budete pomalo mazohisti: bez ukusa mazohizma, smisao života je nepotpun...

...Ako smatrate da je ovaj argument donekle brzoplet, pomislite bar na to da smatrajući sebe žrtvom povećavate vakuum neodgovornosti, kojeg veoma vole da popunjavaju demoni i demagozi, pošto paralizovana volja ne raduje anđele.

# Svet u koji se spremate da kročite, ne uživa dobru reputaciju.

Bolji je sa geografskog nego sa istorijskog stanovišta; kudikamo je privlačniji vizualno nego socijalno. On nije milo mestašce u šta ćete se uskoro uveriti, sumnjam da će biti mnogo privlačniji i u vreme kada ga budete napuštali. Međutim, to je jedini svet koji postoji i ne postoji alternativa, a ako bi i postojala, to nije garancija da bi bila mnogo bolja od ove. Tamo su spolja džungle, isto kao i pustinje, klizave padine, blato itd. - doslovno, ali što je još gore i metaforično.

Kao što je rekao Robert Frost: „Najbolji izlaz je uvek pravo". I još je kazao u jednoj drugoj pesmi, „da živeti u društvu znači opraštati". Sa nekoliko zapažanja upravo o ovom činu prolaženja kroz želio bih da završim.

Pokušajte se da ne obraćate pažnju na one koji pokušavaju da vam život učine jadnim. Takvih će biti mnogo kako po zvaničnoj dužnosti, tako i samozvanih. Podnosite ih ako ih ne možete izbeći, ali čim ih se otarasite, tog trenutka zaboravite na njih. Pre svega trudite se da ne pričate priče o nepravičnom ponašanju koje ste pretrpeli sa njihove strane; izbegavajte to ma kako bio saosećajan vaš auditorijum.

Ono što čine vaši neprijatelji dobija svoj značaj ili važnost zavisno od toga kako vi reagujete. Zato projurite kroz njih ili pored njih, kao da su žuto, a ne crveno svetlo.

Ne zadržavajte se ni misaono ni verbalno, ne ponosite se time što ste im oprostili ili ih zaboravili - u najgorem slučaju, prvi korak je da se zaboravi. Tako ćete osloboditi ćelije svog mozga beskorisnog uzbuđenja, tako moguće da ćete čak spasiti te budale od njih samih, jer je perspektiva "biti zaboravljeno" kraća od perspektive "biti oprošteno".

Prebacite kanal: ne možete prekinuti emitovanje na toj mreži, ali možete bar smanjiti rejting. Takva odluka teško da bi se svidela anđelima, ali će sigurno zadati udarac demonima, a u datom trenutku to je najvažnije.

Bolje je da ovde prekinem. Biće mi drago ako smatrate da je ovo što sam vam rekao korisno. Ako ne, to ukazuje, da ste za budućnost mnogo spremniji nego što se moglo očekivati od ljudi vaših godina. To je, ja smatram, takođe razlog za radost a ne za zabrinutost.

U svakom slučaju, bili dobro pripremljeni ili ne, želim Vam sreću, jer vas ne čekaju u životu samo praznici, zato će vam trebati sreća. Uostalom, mislim da ćete se snaći."

Izvor: mediaport.ua

---

---

1988, Ann Arbor, Michigan

Prevod: Beba Muratović

Legenda o Hramu Svetog Save

Mirni i staloženi Istranin, s primorskim akcentom i urođenim osećajem za blagu ironiju, arhimandrit Danilo Ljubotina prešao je dug put od dečaka iz svešteničke porodice, rođenog u selu kod Pule, preko Briona, letnjeg carstva Josipa Broza, do duhovnika Hrama Svetog Save na Vračaru.

Odraslim posetiocima govori da hram ovako velikih dimenzija prevazilazi moć i snagu srpskog naroda, ali da je, u momentu kada je koncipiran, to bio veliki simbol pobede Srbije u Prvom svetskom ratu.

Kada najveći hram na Balkanu posećuju deca, duhovnik se kloni krupnih reči i služi fudbalskim metaforama, pa mališanima govori kako je hram veći čak i od „Marakane”.

Ali, Hram Svetog Save je odavno više od crkve i zato, prilikom boravka visokih stranih delegacija u srpskoj prestonici, retko koji državnik propusti priliku da se pokloni ovoj svetinji, izgrađenoj na mestu gde je turski moćnik Sinan paša spalio mošti Svetog Save 10. maja 1594, želeći da na taj način pokori neposlušne Srbe.

– Dolazio, tako, jedan američki admiral, u sastavu visoke delegacije armije SAD. Čudio se veličini hrama i upitao: „Kada ćete ovo da završite?”, a ja mu rekao: „Ukoliko nas više ne bombardujete, biće to vrlo brzo!”. Dolazio je i zamenik ministra odbrane Vijetnama, a otišao potpuno zadivljen. Potpredsednici kineske vlade bila je zanimljiva spoljašnost, ali kada je ušla, rekla je da je videla lepše i dovršenije građevine i da je zadivljena ruskim crkvama – otkriva otac Danilo onu vrstu priča koje se ne objavljuju u protokolarnim izveštajima.

Ruski predsednici Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev su po dva puta boravili u, po tvrdnjama oca Danila, najvećem pravoslavnom hramu na svetu – većem čak i od moskovskog hrama Hrista Spasitelja. Mada se Rusi, verovatno, ne bi složili s Danilovom rang-listom. Medvedev, međutim, nisu propustili priliku da se pomole, celivaju ikone i zapale sveću.

– Pošto je Putinu još pokojni patrijarh Pavle odredio najviše odlikovanje SPC, Orden Svetog Save prvog stepena, Sveti sinod i patrijarh Irinej su mu svečano uručili orden praktično na samom ulazu u hram. Bila je tolika navala ljudi da ni ozbeđenje, iako je bilo veoma jako, nije mnogo značilo. Putin je, odeven u crnu rolku, pravo sa stadiona Zvezde, ušao zajedno s rekom omladine – seća se otac Danilo.

Putin je, uzgred, čovek koji ume da prikrije oduševljenje, ali u hramu to nije učinio. Rekao je da smo mi mala zemlja i da Rusija mora da „pogura” da dovršimo hram, seća se arhimandrit, pored koga je te večeri bio i predsednik Odeljenja spoljnih crkvenih poslova Moskovskog patrijarhata, mitropolit Ilarion Alfejev, koga Danilo zna kao studenta iz Londona.

– Za nas, malo starije, kada smo bili bogoslovi, bilo je nezamislivo da predsednik Rusije dođe u hram s pobožnošću, da se krsti, pali sveće, vodi razgovore s elementima teologije.

Dmitrij Medvedev je prvi put dolazio još 2008, kao kandidat za predsednika, a godinu i po kasnije i kao šef države.

– Prvi put smo ga dočekali ispred spomenika Svetog Save. Nije imao veliko obezbeđenje.

Razgledao je hram sa oduševljenjem. I Putin i Medvedev su u hramu govorili o Kosovu i Metohiji. Davali su podršku patrijarhu i Svetom sinodu, rekli da će brinuti o našim svetinjama i narodu na Kosovu – svedoči duhovnik koji takve uspomene zapisuje u svoj rokovnik.

Poseta Hramu Svetog Save deo je plana poseta zvaničnika koji dolaze u Srbiju. Ali, ni potpredsednik SAD Džozef Bajden, ni američka državna sekretarka Hilari Klinton nisu dolazili. Ta činjenica nabacuje još jedan sloj kontroverzi na zidine moćnog hrama, a među njima je i legenda da će nam krenuti bolje tek kada hram bude konačno završen.

Pragmatični Zoran Đinđić je čovek za koga bi se moglo reći da je najmanje sklon takvom tumačenju, ali je upravo on taj koji je napravio veliki preokret, pokrenuvši radove.

– Đinđić je nekako uspeo da ubedi patrijarha Pavla da se nastave radovi na hramu, jer patrijarh, asketa kakav je bio, posle bombardovanja zemlje i siromaštva, govorio je premijeru Đinđiću:

„Narod gladuje, neprimereno je da radimo ovako velike poslove”. Đinđić nije odustajao: „Novac će proći, a hram će ostati nedovršen”. Tako ga je i ubedio – seća se arhimandrit, podsećajući na stav komunističkih vlasti prema Hramu Svetog Save.

Smatran opasnom građevinom za okupatore i ateističku vlast, hram je tokom burne istorije bio garaža Vermahta, pa kratko vreme Crvene armije, potom JNA. Bilo je zabranjeno govoriti o njemu, tako da su dečurlija s Vračara mislila kako je to nekakav srušeni, začarani dvorac. Bivši predsednik Srbije Boris Tadić rekao je duhovniku Danilu kako se i sam igrao na temeljima hrama kao dečak i da ne bi voleo da ne doživi i ne vidi konačno završeno zdanje.

– Koncept ovako velike građevine mogao je da smisli samo kralj Solomon, carska Rusija ili imperije poput Francuske. Hram je građevinski dovršen, ali predstoji veliki posao njegovog oslikavanja – priča arhimandrit Danilo o građevini za koju je podizanje kompletne kupole, teške 4.000 tona, trajalo mesec i po dana, pomoću unikatnih hidrauličnih mašina.

Kupola je podignuta dva dana uoči proslave 600 godina Kosovske bitke na Gazimestanu, 26. juna 1989. godine. Ko god mislio da je hram bio deo Miloševićevog plana, vara se. Od kada je Sinan-paša svojim iracionalnim činom raspalio vatru nacionalnog buđenja stvoren je mit o brežuljku na Vračaru, kao svetom mestu srpske istorije i budućnosti. Toga je svakako bio svestan i Zoran Đinđić.

Pitanje je, samo, hoće li nam biti zaista bolje kada se hram završi? Bog će ga znati.

Sveti sinod 82 puta pisao Titu

– Zahvaljujući mudrosti u upornosti patrijarha Germana, svetinja je očuvana u SFRJ. Sveti sinod pisao je tačno 82 pisma Josipu Brozu sa apelom da se hram ne ruši, ali od njega lično nikad odgovor nismo dobili. Odgovor na poslednje pismo Svetog sinoda dao je visoki srpski funkcioner Dušan Čkrebić, koji je uspeo da prevaziđe konflikt, pa je patrijarh German uspeo da se s njim dogovori o nastavku gradnje, posle više od četiri decenije. Bilo je to 1984. godine – ukazuje duhovnik Danilo.  

Autor: Aleksandar Apostolovski

Izvor: http://www.politika.rs

Ruske babuške – najpoznatiji ruski suvenir

Babuške nisu bez razloga najpoznatiji ruski suvenir. One sa sobom nose niz značenja koja možda na prvi pogled nisu baš vidljiva, kao što nisu vidljive ni male drvene lutkice koje se nalaze skrivene u najvećoj.

Svima su poznata zarumenjena lica simpatičnih drvenih babušaka, ali da li zaista znamo šta ona predstavljaju?

Značenje imena – babuška ili matrjoška?

Pravi naziv za babuške zapravo je matrjoška (na ruskom, матрёшка), a on se može tumačiti na nekoliko načina. Kod nas se ustalio izraz babuške kojim se označava da ove drvene figurice predstavljaju baku i njene ženske potomke. Međutim, njihov originalni naziv više ukazuju na majku, pa bi se male lutkice unutar nje mogle tumačiti kao njene ćerke.

Još jednu dimenziju značenja daje rusko žensko ime Matrjona, vrlo popularno u XIX veku. Matrjoška je deminutiv tog imena. Kako je Matrjona nekada bilo često ime, to što se drvene lutkice nazivaju baš ovako može da znači da su one arhetipska slika ruske žene obučene u njihovu tradicionalnu nošnju i sa tradicionalnom maramom na glavi. Zanimljivo je da Finci Ruskinje nazivaju „matuška“.

Matrjona predstavlja i uglednu damu.

Simbol majčinstva, plodnosti i porodice

Mnogi kulturolozi izgled babušaka upoređuju sa izgledom čuvenih „paleolitskih venera“. Zajedničko im je to što predstavljaju krupne i snažne žene. I ruske i paleolitske „venere“ povezane su sa kultom plodnosti i rađanja. Tome u prilog svedoči i činjenica da je latinski koren reči matrjoška mater, odnosno majka.

Telo babuške u kojoj se nalaze manje babuške je zaobljeno i podseća na telo žene koja je rađala. Može se reći i da oblik njenog tela podseća na jaje koje je od antičkih vremena simbol plodnosti i reprodukcije, a i ruke babušaka su samo nacrtane. Kao iz jajeta, iz tela najveće babuške simbolično izlazi život, odnosno druge babuške.

Koncept lutke koja sadrži manje lutke

Drvena lutka u kojoj su smeštene druge male drvene lutke nije ruska ideja. Ovaj koncept postojao je u Kini i Japanu i pre poslednje decenije XIX veka, kada je u Rusiji krenula proizvodnja babušaka. Tada su drvodelja Vasilij Zvjozdočkin i umetnik Sergej Maljutin stvorili prepoznatljiv izgled ruskih babušaka koji je 1900. godine na međunarodnom takmičenju u Parizu osvojio treću nagradu i tako se proslavio u svetu.

Babuške su se nekada pravile ručno. Tek od 1930. godine krenula je fabrička proizvodnja babušaka – do tada su njih stvarali i oslikavali ručno značajani ruski umetnici. Sa fabričkom proizvodnjom krenula je i njihova globalna slava.

Kreativnost i raznolikost kad su u pitanju kutije je prosto impresivna. Kineske rasklopive kutije postoje od XI veka, a tokom XVIII veka ovaj koncept su primenili i u stvaranju lutaka. Zanimljivo je da se u najmanjoj lutki u kineskom setu nalazi zrno pirinča, što se opet povezuje sa kultom plodnosti i zemlje.  

Babuška kao edukativna igračka

Danas ljudi babuške uglavnom čuvaju kao ukras u kući, međutim, one su nastale sa idejom da budu i igračke namenjene najmlađima. Specifičan dizajn babušaka vežba senzorne, motorne, mehaničke i intelektualne sposobnosti dece, a mogu biti od pomoći ukoliko decu učite brojevima.

Savremene igračke za najmlađe često se prave upravo na osnovu babušaka.

Ruski muzej igračaka – raj za ljubitelje babušaka

Svi ljubitelji babušaka oduševiće se Muzejem igračaka u Sergijevom Posadu jer se u njemu nalaze najstarije babuške ikada napravljene. Muzej je osnovan 1918. godine i u njemu je više od 150.000 eksponata. Prvi komplet babušaka, star više od sto godina, predstavlja tradicionalnu porodicu sa sela, gde je majka centrala i najveća figura i ima sedmoro dece. Upravo on se čuva u Muzeju igračaka.

U Muzeju se nalaze i kompleti babušaka koji imaju čak i do 80 delova!  

Šta znači kad vam neko pokloni babuške?

Ukoliko vam neko pokloni babuške koje su napravljene baš u Rusiji, dobijate, pre svega, lepu kućnu dekoraciju, a u koliko imate dece, i zanimljivu novu igračku za njih. Kako su babuške simbol plodnosti i porodice, one označavaju da vam osoba koja vam ih je poklonila želi lepe porodične trenutke i sreću u budućnosti.

Prema tome, originalne, skupocene ruske babuške mogu biti divan poklon za venčanja i svadbe, useljenje u novi dom i za rođenje deteta – za sve one prilike kada se slavi život i rađanje.

---

---

Izvor: tt-group.net

Pročitajte neke od najbizarnijih i najzanimljivijih zakona na svetu, a koji i dalje važe

Svi misle da dobro poznaju zakone. Međutim, osim logičnih propisa, postoje i neki koji su deluju vrlo čudno. Pogledajte listu nekih od najbizarnijih zakona širom sveta.

Klađenje u biblioteci

Iz današnje perspektive ne zvuči nelogično. Ali, krajem 19. veka to je bila toliko raširena pojava da je 1898. godine Velika Britanija bila prisiljena da zakonski zabrani kockanje u biblioteci uz pretnju novčanom kaznom od 40 šilinga.

Nošenje oklopa u parlamentu

Tokom vladavine kralja Edvarda II zabranjeno je nošenje oklopa u parlamentu. Ta zakonska mera bila je namenjena plemstvu – da prestane da preti nasiljem, odnosno da zastrašujućim izgledom parlamentarcima ne nameće svoju volju.

Držanje kitova…

… u prečniku od najmanje pet kilometra od britanske obale. Svi kitovi, delfini, jesetre i pliskavice koji se nađu u tom prostoru pripadaju kraljici.

Krijumčarenje alkohola

Zvanično je još zabranjeno prevoziti pivo i žestoka pića između provincija. Ovo je podsećanje na dane prohibicije u SAD, što se u praksi slabo poštuje, naročito među studentima.

Korišćenje prevelikog broja kovanica

Većina ljudi do sada je bar jednom u životu pokušala da se oslobodi teških i malo vrednih kovanica. Ali, tehnički, u kanadskom zakonu postoji ograničenje koliko trgovcu smete da date kovanica. Ako plaćate sitnim novcem, maksimalna dozvoljena suma iznosi pet dolara.

Stavljanje kofeina u bezalkoholna pića

Ovaj kanadski zakon nije ukinut do marta 2010. godine, a odnosi se na sve sokove kojima su osnovni sastojci šećer i voda. Ograničenje maksimalne doze kofeina u kanadskim bezalkoholnim pićima važi i danas.

Mamci za svinje

Na Floridi je 1989. godine bilo zabranjeno korišćenje šipki za hvatanje svinja, dok je Minesota striktno zabranila bilo kakva takmičenja koja uključuju hvatanje i „podmazivanje“ svinja.

Kanibalizam

Kanibalizam je nepoželjan u većini društava, a Ajdaho je jedina američka savezna država gde je ljudožderstvo zvanično proglašeno nezakonitim.

Kinder jaje

Malo čokoladno jaje sa igračkom u unutrašnjosti zabranjeno je u SAD od 1938. godine zbog zabrinutosti da bi moglo da izazove gušenje dece. Kinder jaje je dostupno u svim ostalim državama sveta.

Izvor: B92.net

Da li vazduh ima težinu?

Ako nema vetra, vazduh i ne primećujemo. Ali milijarde molekula gasa neprestano udaraju po ljudima i svemu ostalom na Zemlji. Na primer, tipičan molekul azota na sobnoj temperaturi kreće se brzinom od oko 1660 km∕h. Te molekule gasa pune energije zadržava Zemljina gravitacija, inače bi jednostavno otišli u svemir (neki i odu, naročito oni najlakši, koji iz gornjeg graničnog sloja atmosfere odlete u nepoznatom pravcu). Vazduh na Zemlji sadrži 78,08% molekula azota, zatim 20,95% molekula kiseonika, a ostatak su drugi gasovi.

Težina vazduha se meri na osnovu veličine pritiska kojim on deluje na predmete na Zemlji. U bilo kojoj prosečnoj tački Zemljine površine, vazduh pritiska svaki kvadratni centimetar silom od oko 0,85 kg. Međutim, što je nadmorska visina veća, to je vazduh ređi. Visoko u planinama, na 5486 m, vazdušni pritisak je dva puta manji, samo 0,428 kg∕cm2. Živi svet na Zemlji razvio se tako da može udobno da živi na površini ili blizu nje, sa pritiskom vazduha baš ovolikim koliki jeste. Neke okeanske životinje i biljke razvile su se da podnesu mnogo više pritiske, u dubinama pod zajedničkom težinom atmosfere i okeana.

Druge planete imaju atmosferu čija je težina različita, ili gotovo uopšte nemaju atmosferu. Na primer, Merkur ima retku, jedva primetnu atmosferu sastavljenu uglavnom od gasovitog natrijuma. Venera je obavijena ubitačno gustim slojem gasovitog ugljen-dioksida. Kad bi čovek pokušao da šeta po nekoj ravnici na Veneri, osećao bi se kao da hoda po dnu bazena. Težina vazduha bi bila doslovno razorna – preko 75 kg∕cm2. Jupiter, gasoviti džin u spoljnom delu Sunčevog sistema, ima atmosferu čiji je vazdušni pritisak još veći – 86,8 kg∕cm2. Nasuprot tome, na Marsu je vazduh, koji se takođe sastoji uglavnom od molekula ugljen-dioksida, veoma redak. Ako bi čovek stajao na površini Marsa, atmosfera bi na svaki kvadratni centimetar njegovog tela delovala silom od jedva 0,058 kg.

Izvor: opsteobrazovanje.in.rs

Pozitivno razmišljanje – duži život

Pozitivan pogled na svet, kako se navodi u medicinskim istraživanjima, može da produži život. Pesimisti će se češće susresti sa bolestima, pokazala je nedavna naučna analiza.

U analizi koja se temelji na postojećim istraživanjima, naučnici su istražili podatke iz 15 studija u koje je bilo uključeno nešto manje od 230.000 ljudi, a praćeni su prosečno 14 godina.

Tokom tog vremena, najoptimističnije osobe imale su 35 odsto manje šanse od najpesimističnijih za srčani ili moždani udar, a 14 odsto manje izgleda da umru iz nekog drugog razloga, objavljeno je u  JAMA Network Open.

„Ti rezultati sugerišu da pozitivno i negativno razmišljanje ne samo da utiču na kvalitet života, nego mogu biti povezani i sa zdravljem“, rekao je Alan Rozanski, vodeći autor studije i naučnik na "Icahn School of Medicine" u Njujorku.

Optimisti imaju pozitivnije zdravstvene navike koje im pomažu da žive duže, rekao je Rozanski.

Oni bolje jedu, više vežbaju i manje puše od pesimista, a imaju i bolje načine nošenja s problemima koji im pomažu da budu proaktivni na polju svog zdravlja i da prolaze kroz teška vremena ne menjajući navike u nezdrave.

Pesimizam, suprotno tome, može podstaknuti češće upale i učiniti ljude podložnijima razvoju metaboličkih poremećaja koji mogu skratiti život, kazao je Rozanski.

Dok su mnoge studije kroz prošlih nekoliko dekada povezale stres i promene raspoloženja s povećanim rizikom od srčanih bolesti, ovi rezultati nude sveže dokaze da gledanje na život može uticati na zdravlje srca.

„Optimizam se dugo povezuje s boljim rezultatima u školi i na poslovima poput prodaje, sporta, politike i u društvenim odnosima, ali on je i važno zdravstveno pitanje koje dosad nije dovoljno istraženo“, rekao je Rozanski.

Izvor: rts,rs