Istraži Srbiju: Zasavica, Specijalni rezervat prirode

          Specijalan rezervat prirode Zasavica je prirodni rezervat stavljen pod zaštitu države 1977. godine kao prirodno dobro I kategorije od izuzetnog značaja. Rezervat se prostire u severnoj Mačvi na teritorijama opština Sremska Mitrovica i Bogatić.

Ovo je močvarno područje sa poplavnim livadama i šumama površine 1825 hektara uz rečicu Zasavicu dužine 33,1 km. Kroz ovaj rezervat teče rečica Zasavica, potok Batar, kanali Jovac i Prekopac i postoji veza sa rekom Savom.

Stanište je više stotina ptica, životinja i riba. U ovom rezervatu obitava riba umbra, a od 2004. godine i porodice dabrova, koji su uništeni pre oko stotinak godina u celoj državi. 2005. godine Prirodnjački muzej iz Minhena darovao je 16 porodica dabrova koji su se dobro prilagodili u novoj sredini – neke porodice već su dobile prinove, a sve su već izgradile sopstveni dom – na vodi i pod vodom – u koji u proseku ugrađuju 25-30 m³ drva. 

Na Zasavici je izgrađen objekat za posetioce – sa više ležajeva, a otkako se dabar vratio održavaju se kampovi prirodnjaka iz Srbije i više zemalja Evrope.

Zasavica je i naziv za napušteno rečno korito, oko donje Drine, nekada je bila korito Save, pa Drine, a danas je van hidrografske funkcije, tako da je fosilno rečno korito.

Izvor: vikipedija, youtube

Mir Božji, Hristos se rodi!

Božić 7. januara slave pravoslavne crkve koje se drže starog, julijanskog kalendara. Osim Srpske pravoslavne crkve, Božić se po ovom kalendaru slavi i u ruskoj, gruzijskoj i makedonskoj crkvi, Jerusalimskoj patrijaršiji, a obeležavaju ga i Kopti.

Kod Srba Božić je praznik sa dosta običaja i njegova proslava počinje odlaskom na jutarnju liturgiju, na kojoj vernici koji su postili Božićni post pristupaju Svetoj tajni pričešća.

Nakon liturgije, ukućani se okupe oko božićne trpeze, pomole se Gospodu, a zatim okreću i lome česnicu – pogaču u koju je stavljen novčić.

Veruje se da će onome u čijem delu česnice bude novčić naredna godina biti posebno srećna.

Božić je porodični praznik, taj dan se ne ide u posete, sa izuzetkom položajnika – muške osobe, obično je to kum, komšija ili porodični prijatelj, koji dolazi u kuću slavljenika i prvi čestita Božić.

Položajnik pozdravi sve Božićnim pozdravom, i odlazi kod šporeta ili peći i džara vatru govoreći zdravicu:

„Koliko varnica, toliko srećica, koliko varnica toliko parica, koliko varnica toliko u toru ovaca, koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, koliko varnica, toliko gusaka i piladi, a najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj.“

Božić se slavi tri dana, a vernici se pozdravljaju sa „Mir Božiji – Hristos se rodi!“, uz otpozdrav „Vaistinu se rodi!„

---

---

Prva kafana u Evropi

Prva kafana u Evropi otvorena je baš u Srbiji, i to čitav vek pre Londona, Marseja, Beča i Lajpciga. U kafani je zazvonio i prvi telefon, a ispred nje je zasijala i prva električna ulična svetiljka

Tradicija ispijanja crne kafe u Srba stara je vekovima, a kao zaveštanje ostala je od vremena turske vladavine na ovim prostorima. Prve kafane nastale su na istoku, a na naše prostore ovu “instituciju” donose Osmanlijski osvajači. Sasvim je sigurno da su Turci tokom vremena pored hanova i karavan-saraja, mesta za odmor, osnivali i prve kafane.

Nakon što je Beograd predat sultanu Sulejmanu Veličanstvenom 28. avgusta 1521. godine, već naredne godine otvorena je prva poznata kafana u Srbiji, negde na Dorćolu u Beogradu, gde se služila samo crna kafa.

Danas nema pisanih tragova o tome gde se tačno ta kafana nalazila, kako je izgledala, niti ko je bio vlasnik, ali na osnovu pretpostavki i poznavanja izgleda potonjih turskih kafana, pretpostavlja se da je to bila kuća koja je mogla primiti veći broj ljudi, tu nije bilo stolova, već minderluka prekrivenih šarenim ćilimima, a kafa se služila iz ibrika koji su se pušili.

Za razliku od današnjih, u tim prvim kafanama nije se pilo ništa drugo do crne kafe, a uz kafu jedino su se služile nargile i čibuci.

Te davne 1522. godine prva kafana u Srbiji izborila je svoj istorijski značaj kao najstarija kafana u Evropi, budući da su prve kafane u Londonu, Marselju, Beču i Lajpcigu otvarane čitav vek kasnije.

Tokom vekova pojam kafane promenio je i način života u varoši, te se u kafane odlazilo ne samo zbog jela i pića, šta više, kafana postaje stecište svih važnijih dešavanja.

Tu su se prepričavale vesti, ugovarali poslovi, sklapali bračni dogovori; rušile se vlade po kafanskim ćoškovima i stvarale države. Pa i sam Miloš Obrenović je na vlast vraćen po drugi put u jednoj kafani, “Velikoj ili Kneževoj pivari”.

O značaju kafane na ovim prostorima svedoče i istorijski podaci da je upravo na takvim mestima prikazan prvi film, održane prve predstave, prvi sajam knjiga.

Dok su ulice grada bile osvetljene fenjerima, prva električna ulična svetiljka zasijala je 1880. godine na uglu ulica Kolarčeve i Makedonske, ispred kafane „Proleće‟, kasnije nazvanoj „Hamburg‟. Danas simbolično ta sijalica gori ispred zgrade Elektrodistribucije.

Isto tako, prvi telefon zazvonio je u kafani „Tri lista duvana‟ na uglu Ulice kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra. U čuvenoj kafani “?” (“Znak pitanja”) 1834. godine odigrana je prva partija bilijara u Beogradu.

Međutim, postoji i jedan stari spis koji govori o sličnoj „instituciji“ iz vremena vizantijskog cara Justinijana, koji je inače rođen na teritoriji Srbije. Prema rečima dr Vidoja Golubovića, postoje tragovi o postojanju neke vrste kafane u tadašnjem vizantijskom Singidunumu, današnji Beograd, tokom šestog veka.

Prokopije, vizantijski pisac i putopisac, opisujući tadašnji Singidunum osvrće se na opis pandokeona, tadašnjih svratišta gde se odvijao i celokupan društveni i poslovni život grada.

Bila su to četvorougaona zdanja na sprat s velikim atrijumom i česmom u sredini, dok su se duž cele kuće pružali zasvođeni hodnici iz kojih se ulazilo u zasebne prostorije, dok su se u glavnoj prostranoj dvorani služila jela i pića.

Kafane kao mesta okupljanja umetnika i književnika počinju masovno da se otvaraju u Beogradu od 1830. godine. Imena su dobijale često spontano i simbolično.

Tako su do danas ostale najpoznatije stare kafane „Tri šešira‟ i „Dva bela goluba‟ u Skadarliji, kafana “?” u Ulici kralja Petra prekoputa Saborne crkve, i nekad slavna kafana „Dardaneli‟ između Čika-Ljubine i Vasine ulice, koja je danas srušena.

Kafana, mehana, bircuz, birtija, vekovima je uživala visok status i stoga ne čudi da je bila i jedna od najznačajnijih društvenih institucija.

Izvor: http://www.serbia.com

Srbija u vrhu – po broju iseljenih mladih ljudi

Prema broju mladih koji odlaze iz zemlje u potrazi za boljim životom, Srbija je u regionu na prvom mestu, a na svetskom nivou na drugom, odmah iza zapadnoafričke države Gvineje Bisao.

Mladi se iseljavaju iz Srbije zbog toga što se trend nezaposlenosti povećava, umesto da se smanjuje. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u martu mesecu broj nezaposlenih bio je 766.500, dok 26,1 odsto tog broja čine mladi do 30 godina što znači da 199.658 mladih ispod 30 godina nema posao. Među nezaposlenima, sa diplomom fakulteta, nalazi se 105.867, što predstavlja 13,8 odsto svih nezaposlenih.

Vladimir Radovanović, potpredsednik Studentske konferencije univerziteta u Srbiji (SKONUS) i koordinator projekta “Privredni forum mladih″, rekao je da je najviše nezaposlenih mladih ljudi između 25 i 29 godina, kojih je oko 101.000, dok su na drugom mestu mladi između 20 i 24 godine, kojih je oko 90.500.

“Trend povećavanja nezaposlenosti mladih traje od 2008. godine i nema naznaka da će biti prekinut”, rekao je Radovanović na Forumu, gde je istakao i da je stopa nezaposlenosti u Srbiji veća nego u susednim zemljama i zemljama EU.

Prema rečima pomoćnika ministra prosvete, naš obrazovni sistem još nema upisnu politiku za studiranje, a previđeno je donošenje zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija kojim će se utvrditi koliko ima potreba za određenim kadrovima, u odnosu na potrebe tržišta rada.

Pored toga, u planu je i da se donese zakon o visokoškolskom obrazovanju kojim će se sprovesti reforma u ovom sektoru. Pomoćnik ministra pozvao je buduće strudente i da razmisle o tome šta upisuju, kako bi na što bolji način izbegli zanimanja za koja nema toliko posla kod nas.

Izvor:  http://edukacija.rs

Danas je Badnji dan

Pravoslavni vernici u Srbiji obeležavaju Badnji dan tradicionalnim unošenjem i paljenjem badnjaka, liturgijama u hramovima i porodičnim okupljanjem za posnom trpezom pred najradosniji hrišćanski praznik Božić – praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista.

Pripreme za ovaj praznik počinju 40 dana pre 7. januara, Božićnim postom, koji predstavlja pročišćenje duha i tela. Ljudi se u Srbiji pozdravljaju rečima "Hristos se rodi", a otpozdravljaju sa "Vaistinu se rodi".

---

---

Božić je praznik cele porodice i zato se očekuje da ona tokom prazničnih dana bude na okupu, a prati ga veliki spisak narodnih običaja, poput lomljenja pogače.

Srbi Božić obeležavaju od pamtiveka, a badnjakom, odnosno božićnim drvetom, u kuću se unose sreća, zdravlje i napredak.

Uz drvo se daruje i žito da bi naredna godina bila plodna.

Obavezno je i unošenje slame, a na taj način se prinosi žrtva duhu Hrista koji je i rođen na slami.

Na Božić se okuplja cela porodica. Tada se česnica okreće u smeru kretanja Sunca. Kao žrtva se najčešće prinosi prase, koje predstavlja nagradu ukućanima za četrdesetodnevni post.

Običaj nalaže da ukućani prvog gosta na Božić, položajnika, daruju poklonima i goste najbolje što mogu, jer on simbolizuje božanstvo.

Osim Srpske pravoslavne crkve, Badnji dan 6. januara slave Ruska i Gruzijska pravoslavna crkva, beloruski i ukrajinski pravoslavci, Jerusalimska patrijaršija, Sveta Gora, starokalendarci u Grčkoj i egipatski Kopti.

Izvor: http://www.rts.rs

Art nuvo: revolucionarni stil vizuelne umetnosti kao inspiracija za sva čula

Kada govorimo o umetnosti, često se fokusiramo na umetnike i njihove prepoznatljive izraze.  Međutim, jednako inspirativni su i sami umetnički pravci kao vremenska obeležja tokom kojih su umetnici stvarali. Jedan od zanimljivih je svakako art nuvo, koji objedinjuje slikarstvo, arhitekturu i primenjenu umetnost, ali sveobuhvatno izdvojenu kao dekorativnu umetnost.

Ovaj stil je poznat pod različitim nazivima na različitim jezicima, tako ga na nemačkom možemo zvati jugendstil, na italijanskom stile liberty, a na engleskom je poznat kao modern style. Ipak mi ga najčešće prepoznajemo pod nazivom secesija. Secesiju karakterišu duh slobode i revolucije, a umetnici su inspiraciju često tražili u prirodnim oblicima kao što su vijugave stabljike biljaka i cveća, kao i u raskoši prirodnih boja i njihovih nijansi.

Jedan od gradova koji se može smatrati prestonicom secesije nesumnjivo je Barselona. Ovo prestižno zvanje Barselona duguje pre svega arhitekti Antoniju Gaudiju, koji je savršeno kombinovao materijale poput drveta, stakla, kamena i kovanog gvožđa, unoseći čaroliju u svaki kutak grada.

Foto: lorpheus.com

U Srbiji je očuvano malo objekata u stilu secesije. Najpoznatiji primer u Beogradu je hotel Moskva, dok se u Ulici Kralja Petra nalazi najviše primeraka ovog stila. U Subotici, s druge strane, sačuvano je mnogo zgrada u secesijskom stilu, koje su pažljivo očuvane i renovirane. Među njima se ističu palata Rajhl, izgrađena 1903. godine prema projektu arhitekte Ferenca Rajhla, i Gradska kuća, remek-delo budimpeštanskih arhitekata Marcela Komora i Dežea Jakaba.

Kad je reč o likovnoj umetnosti, jedan od najistaknutijih predstavnika art nuvo stila je bio Gustav Klimt. Njegovo remek-delo „Poljubac” prikazuje ljubavni par u zlatnoj boji, okićen dekorativnim motivima, simbolizujući vrhunac emotivne povezanosti i umetničkog izraza.

Gustav Klimt, The Kiss (1908-1909)

Pored Klimta, značajnu ulogu u ovom stilu imao je i Alfons Muha čiji su plakati za pozorišne predstave postali autentični simboli art nuvo stila. 

Savremeni odjek art nuvo stila 

Ovaj stil sa početka novog doba i dalje živi kroz novu saradnju pijaniste i kompozitora Nikole Vučičevića i mlade likovne umetnice Marije Cvitkovac, koji su izabrali da naslovne strane Nikoline dve nove kompozicije treba da budu vizuelno predstavljene upravo kroz stil art nuvo.

Marija je za naslovnu stranu kompozicije „Polka: Udri brigu na veselje” pronašla inspiraciju u značenju cveta hibiskusa i kombinaciji listova koji se prepliću sa hibiskusom. Na ovaj način mlada umetnica svojim izrazom prenosi osećaj radosti, veselja i optimizma uz prefinjene detalje koji odišu elegancijom.

Za naslovnu stranu kompozicije „Ponoćni Valcer”, Marija je kombinovala poljsko cveće i zvezde uokvirene u art nuvo stilu, stvarajući sanjivu atmosferu koja poziva na ples pod noćnim nebom.

Saradnja između Nikole i Marije se nastavlja, i nadamo se da će njihov umetnički zanos i inspiracija doneti još novih dela iz oblasti muzike i slikarstva.

Poslušajte deo kompozicije „Polka: Udri brigu na veselje”  ...

Tekst napisala: Marija Bukvić 

Grgeteg – oaza mira i blagoslova duže od pola milenijuma

Manastir Grgeteg smešten je na mirnim obroncima Fruške gore, ušuškan u zagrljaj ove planine, kako jedno ovakvo kulturno blago i zaslužuje.

Naime, manastir Grgeteg je od Iriga udaljen svega 9 kilometara, od Novog Sada tridesetak, dok je od Beograda udaljen 72 kilometra, a do njega se pristiže lokalnim putem R130, od Iriga ka Grgetegu.

Prema legendi, ovu baroknu građevinu je osnovao despot Vuk Grgurević, poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, kako bi u manastir Grgeteg smestio svog slepog oca Grgura Brankovića, kasnije hilandarskog monaha Germana.

Veruje se da je manastir podignut izmežu 1459. i 1521. godine, negde nakon pada Despotovine, a neposredno pre no što su Turci osvojili Srem. Ipak, tačna godina ostaće misterija.

Tokom svoje istorije manastir Grgeteg je vrlo često bio pribežište za kaluđere koji su pod naletom Turaka bežali iz Srbije.

Tako je manastir Grgeteg 1739. godine primio bratstvo manastira Slanci. U ovaj manastir su takođe sklanjane i vredne relikvije pa su iste godine iz pridvorne kapele beogradske mitropolije u Grgeteg  prenete i njihove prestone ikone. Manastir nije uspevao da ostane netaknut tokom vekova.

Za vreme tursko – austrijskog rata 1683-1699. godine, manastir su zapalili Turci 1688. godine, posle čega biva napušten. 

Kada je 1691. godine odlukom austrijskog cara Lepoloda, poklonjen Isaiji Đakoviću, počinje njegova obnova. Manastir se ponovo naseljava i obnavlja crkva i konaci. Crkva koju je sagradio Isaija Đaković bila je od kamena, sa dva kubeta.Pod je bio popločan opekama,a zidovi okrečeni.

Zna se da je postojao ikonostas, koji nije sačuvan i ne zna se kako je izgledao. U nekim spisima se pominju ikone tog prvog ikonostasa kao “proste molerie”, što dovodi do zaključka da su bile jednostavne i male umetničke vrednosti. 1744. godine Jakov Orfelin izrađuje nov ikonostas koji je na sebi imao 85 ikona, a danas su od njega ostale samo 2 ikone i to prestone ikone sv. Nikole i sv. Jovana (rađene na drvetu).

Pretpostavlja se da je očuvanje ovog ikonostasa bilo nemoguće zbog toga što je bio rađena na zidanoj podlozi. 

Za današji izgled manastira Grgeteg zaslužan je arhimandrit  Ilarion Ruvarac, poznati istoričar, koji je započeo restauraciju manastira 1899. godine.

Tada je urađen i treći ikonostas od osnivanja crkve, koji je sa umetničke strane i najvredniji, jer ga je živopisao akademski slikar Uroš Predić. Živopisanje je trajalo 2 godine od 1902-1904. godine. Na ovom ikonostasu se nalazi 21 ikona.

Stare sačuvane drvene prestone ikone koje su do tada bile u nivoucarskih dveri, Predić je nasuprot dotadašnjem običaju postavio iznad carskih dveri. Pored toga Predić je oslikao samo dva najvažnija događaja  Rođenje i Vaskrsenje Hristovo. Unutrašnjost crkve nije živopisana, ali je kompletna unutrašnjost crkve ukrašena mnogobrojnim floralnim ukrasima. Ikonostas je sagrađen odkombinacije mermera, gipsa i kovanog gvožđa, tako da je drvo veoma malo zastupljeno ( carske i sporedne dveri).

U središtu ikonostasa nalazi se velika ikona na kojoj je prikazana Tajna večera sa Isusom u sredini čiji lik apsolutno dominira. Prestonih ikona ima ukupno 4 (sv. Nikola, Bogorodica, Isus, Jovan Krstitelj) i one se nalaze u drugoj zoni (u prvoj nema ikona – izuzev na carskim dverima).

U gornjoj zoni nalazi se velika ikona Svetog Trojstva, a sa strane Hristovo vaskrsenje i Hristovo rođenje. Na vrhu ikonostasa je veliki krst sa raspećem, a oko njega su dve manje ikone.  Manastir Grgeteg nije imao mnogo dragocenosti, ali je njihova vrednost bila veoma velika.

Pred II svetski rat u njemu se nalazio epitrahilj kojeg je radila Jelena Crnojević (1533. godine) od crvene svile. On se danas nalazi umuzeju Pravoslavne crkve u Beogradu. Vez na njemu je goblenski rad rađen više svilom nego metalnom žicom (kod ostalih epitrahilja na Fruškoj gori je obratno).

Na epitrahilju su izvezeni Deisis i apostoli. Čini se da je vezilja pokušala da upotrebom raznih boja imitira boje zografa na ikoni. Obnova crkve je urađena po projektima zagrebačkog arhitekte Hermana Bolea. Svečano osvećenje manastira je obavljeno 10. juna 1901. godine.

Na osvećenju su prisustvovala velika imena tog vremena mitropolit Georgije Branković , Antonije Hadzić, pesnik Laza Kostić, bački episkop Mitrofan (Šević, 1900-18 ), nastojatelji svih fruškogorskih manastira i mnogi drugi. Arhimandrit Ilarion Ruvaracnakon ovog svečanog osvećenja nije još dugo živeo i umire 1905. godine.

Njegov grob (sa skromnim spomenikom) danas se nalazi na brežuljku iznad manastira.  Tokom II svetskog rada ovaj manastir je doživeo velika i teška oštećenja.

Najveću štetu pretrpeo je zvonik koji je srušen do temelja. Zbog toga je novi otvoreni zvonik postavljen pod starim borovima, koji je bio u funkciji sve do 2002. godine, kada je obnovljen stari. 

Obnova manastira počela je 1953.godine. Manastir se obnavlja postepeno pa su tako 1988. godine izvršeni konzervatorsko-restauratorski radovi. Obnovom manastirskog hrama, započetom 1987, crkva je građevinski sanirana, a dekoracija u njoj rekonstruisana.  Tokom 1994. su obnovljeni i manastirski konaci.

Danas, nakon više od 500 godina, Grgeteg i dalje odoleva zubu vremena, stasit, blistav i ponosan. Svojom lepotom oduzima dah, a svojom bogatom istorijom pomuti um mnogobrojnim turistima i posetiocima.

Ipak, njegova namena se za pola milenijuma nije promenila: tu je da pruži utočište i mir svakome kome je ono potrebno. 

Izvor: http://sremskevesti.rs

Metropola se rodila tokom noći

Pre 54 godine Beograđani su zaspali u jednom gradu, a osvanuli u sasvim drugačijem: U decembru 1970. godine istovremeno otvoreni auto-put kroz Beograd, most Gazela, Mostarska petlja i Terazijski tunel. 

NAJPONOSNIJI stanovnici jedne prestonice početkom sedamdesetih godina bili su Beograđani. Danas deluje nestvarno, ali u istom danu, 4. decembra 1970. godine, stanovnici glavnog grada dobili su auto-put kroz Beograd, most Gazelu, Mostarsku petlju i Terazijski tunel. Gradonačelnik je bio Branko Pešić, jedan od omiljenih ljudi na toj poziciji od kada postoji grad koji danas poznajemo.

Brzo u budućnost

MOST Gazela rađen je četiri godine, od 1966. do 1970. - kaže arhitekta mr Goran Anđelković. - Most je delo akademika, profesora Milana Đurića, a, stručno rekavši, predstavljao je upotrebu grede i luka. U to vreme bio je to vrhunski građevinski projekat.

Na most se "naslanjala" petlja koja je ponela ime "Mostarska". Projektovali su je arhitekta Brana Jovin i građevinski inženjer Jovan Katanić.

- Jovin je zamislio da se, gledano sa mostarske strane, auto-put spušta naniže od Gazele prema tom delu Novog Beograda - dodaje Anđelković. - U urbanističkom smislu, to je bio deo velikog projekta. Auto-put je bio svojevrstan izazov, jer su problem posebno činili delovi kroz urbanističko područje Novog Beograda, koje se nalazi na ravničarskom terenu. Zbog toga je trasa saobraćajnice spuštena tri do četiri metra ispod osnovne ravni terena, odnosno 2,8 metara ispod "velike vode reke Save", a odvodnjavanje je veoma dobro rešeno.

Naš sagovornik upozorava da se značajan deo radova odvijao po veoma nepovoljnim vremenskim uslovima. Građevinci su se borili sa podzemnim vodama, ali su požrtvovano izveli sve što im je bio zadatak.

Nije bilo lakše ni sa petljom, jer je samo za fundiranje mostarskih i drugih armiranobetonskih  konstrukcija pobijeno više od 40 kilometara šipova.

- Složenost Mostarske petlje ogleda se i u tome što je ova celokupna velika raskrsnica rešena na samo šest hektara - objašnjava Anđelković. - U četiri građevinska nivoa, tu vidimo čak 24 priključne veze, a ovde saobraćaju 12 autobuskih i dve tramvajske linije.

Preteča tunela

TERAZIJSKI tunel danas je jedna od najprometnijih saobraćajnica u gradu, i samo kratkotrajni zastoj u njemu munjevito se proširi i parališe ceo Beograd. Autori tunela su Ljubomir Porfirović i Milosav Vidaković. 

- Da je postojala ideja o izgradnji tunela, govori i podatak da je još 1955. godine arhitekta Dimitrije T. Leko predlagao nacrt za Gradsku kuću, u kojem je jasno ucrtao Terazijski tunel - dodaje mr Anđelković priču o ovoj građevini. - Zdanje koje danas postoji iznad tunela je zgrada koja je nastala od 1957. do 1960. godine i prvo ime joj je bilo "Savez trgovinskih komora". Projektant tog zdanja bila je arhitekta Zagorka Mešulam.

Zgrada je morala da se uklopi u planirani tunel, pa je iznad njene osnove dugo postojao zatvoren zid, koji je "čuvao" prostor za buduću podzemnu građevinu. Taj zid je vidljiv na starim, sačuvanim snimcima. Na prostoru na kojem se danas ulazi u tunel iz pravca Doma omladine nekada je postojao parking.

Autor: Zoran Nikolić 

Izvor: http://www.novosti.rs

Šta najviše muči srpske studente?

Studentski život nije lak, složiće se svi koji su studirali. Ima svoje lepe i manje lepe strane. Studenti, pak, sa strane nailaze na niz prepreka, od kojih je jedna najbitnija – osamostaljivanje. To naravno nije lako, adaptacija u novoj sredini, odvajanje od roditelja, briga o finansijama i sve ono što nismo morali raditi dok smo bili kod roditelja. Naravno, postoje i one lepše strane (upoznavanje novog društva, grada u kome studirate, izlasci), ali ovde ćemo se baviti pre svega, takozvanim “studentskim mukama”. Pročitajte koji su rezulatati istraživanja:

Nov način života – studenti iz unutrašnjosti imaju dodatnih problema da se prilagode na novu sredinu. Oni se odvoje od primarnih prijtelja, od porodice, ponekad i od emocionalnog partnera. Najčešće se javlja osećaj usamljenosti. Njima je potrebno dosta pomoći i podrške kako bi se privikli na sve to.

Bolonjski sistem – čini se da na većini fakulteta ne funkcioniše dobro, svaki od njih primenjuju svoju „Bolonju“. Oni služi da olakša studentima prilikom učenja, ali to u praksi ne izgleda tako. Studenti i dalje uče po 500 ili 1000 strana, a uz to i imaju obavezna predavanja i kolokvijume. Srednja škola nije bila laka svima, ali tada nije bilo potrebno da se uči knjiga od petsto, sedamsto ili hiljadu strana za jedan ispit. Sada se studenti suočavaju sa činjenicom da moraju da uče mnogo više, a često ih obrazovni sistem nije pripremio za to.

Bespotrebni predmeti – generalni stav studenata je da uče više nego što je to potrebno za njihovu materiju. Oni smatraju da imaju preobilno gradivo za učenje, kao i niz bespotrepnih predmeta, koji su van dometa njihove struke. (Šta će meni filozofija, sociologija, kulturna istorija, ako studiram strani jezik; ili fizika i engleski jezik ako studiram biologiju; ili pedagogija ako studiram matematiku). Oni zaključuju da im ti predmeti odvlače pažnju i oduzimaju vreme od učenja onoga što je vezano za njihovu struku i da je to razlog zašto kasnije nisu dovoljni stručni iz svoje oblasti.

Sledeći problem prilikom učenja – koncentracija. 

Nakon učenja dolazi predispitna anksioznost. Anksioznost ili drugim rečima strah, koji je iracionalan, koji nema veze sa učenjem ili neučenjem, već sa (visokim) očekivanjima studenata. („Moram da položim taj ispit!“) Pre svega, strah od neuspeha, od pada na ispitu („Kako ću izaći pred očima profesora, roditelja..?“) 

Imati želje i preferencije je zdravo i dobro za nas jer nas vodi ostvarivanju ciljeva. Imati zahteve i očekivanja je nezdravo jer nas neispunjenje istih uvodi u nezdrave emocije, navode psiholozi.

Prokrastinacija – „što možeš danas ostavi za sutra“, rečeno narodnim jezikom. Sa ovim se susreću svi studenti, ne samo srpski. Odugovlačenje sa učenjem, takođe se nadovezuje na prethodne probleme, na koncetraciju i obimnost gradiva. Odlaganje je način da ono što nas ne motiviše i ono što nam je manje lepo i zanimljivo, ignorišemo i ostavljamo po strani (dok se isto ne nagomila i ne krene da nas hvata panika – anksioznost).

Depresija – nažalost, ovo je česta boljka naših studenata. Mnogi ne žele da pričaju o tome, da zatraže pomoć, ali brojke su poražavajuće, čak 31,6 % studenata se susreće sa ovim problemom. Razne vrste aktivnosti treba uvrstiti u svoj studentski život: šetnja, trčanje, vožnja rolerima ili biciklom, odlazak sa prijateljem na kafu, u pozorište, bioskop...

Psihlozi smatraju da osoba treba da se upozna sa svojim snagama i slabostima, da prihvati sebe bezuslovno, i da nauči da prepozna misli koje dovode do toga da se depresija javi. Ali ono što je bitno za sve studente jeste da znaju da NISU SAMI, i da mogu slobodno da razgovaraju o o ovom problemu sa osobom od poverenja.

Izvor: http://www.iserbia.rs

Vratimo DOMAĆINSTVO u škole!

Vođenje domaćinstva ne samo da nije retro, već se vraća na velika vrata kao svetski trend. Voditi domaćinstvo znači pametno i zdravo kupovati, spremati zdrave obroke, samim tim mudro upravljati i novcem i zdravljem, što odmah znači i ključnu stvar – dobro živeti.  

Šta to nije u redu sa mladima danas – pitanje je koje je aktuelno već duži niz godina unazad, ali kako vreme odmiče sve češće ga postavljamo. Pođimo od statističkih podataka kada su u pitanju zdravlje i ishrana: na primer, gotovo trećina Amerikanaca ispod 19 godina je gojazna, naviknuti su na brzu i nezdravu hranu. Naravno da, delom, tu lošu naviku možemo opravdati ekonomskim statusom u kom se obično nalaze mladi ljudi -cene studiranja su visoke, studentski krediti skupi, a primanja ograničena. Da, čini se da je na prvi pogled brza hrana jeftinija, ali gledajući sveukupni učinak takvog načina ishrane, ne možemo a da se ne zapitamo da li je baš tako? I, naravno, ko je kriv što oni veruju da je takva ishrana prihvatljiva? Ko ih to nije naučio ono što je trebalo?  

Mnogim mladim ljudima možda bi značilo da znaju da bolje vode domaćinstvo da ih je neko naučio osnove kuvanja, kako da obave pametnu kupovinu namirnica, kako pravilno da rukuju kućnim aparatima i slično. Još jedan od problema današnjice je i činjenica da je, recimo, oko 70 odsto dece živi sa dva stalno zaposlena roditelja ili sa samohranim roditeljem, što odmah znači više kupljene gotove hrane usled nedostatka vremena i novca. Iako zvuči totalno retro, povratak domaćinstva u škole, kao jednog od osnovnih predmeta, mogao bi da popravi mnoge stvari u odgajanju budućih generacija.  

“Iako zvuči totalno retro, povratak domaćinstva u škole, kao jednog od osnovnih predmeta, mogao bi da popravi mnoge stvari u odgajanju budućih generacija.”

Izvor:  https://www.detinjarije.com

Kad i gde se pojavio prvi semafor (u Srbiji)?

Semafore danas možemo na svim većim (i manjim) raskrsnicama u gradovima širom sveta. Ali, da li ste znali kada i gde se pojavio prvi semafor, kao i nakon koliko godina je stigao u našu zemlju?

Gužve u saobraćaju postojale su i pre otkrića automobolia. Dvokolice ili kočije koje su vukli konji, zajedno sa mnogim pešacima, pravile su poteškoće na ulicama Londona tokom 1960-ih godina XIX veka, kako navodi BBC. Britanski železnički menadžer, Džon Pik Najt, predložio je prilagođavanje železničkih metoda za kontrolu saobraćaja.

Železnica je koristila sistem semafora koji su imali male ruke, u vidu ploča, koje su signalizirale da li voz može proći ili ne. Ta verzija semafora imala bi dve table - "Kreni" i "Stani" tokom dana, a noću bi gasne lampe osvetljavale stakla zelene i crvene boje. Policajac, stacioniran odmah pored semafora, upravljao bi ovom napravom.

Prvi semafor na svetu postavljen je 9. decembra 1868. na raskrsnici Bridge ulice i Ulice Great George u Vestmisteru u Londonu, u neposrednoj blizini Vestminsterskog mosta i zgrade Parlamenta. Međutim, samo mesec dana nakon postavljanja, policajac koji je upravljao semaforom zadobio je teške povrede, kada je curenje gasa iz lampe izazvalo eksploziju koja je ozledila predstavnika zakona. Ovaj projekat je potom proglašen opasnim i napušten je. 

Usledio je period od skoro četiri decenije pre nego što se, ovaj put u Sjedinjenim Američkim Državama, nije pojavila nova potreba za semaforima. Tvorac jednog od prvih, modernih semafora bio je policajac iz Solt Lejk Sitija, Lester Vajer. Njegov izum neverovatno je podsećao na četvorostranu kućicu za ptice koja se nalazi na vrhu visokog stuba. Poput Najtovog, i ovim semaforom morao je da rukuje policajac. 

Pročitajte: Naučnici na tragu revolucionarnog otkrića: Baterija telefona koja se puni samo nekoliko sekundi?

Njegov izum usavršio je Džejms Hodž iz Klivlenda, a novitet u radu je bila promenjivost brzine kojom se menjaju signali na semaforu, kako bi olakšali rad policijskim i vatrogasnim službama, piše LiveScience. 

Vilijam Pots, policajac iz Detroida, 1920. patentirao je nekoliko semafora, među kojima i prvi semafor sa tri boje, ubacujući po prvi put i žutu, kao boju upozorenja. 

Prvi semafor u Srbiji

Prvi semafor stigao je u Evropu 1924. godine i postavljen je u Berlinu, dok je Srbija, preciznije Beograd, na prvu ovakvu napravu čekala još 15 godina. Na raskrsnici ulica Kralja Aleksandra, Kralja Ferdinanda (današnja Ulica Kneza Miloša) i Takovske, 4. decembra 1939. postavljen je prvi semafor u prestonici. Regulisao je saobraćaj od 7 ujutru do 10 uveće, a od 10 do 11 bilo je uključeno samo žuto svetlo.

Izvor: http://www.nationalgeographic.rs/

Banja Rusanda

Banja Rusanda smeštena je na severu naše zemlje, u ravnom Banatu, na obali slanog jezera Rusanda. Banja je osnovana 1867. godine a svoj procvat doživela je tridesetih godina dvadesetog veka, u periodu između dva svetska rata. Poznata je po lekovitim svojstvima blata iz slanog jezera kao i po izvoru lekovite termomineralne vode koja se koristi u terapiji fizikalne medicine.

Pored same banje nalazi se istoimeno slano jezero, iz koga se uzima blato koje se koristi u lečenju. Jezero Rusanda inače predstavlja napušteni meandar reke Tise. Jezero je dugačko  5,5 kilometara dok njegova širina varira u rasponu od 200 do 600 metara. Dubina jezera zavisi od perioda u godini i kreće se u rasponu od 0,5 do 1,5 metar. Njegovo dno prekriveno je muljem sa lekovitim svojstvima, uglavnom neorganskog porekla, sa izrazitim mirisom sumporvodonika.   

Jezero Rusanda ima izrazito visok nivo saliniteta koji se takođe menja u zavisnosti od godišnjeg doba kao i isparavanja: krajem leta i početkom jeseni nivo saliniteta se povećava dok je tokom proleća najmanji. Podneblje banje Rusande poznato je po niskom nivou padavina u toku cele godine. Jezerska voda je mrkozelene boje i relativne prozirnosti dok se prema hemijskom sastavu voda u jezeru svrstava se u red alkalnih voda (povećena koncentracija natrijum hlorida i natrijum sulfata).

Usled analize jezerske vode i potvrđivanja njenih lekovitih svojstava koja su među meštanima već bila poznata, 1867. godine na severoistočnom priobalju jezera izgrađeno je istoimeno banjsko naselje. Među meštanima obližnjeg sela Melenaca i danas se prepričava legenda o tome kako su otkrivena lekovita svojstva jezerskog mulja. Naime, žena po imenu Roksanda u blizini slanog jezera napasala je svoje guske. Kako su joj guske stalno bežale dok se ona trudila da ih skupi na gomilu, gazila je crno jezersko blato. Baka Roksanda, koja je bolovala od teške reume, na taj način se potpuno izlečila.  

Period između dva svetska rata predstavljao je zlatnu eru banje Rusande. Šezdesetih godina dvadesetog veka banja Rusanda postala je zdravstvena ustanova u kojoj je otvorena specijalna bolnica za lečenje paraplegije i hemiplegije. U to vreme, formirano je i posebno odeljenje bolnice za rehabilitaciju kao i centar za fizikalnu medicinu. U banji Rusandi se, pored njene primarne medicinske funkcije, održavaju i mnogi simpozijumi i naučni skupovi, uglavnom iz oblasti medicine. Bolnica banje Rusande slovi za jednu od najeminentnijih zdravstvenih ustanova u oblasti rehabilitacije u Srbiji.

---

---

Izvor: http://www.gost.rs

Decembar u Srbiji: 6 stvari u kojima uživamo iščekujući praznike

Ukoliko poslednji mesec ove godine provodite u Srbiji, sigurno ćete uživati u nekoj od ovih manifestacija i zabavnih aktivnosti obojenih novogodišnjim svetlima i pesmama.

„Vinterfest“ u Subotici 

U srcu jednog od najlepših gradova Vojvodine, dešava se prava timska mala bajka. Od 5. decembra do 15. januara, subotičke ulice preplave znatiželjni i euforični posetioci koji uživaju u različitim sadržajima i jednoj zimskoj čaroliji.

Osim raznovrsnih novogodišnjih poklona, ovde ćete naći i fenomenalnu vruću rakiju, kao i subotičke specijalitete, a uživaćete i u zvuku veselih božićnih i novogodišnjih pesama. 

Skijanje 

Kopaonik je pravo mesto za sve ljubitelje skijanja. Okupljanje skijaša se tradicionalno održava na ovoj planini svake godine od 3. do 6. decembra i okuplja više od 10 hiljada ljubitelja ovog sporta. Tradicionalno otvaranje ove manifestacije je uvek pravo iznenađenje. Osim skijanja, ovde se održavaju razni koncerti, okupljanja, promocije, takmičenja i lutrije, a tokom skijaških dana, svim učesnicima je obezbeđen popust na iznajmljivanje zimske opreme. 

Vršačke "Praznične đakonije"

Za one koji obožavaju srpsku tradicionalnu kuhinju, posebno božićne specijalitete, ova manifestacija će biti prava poslastica. Izložba srpskog tradicionalnog stola, suvenira, delikatesa i poslastica se tradicionalno održava u Vršcu 12. decembra. Na ovoj manifestaciji, osim degustacije srpskih jela koja se pripremaju za Božić, posetioci će upoznati i tradicionalnu srpsku kuhinju, stara jela koja su uglavnom spremale naše bake. Ovo je jedna jedinstvena izložba hrane, kao i vršačkog vina koja privlači ne samo domaću, već i stranu publiku. 

Božićni Festival u Galeriji

Novogodišnji i Božićni festival  će trajati sve do Božića, 7. januara!

Praznično  ukrašena Galerija pripremila je brojna dešavanja za sve generacije i to na dve lokacije, na Kula trgu u prizemlju i na Savskom trgu na prvom spratu, a ulaz u ovaj jedinstveni praznični svet pored Save je besplatan. Osim dobre zabave i pozitivne energije, posetioce očekuju i brojna iznenađenja.

Beogradski Novogodišnji vašar

Veliki zabavni park, veliki broj predstava, aktivosti i igrališta već godinama privlače kako Beograđane, tako i posetioce iz regiona, pa je on s razlogom jedan od omiljenih decembarskih događaja u Beogradu. Krajem svakog decembra posetioci uživaju i u zimskom festivalu piva, koncertima, božićnim ukrasima, igračkama i slatkišima. Ova manifestacija okuplja po nekoliko hiljada posetilaca godišnje već 57. godinu za redom. 

Ulice koje odišu prazničnom atmosferom 

Jedistven osećaj koji pružaju ulice svih srpskih gradova tokom ove praznične euforije je neopisiv. Skoro da ne postoji mesto koje nije dekorisano raznobojnim svetlima, i u kojem ne možete naći muziku, ulične izvođače, pečeno kestenje i kuvano vino. Svi veći gradovi imaju svoj poseban program koji se sastoji od predstava, koncerata i raznolikog zabavnog sadržaja, a najzabavnija je obično popularna Ulica otvorenog srca, koja se u prestonici održava 1. januara.

Ledena pećina - od legende do turizma

Priboj - Ledena pećina se nalazi u pribojskom selu Krnjača, na obroncima planine Ožalj, u kanjonu reke Sućeske. Uz pomoć ekipe Radio televizije Srbije i alpinista, po drugi put napravljeni su snimci njene unutrašnjosti. Prvi put je, početkom 2013. godine, to učinila ekipa časopisa Nacionalna geografija. Oba puta je u organizaciji poseta i snimanja učestvovala Turistička organizacija Priboj čiji predstavnici u ovom atraktivnom lokalitetu vide značajan turistički potencijal.

Legenda kaže da je pećina pronađena kad je početkom XIX veka, agi Bajramoviću u tom selu nestao konj, a on zapretio da će pobiti celo selo ako mu ga ne pronađu. Na kraju potrage za konjem seljani su došli i do otvora ledene pećine. Jedan od njih, iz plemena Komarica, spustio se preko posečenog stabla bora u unutrašnjost pećine, našao nastradalog aginog konja i kao dokaz agi izneo glavu konja. Komarica je spasao selo aginog zuluma i verovatno prvi otkrio neverovatnu pojavu - unutrašnjost pećine je, u sred leta, bila ispunjena ogromnim naslagama leda.

Verovatno od tada počinje eksploatacija leda koja je u početku bila vrlo teška. Seljani su se preko posečenih stabala spuštali u pećinu, sekirom odvajali komade leda veličine tovara, umotavali u slamu, a onda led terali na konjima, nekad, kako prepričavaju, čak do Dubrovnika, za šta im je trebalo oko sedam dana. Led se i tada koristio za rashlađivanje hrane i pića i za proizvodnju sladoleda po vašarima.

Obe ekipe novinara i speleologa koje su se do sada spuštale u pećinu potvrđuju legendu - u pećini, punoj naslaga leda je pronađen skelet konja , a pronađeni su i ostaci ljudskog skeleta za koje meštani tvrde da su ostaci austrougarskih vojnika koji su tu nastradali.

Ovo je jedna od dubljih pečina u ovom kraju, (duboka je oko 60 metara ), ali nije i jedina. U ovom sistemu povezanih pečina i jama, opet po pričama seljaka, krili su se hajduci i uskoci.

Turistička organizacija Priboj već je u okviru projekata prekogranične saradnje sa opštinom Pljevlja organizovala takmičenja u slobodnom penjanju na lokacijama u selu Krnjača u blizini Ledene pećine.

U planu imaju i organizovanje Evropskog prvenstva u slobodnom penjanju u kanjonu Sućeske. Ideja da se pored slobodnog penjanja, poseta Ledenoj pećini uvrsti u turističku ponudu aktivnog odmora u prirodi potekla je od „Udruženja građana Primus Priboj“, koje je učestvovalo u organizaciji ovogodišnje posete Ledenoj pećini.

Fotografije: Marko Stamatović

Izvor: http://www.danas.rs

Šta sve studenti rade da bi platili školarinu i zaradili džeparac

Dok njihove kolege posle predavanja odlaze do kafića na kafu ili pravo kući da se odmore, oni jure na posao, da bi otplatili studije i zaradili neki dinar preko toga za život.

Studentski život, ispunjen predavanjima, učenjem i vežbama, nimalo nije lak, a kada je potrebno uklopiti ga sa poslom i životom u drugom gradu, postaje pravi izazov, pričaju studenti Beogradskog univerziteta.

Milica Sredojević iz Prijepolja već tri godine se trudi da posao uskladi sa vežbama i predavanjima na Fakultetu političkih nauka. Neretko, kaže, na uštrb spavanja i dobrih ocena.

- Radim od prve godine i u početku mi je dobro išlo, iako sam, kao radnik u pekari, morala da ustajem u 4.20 svakog dana. Ali posle pet meseci počeo je da me stiže umor, došao je i ispitni rok, stres zbog budžeta i doma i tu sam doživela i prvi lom, nisam upala na budžet – priča Milica.

Uporna da završi studije, ali i svesna da nešto mora da promeni, počela je da radi u noćnoj smeni, ali se i to pokazalo kao loša ideja.

- Onda sam prešla da radim na kiosku, a na fakultet išla samo da ispunim uslov za izlazak na ispite. Fakultet mi je daleko od kuće, pa mi je bilo baš naporno i nisam se proslavila, već sam sa proseka 9,5 spala na 6,5 – nezadovoljna je ova vredna devojka.

Prema nekim procenama, skoro svaki treći student u prestonici radi. Među njima su uglavnom akademci iz unutrašnjosti, ali i Beograđani koji ne žele da zavise od roditelja.

- Uglavnom radim više poslova, od promocija, telefonskih anketa, do deklarisanja. Probala sam i rad u kafiću, ali on nije toliko fleksibilan. Bila sam i statista u emisijama i filmovima, što nije teško, ali oduzima mnogo vremena - objašnjava Marija Čanković iz Valjeva.

Ona je trenutno animator na putovanjima za mlade i tako bar besplatno letuje. Da bi uskladila poslove i fakultet, ova studentkinja FPN-a posećuje samo obavezna predavanja i vežbe.

- Nama koji smo daleko od porodice je teže, jer osim o poslu i ispitima moramo da razmišljamo i o hrani, kućnim poslovima... – kaže Marija, koja se nada da će uskoro diplomirati i naći posao na televiziji.

Da učenje i zarađivanje nije lako uskladiti, ističu i studenti rođeni u Beogradu.

- Radila sam u školi kao zamena učitelju koji je bio na bolovanju. Smene su uglavnom po četiri sata, ali sam decu nekada vodila i na celodnevne izlete. I fizički i psihički je bilo naporno, ali mi nije bilo teško jer mi se to dopada - priča Jovana Stojnić, studentkinja Učiteljskog fakulteta.

Andrija Kovačević se trudi da sve ispite položi u junu da bi preko leta mogao da radi.

- Sezonski sam kod tate u firmi koja se bavi medom, susrećem se sa raznim analizama bolesti pčela, pakovanjem proizvoda - priča Andrija, inače student veterine.

Promocija proizvoda je među omiljenim poslovima studentkinja, jer omogućava lako kombinovanje sa obavezama.

- Radim od svoje 14. godine, a promocije poslednjih godinu dana. Uglavnom mogu da biram kada ću da budem slobodna, tako da uklapam sa predavanjima, dok u vreme ispitnog roka ne radim. Zarađujem dovoljno za lične troškove, a ponekad i za neko putovanje - kaže Marija Šajnović sa Filološkog fakulteta.

Mihajlo Ćukić je šanker u restoranu od kada je završio srednju školu.

- Leti radim puno radno vreme, a od oktobra samo vikendom. Imam sreće da radim u jednom od boljih lokala i imam dobru dnevnicu. Od kada sam počeo da radim, uopšte ne tražim pare svojima - ističe Mihajlo.

Izvor: www.blic.rs

Najkraća beogradska ulica ima 12 metara!

Automobili ne mogu da prođu, oku može da promakne. Tih dvadesetak koraka dužinom tog sokaka. Ona je najkraća ulica u Beogradu.  

Lovačku ulicu na Čukarici ni lovac ne bi ugledao. Kao kalibar 12, ima samo 12 metara.

Skrivena je među zgradama i najkraća je ulica u Beogradu. Nema prodavnicu, pekaru ni saobraćajni znak. Danju prečica za školarce, noću mračni prolaz.

„Mala je uzlica, prolazna jer spaja dve ulice ovde u Žarkovu“, kaže stanar Ivan Slavković.

Manje od dva metra široka predstavlja izazov i za motocikliste, koji je koriste kao parking. Oko 40 stanara Lovačke vešto je izbeglo gradsku buku, a jedini problem im je prilaz zgradi automobilom. Kao u lovu, svojim gostima daju orijentir.

„Orijentir nam je čudna crvena zgrada i trafo-stanica na Banovom brdu“, objašnjava Ivan Slavković.

Ima Lovačka i dobrih strana, sneg u najkraćoj ulici glavnog grada uvek ima ko da čisti.

Mala ulica, mala i priča.

Izvor: rts.rs

Vetrenjače - zaboravljeno blago Vojvodine

PANČEVO - Obnovljivi izvori energije, organska hrana i ekoturizam, su savremeni termini koje često upotrebljavamo. Mogli bi da se objedine u jednom arhaičnom objektu - vetrenjači.  ...

Vojvodina ih je nekada imala više od 200, a danas svega 11.

Na žalost, ni jedna od njih ne može da posluži ni kao muzej kutrurnog i industrijskog nasleđa, niti kao turističko odredište.

 Izvor: RTV

Vlada donela odluku o trodnevnoj žalosti u Srbiji zbog ubistava u beogradskoj školi

Zbog tragedije koja se desila danas u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" u Beogradu kada je učenik sedmog razreda pucao i ubio osam učenika i radnika obezbeđenja, petak, 5. maj, subota, 6. maj i nedelja, 7. maj biće dani žalosti u Srbiji, odlučila je Vlada Srbije, a saopštio ministar prosvete Branko Ružić.

On je dodao da popodnevna smena u beogradskim školama neće biti održana, a od sutra će nastava početi sa minutom žalosti.

Učenik sedmog razreda Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" u Beogradu pucao je jutros iz pištolja na obezbeđenje, nastavnicu i učenike.

Kako je saopštio MUP, ubijeno je osam učenika i radnik obezbeđenja.

Šestoro dece i nastavnica škole su ranjeni i zbrinuti u Urgentnom centru i Klinici u Tiršovoj.

Izvor> tanjug

Koje probleme je donela nova e-fiskalizacija?

Kase nisu stigle, problemi sa avansnim uplatama i predračunima za fizička lica,  

online prodaja, dupli računi, pucanje internet veze…

Uvođenje nesumnjivo najsavremenijeg modela fiskalizacije opteretilo je srpsku privredu dodatnim troškovima, a za mnoge je, iz niza tehničkih razloga, postalo nemoguća misija. Ministarstvo finansija kaže da je vremena za prelazak na nove kase bilo dovoljno, a iz Poreske uprave upozoravaju na kontrole i pozamašne novčane kazne, za one koji još nisu prešli na novi model.

Na pitanje sa kakvim su se problemima suočili, Milena Amon, iz Udruženja zaštitnika privrednika i preduzetnika, kaže da su rokovi problematični kao i sam tranzicioni period.

„Mnogi tehnički problemi i pravna nesigurnost u koju smo uvedeni. Tehnički problemi su da internet puca, mnogima kase nisu stigle, ali je ministarstvo najavilo da to nije razlog da ne pređu, što znači da mnogi danas ne rade. Ne vidimo razlog zašto ne bi radili na starim uređajima dok ne stignu nove kase“, kaže Amon.

Jedan od problema koji se pojavio su avansne uplate.

"To je problematična kategorija, izbačeno je da li su uplate u kešu ili bezgotovinske, nema te evidencije, to se mora evidentirati naknadno kako bi se znalo koliko pazara uplaćujete. Problem su i uplate koje vam legnu onlajn. Legnu vam danas a vidite na izvodu sutra i onda kucate račun kada ih vidite na izvodu, što vas vodi u pravnu nesigurnost možete da budete u prekršaju. Računovodstvena komora je upozoravala da nisu svi uređaji opremljeni adekvatnom analizom koja može na kraju dana da izbaci sve što je bitno za knjiženje, to je stavka koja nije rešena i zato bi trebalo odložiti tranzicioni period do kraja godine", smatra Milena Amon.

Mnogi se žale da neki računi ne prolaze, a Amon dodaje da se dešava i da neki račun prođe duplo.

"Da u Poreskoj upravi ima duplo, ako dođe kontrola ispašće da ste utajili taj iznos. Javila se članica koja nam je rekla da je u zrenjaninskom tržnom centru pukao internet i da je izgubila nekoliko klijenata, ko će da plati tu štetu? Trudili smo se da ukažemo Ministarstvu finansija na sve probleme i zato smo tražili da se odloži primena i ti problemi reše", napominje.

Uprkos najavi ministarstva da će fiskalizacija biti besplatna, Milena Amon navodi da su dobili sistem koji je do pet puta skuplji nego ranije.

"Ljudi su nedovoljno informisani i imaju tehničkih problema, imamo žalbe da se operateri kol centra ne javljaju, šalju mejlove i ne dobijaju odgovore nedeljama, okolnosti su takve da je jedino logično odložiti primenu zakona i rešiti tehničke probleme. To je pitanje za Ministarstvo finansija, pokazali su se kao vrlo neefikasni i neuslužni. Zašto plaćamo toliku administraciju, nadam se da će sami videti da je napravljen problem i da se rokovi produže i reše problemi", kaže ona.

Ponovila je da su na probleme pokušavali i ranije da ukažu.

"Ovo ne vidimo kao modernicazciju, jer vi jedan sistem koji je bio povezan sa poreskom menjate drugim koji je takođe povezan i treba više vremena da se primeni. Ne vidimo aktivnosti na suzbijanju ozbiljne sive ekonomije, odnosno crnog tržišta. Čitava strategija je usmerena na legalne privredne subjekte, a nemamo strategiju da suzbijemo crno tržište neregistrovanih, što vidimo po instagram o fejsbuk profilima gde se prodaje roba koju niko ne kontroliše", kaže Milena Amon.

Poreski obveznici skeniraju brojne tehničke probleme i hvataju se za glavu, jer ne mogu da rade.

A dok država u novom sistemu vidi pravo rešenje za borbu protiv sive ekonomije i poručuje poreskim obveznicima da će im poslovanje biti olakšano, a troškovi smanjeni, oni ulažu žalbu.

 

"Uprkos najavama Ministarstva finansija da će nova fiskalizacija biti potpuno besplatna za korisnike, dobili smo, u većini slučajeva, sisitem koji je i do pet puta skuplji, ranije se plaćalo između 400 i 480 dinara za sim karticu, sada su ti troškovi oko 2.000 hiljade u proseku", dodaje Amon za N1.

 

U međuvremenu se najavljuju kazne od dva miliona dinara za one koji nisu uveli nove kase, a ostaje pitanje hoće li oni koji su u poslednjih 48 sati kucali račune na starim kasama, jer im nove nisu stigle ili nisu proradile, biti optuženi za utaju poreza?

Izvor: 

N1, 021

10 najbesmislenijih diploma u Srbiji

Malo ko u Srbiji može da se pohvali da je našao posao odmah nakon završenog fakulteta. Štaviše, akademski građani u proseku čekaju oko tri godine na zaposlenje u struci. Apsolutni rekorderi u tome su stomatolozi, istoričari umetnosti, sociolozi i politikolozi koji na birou neretko provedu i po pet godina čekajući na posao. 

Vlada L. (29) završio je u roku politikološki smer na FPN u Beogradu sa prosekom većim od devet. Tokom studija je, kaže, volontirao na više mesta, ali ni to mu nije pomoglo da nakon diplomiranja nađe posao.

- Nema gde nisam tražio posao, ali kad bi čuli za šta sam se školovao, nisu čak hteli da me prime ni na niže pozicije u administraciji. Poruka poslodavca uvek je bila ista - ovoj zemlji nisu potrebni politikolozi - priča Vlada koji se tek nedavno zaposlio u arhivi jedne državne ustanove.

Plata mu, kaže, jedva prelazi 35.000 dinara, ali bar više nije besposlen.

- Upisao sam studije iz ljubavi, ali u ovoj zemlji ta diploma gubi smisao - ističe on.

U još goroj situaciji su tek svršeni stomatolozi, poznati kao rekorderi po čekanju na posao. Oni na birou za zapošljavanje provedu u proseku pet i po godina. I pored toga, za upis na Stomatološki fakultet u Beogradu prošle godine prijavilo se duplo više kandidata nego što ima mesta.

Odmah za stomatolozima idu istoričari umetnosti, a zatim i inženjer metalurgije, lekar opšte prakse, diplomirani menadžer.

Koliko se tek menadžera školuje u Srbiji teško je izbrojati, s obzirom na to da skoro svaki privatni fakultet ima bar jedan smer tog profila. Ipak, nezvanično se procenjuje da ih samo u toku jedne godine diplomira 5.000. Na birou za zapošljavanje trenutno ih ima nekoliko hiljada.

Što se brojnosti nezaposlenih na birou rada tiče, zanimljivo je da najviše ima pravnika i ekonomista. Ipak, oni se tu kratko zadržavaju, ali su uvek brojni, s obzirom na to da su kadar koji najviše školujemo.

Sa kojim diplomama možete da se slikate:

- Stomatolog

- Istoričar umetnosti

- Inženjer metalurgije

- Politikolog

- Lekar opšte prakse

- Organizatori zaštite na radu

- Menadžer

- Profesor fizičke kulture

- Sociolog

- Diplomirani inženjer prerade i obrade drveta 

Izvor: http://www.pressonline.rs