Deset zanimljivih činjenica o jezicima

Kako je moguće da postoji toliko različitih jezika? Zašto su neki jezici kompleksiniji od drugih? Šta je to zanimljivo što jedan jezik odvaja od drugih?

1. Srpski jezik ima 7 padeža, finski oko 15, dok engleski nema nijedan.
2. Srpski jezik ima 3 gramatička roda, kineski i japanski nemaju rodove.
3. Više od polovine ljudi na planeti govori više od 2 jezika.
4. Dva jezika iz porodice slovenskih jezika su međusobno sličnija, nego 2 jezika iz porodice germanskih jezika.
5. Srpski jezik je jedini jezik koji ima dva pisma u svakodnevnoj upotrebi (ćirilicu i latinicu).
6. Najviše jezika u svetu se govori u zemlji Papua Nova Gvineja (oko 850 jezika).
7. U svetu postoji između 6000 i 7000  jezika.
8. Hebrejski jezik je jedan od retkih jezika koji je nakon dugogodišnjeg izumiranja ponovo u upotrebi.
9. U znakovnom jeziku, kao i u govornom, postoje oznake za jedinu, množinu, rod, broj i ostale morfo-sintaksičke i morfo-semantičke odlike jezika.
10. U svakodnevnom govoru srpski jezik sve vise izumire, i sve veći broj reči biva zamenjen pozajmljenicama iz engleskog jezika.

Izvor: http://portalmladi.com

10 zanimljivosti o Švajcarskoj

Sneg, skijanje, banke,satovi,uređenost zemlje i društva ovo su mnogima  prve asocijacije na Švajcarsku.Da je Švajcarska neobična zemlja potvrđuju nam i neke zanimljivosti...

Ove neobične zanimljivosti o Švajcarskoj sigurno mnogi od vas nisu znali a možda i jesu (ako živite tamo). su to zanimljivosti vezane za ovu  jednu od najrazvijenijih EU država pročitajte u nastavku...

1. Švajcarska Nestle je najveća prehrambena kompanija na svetu

2. U slučaju nuklearnog rata Švajcarci imaju bunkere u koji stane 100% populacije.Takođe u slučaju rata švajcarske autoceste mogu se preurediti u piste za uzletanje i sletanje.Dok će sav sneg biti na ulicama očišćen do 8 sati ujutro

3. Švajcarska je vodeća u svetu po potrošnji čokolade. Prosečan Švajcarac pojede 23 kilograma čokolade godišnje.

4. Švajcarska ima najveću potrošnju bezalkoholnih pića u svetu!

5. Što se tiče javnog prevoza u Švicarskoj s jednom kartom putnik može proći celu zemlju raznim vozilima – autobusom, vozom, brodom, žičarom...10.Švajcarska nije bila u ratu od 1515. godine.

6. Švajcarska ima više od 1.500 jezera!

7. Albert Ajnštajn je radio kao službenik u švajcarskom zavodu za patente, kada je dokazao svoju teoriju relativnosti.

8. Automobili u Švajcarskoj izgledaju novi, a razlog su kazne koje prete vozačima ako u što kraćem vremenu ne poprave automobil, pa makar se radilo samo o običnoj  maloj ogrebotini.

9. Artur Konan Dojl doneo je skijanje u Švajcarsku.

10. "Gotard tunel“ sa svojih 57,1 kilometara je najveći železnički tunel na svetu. 

Izvor: http://zanimljivostidana.com

Inteligencija nije merilo uspeha u životu

Koliko je detetov uspeh određen njegovom inteligencijom? Ekonomista Džejms Hekman kaže da nije baš tako izgleda. Ispitivao je obrazovane ljude, posebno političare koliko se visina primanja može vezati za nečiju inteligenciju. Smatrao je samo 50 odsto, ali poslednji rezultati pokazuju da inteligencija određuje primanja samo u 1 do 2 odsto slučajeva.

Stoga, ako IQ nije presudan faktor za uspeh, šta je to što razlikuje one sa niskim i visokim primanjima ili, što bi se reklo – ako si pametan, zašto nisi bogat? 

Nauka nema konačan odgovor na ovo pitanje, iako sreća igra veliku ulogu. Ali, drugi ključni faktor je ličnost, tvrdi Hekman. On je pronašao da je finansijski uspeh direktno povezan sa savesnošću, osobinom ličnosti koja se odmah povezuje sa istrajnošću i samodisciplinom. 

Studija koju je sproveo dovela je do zanimljivih rezultata – ocene u školi su bitnije od uspeha na IQ testu. To može biti iznenađujuće jer mnogi misle da mere istu stvar, ali to baš nije tačno. Ocene nisu samo odraz inteligencije već i „nekognitivnih veština“ kao što su savesnost, dobre navike i sposobnost timskog rada. Kako kaže, uspeh je dokaz da se određene veštine mogu naučiti i da to nema nikakve veze sa koeficijentom inteligencije. 

Ipak, IQ je i dalje jako važan. Neko čiji je IQ 70 neće biti u mogućnosti da ostvari isti uspeh kao neko čiji je IQ 190. Ali, Hekman kaže da mnogi inteligentni ljudi ne uspeju u životu baš zato što im nedostaju veštine koje se ne mere testovima inteligencije. 

Inače, IQ testovi nisu samo merilo nečije inteligencije. Rezultati studije Univerziteta u Pensilvaniji koja je objavljena 2011. godine pronašli su da IQ testovi takođe odslikavaju motivaciju i napore ispitanika. Motivisana deca će se više pomučiti da odgovore na teška pitanja od jednako inteligentnih, ali inertnijih vršnjaka.

Izvor: http://www.b92.net

Kalemegdanska ili Beogradska tvrđava

Beogradske priče: Kako smo nasledili turske reči

Kako smo, pomalo trapavo, nasledili neke osmanske i turske reči. Kalemegdan nije bojno, nego gradsko polje, košava je nastala od pojma „hoš hava“

Ako želite da nasekirate beogradske istoričare i arheologe, onda obavezno pomenite kako naš glavni grad ima „Kalemegdansku tvrđavu“. To je, prosto, netačno, jer ovaj grad ima samo Beogradsku tvrđavu, ali i park, odnosno polje ispred nje. E, to je Kalemegdan.

Zatim poslušajte opšte, ustaljeno mišljenje da reč Kalemegdan znači - „bojno polje“ - i opet ćete se izbrukati pred znalcima.

- Šta znači reč „megdan“ ako nije „dvoboj“ - upitaćete se, i opet dobiti negativan odgovor.

Megdan i polje

U pomoć smo pozvali Bojana Petkovića, filologa i turkologa, koji je u Turskoj živeo sedam godina, upoređujući svoja stručna i praktična znanja. Sada je profesionalni turistički vodič, specijalizovan za turske turiste u Srbiji, kao i naše koje krenu put Turske.

- Za početak, „kale“ znači tvrđava, ma kako da je ova, naša, imala Gornji i Donji grad - počinje Petković priču za „Novosti“. - Pojam „kale“ bila je odrednica koja je obeležavala prostor ispred tvrđave, a reč „mejdan“ odnosi se na polje, livadu, ili, kasnije - trg. Tako, kada jedan junak onoga doba poziva drugog „na megdan“, on ga ne zove doslovce na dvoboj, već na polje na kojem će se obračunati.

Petković nas dalje vodi kroz imena delova našeg grada, objašnjavajući da je Dorćol dobio ime od dve turske reči. „Dort“ je oznaka za broj četiri, a „jol“ je put. Dakle, Dorćol je mesto gde se spajaju četiri puta, odnosno - raskršće.

U međuvremenu ostajemo u gradu u kojem često koristimo reč „javašluk“ kao oznaku za loše urađene poslove, ili za nesavesnost, pogotovo u administrativnim i državnim poslovima.

- Kada Turci nekome kažu „javaš„ to znači „polako“, savet da bude umeren - nastavlja naš sagovornik. - Pomalo je smešno poređenje, ali to je slično kao kada današnji klinci upotrebljavaju anglosaksonski termin „kul“.

Dakle, usporavati nekog nervoznog i smirivati nekog do koga vam je stalo, na stranim jezicima bi, šaljivo gledano, moglo da znači da ga terate „u javašluk“ ili „da kulira“.

U našem jeziku je i ustaljena izreka koja je oduvek bila određenje brzopletih poteza: „Što je brzo, to je i kuso“.

- „Kuso“ potiče od turske reči „kisa“, koja određuje nešto što je kratkog daha - nastavlja Petković.

Štaviše, i najpoznatiji beogradski vetar, „košava“ „duva“ sa turskim imenom.

- Kada je 1521. godine Sulejman osvojio Beograd, bitka se odigravala po vrelom, teškom avgustovskom vremenu. Posle brutalnog obračuna i mnogo žrtava, Sulejman je seo na „fićir bajir“ i rekao „hoš hava“. Fićir bair je breg na kraju šetališta, kod današnjeg „Pobednika“ i znači „breg za razmišljanje“, a „hoš hava“ je vetar koji je rashladio Sulejmana, a taj termin znači „prijatno vreme“.

TERAZIJE

Centralni trg u današnjem Beogradu nedvosmisleno je nazvan po turskoj reči koja označava vagu. Nekada je turski vodovod imao neku vrstu kule, koja je imala funkciju vodomera i raspoređivala je vodu po različitim delovima tadašnjeg grada, pa je termin „terazije“ bio dovoljno upečatljiv da ga ni do danas ne promenimo.

Beligrad ormani

U Istanbulu i danas postoji Beligrad ormani, to je park koji nosi ime u slavu našeg grada, a „ormani“ znači „šuma“.

- „Karaburmu“ prevode kao „crni prsten“, mada, istini za volju, reč „burma“ bi danas, u ovom jeziku, pre označavala zavrtanj - kaže naš sagovornik. - Turska reč, nalik ovoj - „burun“, istovremeno, označava i „nos“ i „rt“, na nije isključeno da je to prvobitno bio „karaburun“ - „crni rt“ pored Dunava.

Ako u varoši beogradskoj neko danas napravi „ujdurmu“ mora da zna da su Osmanlije ovom rečju „ujdurmat“ označavale izmišljotinu. Trač, rekao bi neko, ko ne koristi ni turske ni srpske reči.

- Da bismo napravili preciznu razliku, treba znati da je nekada postojao osmanski jezik - upozorava Petković. - U vreme Otomanske imperije, to je bila veštačka tvorevina turskog, arapskog i persijskog jezika. Osmanski je bio pisan arabicom, a današnji turski latinicom. U 20. veku, pod Kemalom Ataturkom, 1928. godine sprovedena je jezička reforma. Tada su postojale posebne grupe stručnjaka, lingvista, koje su imale zadatak da zamene pozajmice iz arapskog i persijskog jezika starim, originalnim turskim rečima. Tako smo mi, u stvari, od Osmanlija usvojili neke reči koje današnji Turci više ne koriste.

Tako naš sagovornik objašnjava da, ako danas od nekoga u Turskoj potražite peškir, izgovorićete reč koju smo mi uveliko usvojili, ali je oni više ne koriste. Turci će uglavnom znati šta ta reč znači, ali su je oni zamenili svojom ustaljenom reči „havlu“. Isto tako, ako pomenete „avliju“, neće pomisliti na ono što mi često podrazumevamo kao kućno dvorište, već na dvorište koje ograđuje džamiju.

- Šta tek reći za reč „peder“ - sa osmehom će Petković. - Nekada su tako zvali oca. Na osmanskom jeziku, peder je otac, a danas su očuvali taj termin samo kada kažu „kajin peder“, što označava ženinog oca, odnosno tasta. Istini za volju, ovaj termin je izvorno grčki, i označava mušku sklonost ka homoseksualnosti, ali su ga Osmanlije, po svemu sudeći, nezgrapno prenele, dajući mu potpuno drugačije značenje.

KAO NEKAD

REČI koje su do danas sačuvale isto značenje i u turskom i u srpskom jeziku veoma su brojne. Tako, i kod nas i kod njih postoje sarma, đuveč, čorba, šamar, ortak, varoš, čizme, česma (Čukur-česma doslovce znači „česma u rupi“), čekić...

- Kada Turci kažu biber, misle na papriku, a kada kažu „kara biber“, misle na začin na koji ste prvo pomislili - kaže Petković.

AVALE I PALANKA

NAZIV najbliže beogradske planine, prema mišljenju našeg sagovornika, nastaje iz osmanske reči „havaleli“ koja može da označi ili nešto ogromno, veliko ili nezgrapno, ili, opet, onog ko je visok i dominira okolinom.

„Palanke“ su nekada bile drvena utvrđenja koja su se nalazila na putevima kojima se prilazi važnoj tvrđavi ili gradu. Oko njih su se polako formirala manja naselja, a mi smo ovaj turski termin potpuno usvojili.

Bulbulder je deo grada kroz koji je nekada proticao Bulbulderski potok, a u prevodu se radi o Slavujevom potoku, jer je „bulbul“ - slavuj. Istovremeno, Topčider je „tobdžijin potok“.

DRUŠTVO ZA PIJANSTVO

REČ „dernek“ izvorno znači „društvo“. Bliže je onom značenju koje predstavlja „udruženje“, ali smo ga mi prihvatili kao sinonim za druženje ili žurku. Sasvim logično, u našem slučaju, posle derneka sleduje mamurluk, koji na turskom znači tačno ono što nam sleduje posle dobre pijanke.

Pojam „kafana“ nastao je iz reči „kahve“ i „hane“. Prva nam je odomaćena i prepoznatljiva, i odnosi se na crni napitak, a druga je „dom“ ili „kuća“, pa je jasno kako je nastao ovaj pojam - mesto gde se pije kafa.

JATAK U KREVETU

TURSKA reč „jatak“ znači krevet. U našem jeziku ovaj pojam odnosi se na čoveka koji je saveznik hajduka, odmetnika suprotstavljenog turskoj vlasti. Kod nas je iskorišćen ovaj termin jer je jatak neko ko je obezbedio postelju, prenoćište, odmetniku u nemilosti.

ČUVAJ SE KIJAMETA

REČ kojom obično opisujemo nevreme, vejavicu ili kakvu sličnu vremensku nepriliku, u turskom jeziku označava smak sveta ili sudnji dan.

Aberdareva

Prema rečima našeg sagovornika, reč „aber“ na turskom znači „vest“. Tako je, posle usvajanja mnogih turskih termina još jedan našao svoje mesto. Naime, postoji „Aberdarev top“ kojim je Karađorđev tobdžija obeležio početak Prvog srpskog ustanka. On je bio „glasonoša“ početka novog vremena i konačnog dolaska slobode.

Evo načina da pozdravimo kolege iz RTS-a. Naime, oni se nalaze u Aberdarevoj ulici, a kada pogledamo simboliku ovog imena, i oni su „glasonoše“, sudeći po profesiji kojom se bave.

Autor: Zoran Nikolić

Izvor:  novosti.rs

Strani jezici u službi zdravlja

Da li ste mozda ikada razmišljali zašto je uobičajeno da se još u osnovnoj školi kreće sa učenjem dva strana jezika? Iako nam u tom periodu to teško pada zbog količine obaveza, jer se tome mora dodati i učenje maternjeg jezika, vrlo je značajno da učenje jezika ne ostane samo obaveza u tom uzrastu. 

Učenje stranog jezika pomoći će vam da se jednostavnije snalazite na putovanjima ili u svakodnevnoj komunikaciji na društvenim mrežama, ali i te kako možete uticati na svoje zdravlje.

Često, saveti koji se odnose na dodatne obaveze nisu oni koje baš volimo da slušamo ali ova priča se odnosi na nekoliko svera u životu i može da bude korisna.

Ukoliko smatrate da je učenje samo engleskog jezika dovoljno i da može da zadovolji vaše jednostavnije funkcionisanje razmislite o učenju još jednog stranog jezika.

Značaj učenja dva strana jezika bila je i tema istraživanja koja je sprovedena u saradnji sa univerzitetskim bolnicama u Gentu i Briselu. Ovo istraživanje je otkrilo  da dvojezičnost može da uspori negativne kognitivne simptome Alchajmera za četiri do pet godina.

Rezultati ovog istraživanja pokazali su da odrasle dvojezične osobe postižu bolje rezultate na kognitivnom planu od osoba istog uzrasta koje govore samo jedan jezik.

Dakle, ništa lakše. Razmislite koji drugi jezik vam se dopada ili vam je neophodan u radu i krenite sa učenjem. Ne kaže se džabe da čovek vredi onoliko koliko jezika govori.

Izvor: http://www.stipendijezastudente.com

Umne igre: Da li je magija zapravo manipulacija?

Da li ste sigurni da se mađioničarski trikovi zasnivaju na pravu slobodnog izbora?

Kanadski istraživač koji se bavi demistifikacijom mađioničarskih trikova otkrio je nekoliko tajni kojima se mađioničari služe kako bi uticali na odluke koje donosimo tokom izvođenja trika.

Džej Olsen, autor ove studije, objašnjava da je istraživanje započeo tako što se pozabavio osnovnim principom magije koji nam nije jasan u potpunosti - kako mađioničari utiču na izbore kod publike?

"Došli smo do zaključka da ljudi češće biraju stvari koje im privlače pažnju, ali da ne umeju da objasne zašto su baš to odabrali."

Ovo istraživanje zasnivalo se na dve faze. U prvoj fazi je Olson (koji je ujedno i profesionalni mađioničar) proverio koju će kartu odabrati ljudi ako on koristi neku od svojih tehnika uz pomoć kojih im skreće pažnju na tu jednu kartu koju on želi da oni odaberu. Ispitanika je bilo 118, a čak 98 odsto je odabralo istu kartu, dok je devet od 10 ispitanika reklo da je osećalo da ima pravo slobodnog izbora.

U drugoj fazi tim istraživača je ispitanicima na kompjuteru pokazao špil od dvadeset i šest karata. Trideset odsto ispitanika je odabralo ciljnu kartu, što je znatno manji procenat od onog u prvoj fazi. Razlog tome su laboratorijski uslovi ispitivanja, u kojima nije bilo prostora za manipulaciju.

Cilj ove studije je da ukaže na vezu između magije, neurologije i psihologije, odnosno na manipulaciju ljudskim ponašanjem ovih triju nauka.

Izvor: http://www.nationalgeographic.rs

Odakle potiče krasnopis?

Iz Kine: Krasnopis je umetnost lepog pisanja koja vodi poreklo iz Kine. Savremena definicija krasnopisne veštine glasi: „umetnost davanja forme znakovima na izražajan, humoristički i vešt način”. 

Krasnopis se proteže od funkcionalnih i ručnih zapisa do prefinjenih umetničkih komada, gde ručno pisani tragovi uzimaju prvenstvo nad čitkim pisanjem. Veština krasnopisa se razlikuje od tipografije i neklasičnih ručnih pisanja. Ovakav vid pisanja se nastavlja do veštog načina izražavanja u formama različitih pozivnica, slovnog dizajna – tipografija, originalnih ručno pisanih natpisa, logo dizajna, uverenja, mapa i drugih radova koji uključuju pisanje (npr. prikaz slovne umetnosti). 

Osnovni pribor za krasnopis je: krasnopisno (kaligrafsko) pero (različitih širina u zavisnosti od veličine teksta, papira i dr.), olovka (može da bude obla ili zaoštrena – najčešće se zaoštrava na šmirgli samo jedna strana) i četkica. Mastilo za pisanje je obično vodootporno i mnogo manje viskozno u odnosu na mastilo koje se koristi pri štampanju.

Izvor: Da li znate? 

http://www.politika.rs

Evo zašto se u nekim zemljama vozi levom stranom

Velika Britanija nije jedina država u kojoj se vozi levom stranom - isto pravilo važi u Australiji, Irskoj, Japanu i drugim državama koje su bile britanske kolonije.

Oko 66,1 odsto svetskog stanovništva vozi desnom stranom, a 33.9 odsto - levom. Desnom stranom vozi se na oko 72 odsto puteva i ulica, a to pravilo je relatovno novo - uvedeno je u 19. veku.

Arheološka istraživanja pokazala su da se saobraćaj ranije odvijao na levoj strani iz jednostavnog razloga: konjanici i vozači konjskih zaprega bili su dešnjaci, pa su tako mogli istovremeno da jašu i upravljaju zapregom i da se bore.

Kontinentalna Evropa prebacila se na desnu stranu u 19. veku, ali ne cela: Rusija i Portugalija su tek početkom 20. veka počeli da voze desnom stranom, a Austrija, Čehoslovačka i Mađarska tek 30-ih godina 20. veka.

Izvor: http://www.blic.rs

Razlike između zvaničnog, austrijskog i švajcarskog nemačkog jezika

Nemački je zvaničan jezik u Nemačkoj, Austriji, jedan od zvaničnih jezika u Švajcarskoj, kao i u nekim delovima Italije, Belgije, Luksemburga i Danske. Van Evrope velike jezičke zajednice nemačkog nalaze se u Americi, Brazilu, Namibiji, pa čak i u Australiji.

Međutim, nemački jezik nije svuda isti i postoje razlike u varijantama nemačkog u različitim zemljama, koje nisu zanemarljive. Razlike se odnose ne samo na izgovor i akcenat, već na vokabular i različite reči, kao i na samu gramatiku.

Ako ste u Austriji nemojte reći Januar, već Jänner. Umesto Kartoffeln, pre ćete čuti Erdäpfel, umesto Brötchen Semmel, a umesto Aprikose Marille. Austrijski nemački je pod velikim uticajem susednih zemalja i slovenskih jezika. Tako će i Austrijanci reći Palatschinken, Kukuruz ili Paradeiser.

Dok će se u standardnom nemačkom osnovna škola reći Grundschule, u austrijskom nemačkom to je Volksschule, a reč matura je ista i u srpskom i u austrijskom nemačkom, dok se u Nemačkoj kaže Abitur.

Austrijanci mogu da naprave malu pometnju i kada se radi o gledanju na sat. Ako ste do sada učili nemački u školi i nađete se u Austriji neće vam baš biti jasno ako na pitanje koliko je sati dobijete odgovor: Viertel vier. Naime, ovo znači da je 15:15. I ovde je nemački pod uticajem slovenskih suseda.

Što se tiče gramatike austrijski nemački ima neke razlike u rodovima u odnosu na Hochdeutsch. Tako je na primer der Radio, umesto das Radio, das Keks umesto der Keks ili der Butter umesto die Butter.

Kada se gradi perfekat postoje razlike u korišćenju pomoćnih glagola. Tako će se za sve glagole koji izražavaju položaj tela koristiti pomoćni glagol sein, a ne haben. Dakle, u Austriji ćete reći ich bin gelegen ili ich bin gestanden.

Varijanta nemačkog koja se govori u Švajcarskoj je Schweizerdeutsch ili u švajcarskom izgovoru Schwizerdütsch. Švajcarski nemački se generalno vrlo razlikuje od nemačkog, čak toliko da se standarni nemački uči u školi kao strani jezik, a na ulici i u porodici se govori u nekom od dijalekta. Dijalekti švajcarskog nemačkog se razlikuju jedan od drugog, najčešće po izgovoru i pod velikim su uticajem druga dva zvanična jezika u Švajcarskoj – italijanskog i francuskog. Tako postoji Baseldeutsch, Berndeutsch, Zürichdeutsch itd.

Ako želite da čujete kako zvuče različiti dijalekti u Švajcarskoj, posetite ovaj sajt:

http://www.dialekt.ch/liste.htm

Ako želite nekoga da pozdravite u Švajcarskoj najčešće ćete reći Grüezi ili Grüessech (Gott grüsse euch), u prevodu Pomoz Bog. Kada žele da se oproste od nekoga pri odlasku rećićete Ade u značenju Auf Wiedersehen ili Tschüs. Ako želite da kupite želite da kupite čuvenu švajcarsku čokoladu nemojte reći Schokolade već Schoggi, umesto Butter Anke, a umesto Kartoffeln Gummel ili Hardöpfel.Ako vam treba karta za autobus recite Billett, a ako vidite mačku Büsi. Mobilni telefon nije Handy već Natel.

Kada vas neko pita: Chunsch druus? pitao vas je da li ste razumeli. Ako vam, dok jedete, neko kaže en Guete, poželeo vam je prijatno. Dalje ćete umesto Entschuldigung čuti Exgüsi, a umesto Alles ok? isch guet?. Na švajcarskom nemačkom nećete reći Danke već Merci.


Izvor: http://www.stipendijezastudente.com

Reči koje su dobile naziv po određenim ljudima

Bojkot

Čarls Bojkot nije bio mnogo popularan u Irskoj tokom 1880. godine. Kada je zbog bolesti morao da napusti čin u vojsci, počeo je da radi kao agent jednog zemljoposednika u okrugu Mejo. Problemi Čarlsa Bojkota počeli su 1879. godine, kada je ekonomska kriza izazvala propast irske poljoprivrede, zbog čega je stalno pretila glad. Irski seljaci su se tada organizovali i počeli da zahtevaju manje zakupnine. Oni su, vođeni zagovornicima irske samouprave Čarlsom Stjuartom Parnelom i Majklom Davitom formirali Irsku agrarnu ligu i 1880. godine rekli Bojkotu da mora da snizu cenu zakupnine za 25 odsto.

Bojkot je odbio da smanji zakupninu, ali nije očekivao da će ga ova odluka koštati svega što je stvorio prethodnih godina. Ogranak Agrarne lige u okrugu Mejo zahtevao je od Bojkotovih radnika da obustave rad i da započnu kampanju izolovanja Čarlsa Bojkota od lokalne zajednice. 

Karikatura Čarlsa Bojkota

Nikotin

Kada se francuski diplomata i naučnik Žan Niko (Nicot) 1561. godine vratio u Pariz sa službovanja u Lisabonu, gde je bio ambasador, sa sobom je poneo i biljku koja stvara zavisnost, a koja je otkrivena u Novom svetu. Niko se upoznao sa ovom biljkom u Lisabonu, gde se ona, pretvorena u prah, ušmrkavala i služila kao lek protiv svega, pa čak i protiv raka. Pošto je pred kraljicom Katarinom Mediči demonstrirao kako se upotrebljava prah koji može da posluži kao lek protiv njenih glavobolja, šmrkanje duvana postalo je popularno u Parizu. Godine 1753, švedski prirodnjak Karl fon Line, dao je jednoj sorti duvana naziv Nikotiana, u čast francuskog diplomate, a aktivni sastojak ove biljke, koji je prvi put izolovan 1828. godine, dobio je naziv nikotin.

Mazohizam

Leopold fon Zaher-Mazoh bio je austrijski pisac istorijskih romana i romana sa temama iz alternativne seksologije. Njegovo najznačajnije delo je Venera u krznu objavljeno 1870. godine. U romanu opisuje seksualne fantazije i fetiše, vezano za žene koje su dominantne i koje nose krzno. Kasnije, on je te svoje fantazije radio sa svojim ljubavnicama i suprugama. Dana 9. decembra 1869, Mazoh i njegova ljubavnica baronesa Fani Pistor su potpisali ugovor po kojem će on biti njen seksualni rob šest meseci, uz uslov da baronesa što je češće moguće nosi krzno. Godine 1886, austrijski psihijatar Rihard von Kraft-Ebing skovao je termin “mazohizam”, kako bi opisao derivaciju seksualnog zadovoljstva od fizičkog bola i poniženja.

Silueta

Silueta, prvobitno crni portret na beloj pozadini, umetnička je forma koja je bila popularna u 18. i 19. veku, a svoje ime duguje francuskom ministru finansija Etjenu de Siluetu. U periodu kada je Francusku zadesila kriza zbog Sedmogodišnjeg rata, francuski kralj Luj XI angažovao je Silueta da se postara za državne finansije. Siluetov mandat trajao je tri meseca, a on je za to vreme smanjio plate i penzije i uveo porez na plemićke posede. To se nikome u tadašnjem društvu nije svidelo, pa su se građani Francuske svetili time što su počeli da nose odela po Siluetu – jednostavna i tesna, kao da su kobajagi, osiromašili i omršavili od gladi. Zatim je građanski bunt nastavljen tako što su se pojavile ljudske prilike samo naznačene skicom po zidovima zgrada sa natpisom da su to Siluetove žrtve, koje su se stanjile od gladi.

Kvisling

Sinonim izdajstva i saradnje sa neprijateljem, koji se primanjuje na građanina koji pomaže neprijatelju da osvoji njegovu zemlju, dobio je naziv po norveškom političaru Vidkunu Kvislingu. On je početkom Drugog svetskog rata održao mnoge sastanke sa Hitlerom i njegovim saradnicima kako bi ih uverio u nužnost osvajanja Norveške. Nemačka je u aprilu 1940. godine izvršila invaziju na Norvešku, a kraljevska porodica i članovi parlametna bili su prinuđeni da napuste Oslo. Kvisling je tu video svoju priliku da se domogne vlasti, te se već nekoliko sati posle nemačke invazije proglasio premijerom, a svoju stranku Narodni savez jedinom legalnom političkom strankom.

Pojam kvisling se simbolično i u prenosnom smislu danas upotrebljava za nelojalnu saradnju u bilo kom smislu, a koja za rezultat ima štetu koja se nanosi sopstvenom narodu ili sredini kojoj takva osoba pripada. Prvi put je u svom značenju upotrebljen u londonskom Dejli mejlu, a posle toga ju je radio BBC popularizovao i u ostalim jezicima.   

Izvor: kafenisanje.rs

Tajna Tunela ljubavi

U vekovima starom ukrajinskom gradu Klevanu železnička pruga seče svoj put kroz prekrasnu šumu, formirajući izgled fantastičnog tunela, kojeg su lokalni žitelji vrlo prikladno nazvali Tunel ljubavi.

Tunel koji kao da je ispao iz bajke svake godine privlači sve veći broj turista koji bi po njemu rado prošetali, a sve popularnije postaje i vereničko ili svadbeno fotografisanje na toj lokaciji, pa je Instragram preplavljen fotkama iz tog kraja.

Međutim, istorija mu nije tako romantična. Trasa ljubavi svoje poreklo vuče iz perioda Hladnog rata, što je otkrio novinar i fotograf radio Slobodne Evrope, Amos Čapl. On je u razgovoru s lokalnim žiteljima saznao da je napravljen da bi se prikrila obližnja vojna baza. 

Tunel se proteže kroz gustu šumu oko 6,5 kilometara. Pruga je konstruisana na kraju 19. veka kako bi osigurala snabdevanje fabrike drvne industrije na drugom kraju staze. Svakog dana mašinovođa voza i danas prevozi teret slavnom rutom, što posredno pomaže u održavanju oblika tunela, koji bi u suprotnom potpuno zarastao.

Stvari postaju zanimljive kod misterioznog račvanja pruge, gde leva pruga vodi u prostor gde je zabranjen ulazak, a Čapelu je značaj te pruge otkrio lokalni novinar. Tokom vrhunca Hladnog rada, vremena velike paranoje i tajnosti, sovjetske snage su uz drveće izgradile prugu kako bi sakrili transport opreme do obližnje vojne baze. Ta ukrajinska vojna baza je i danas aktivna.  

---

---

Izvor: Express.hr

Reč kafa i nemački jezik

Kafa je jedan od omiljenih pića kod Nemaca i ima svojevrstan kult. Vole da piju skoro sve vrste, mora da bude mlaka, a ni na odmor ne idu bez svog omiljenog napitka, jer su mišljenja da nijedna kafa nema toliko dobar ukus kao njihova. Kafa kao reč ima važno mesto i u nemačkom jeziku. 

Kafa je imenica muškog roda (der Kaffee), u množini die Kaffes, s tim da se množina retko koristi.

Reč kafa se u nemačkom javlja u 17. veku kada se i prvi put pojavila u Nemačkoj iz Holandije i Velike Britanije. 

Prvobitni oblik reči nije glasio Kaffee, već Koffee, a tek vek kasnije je slovo o zamenjeno slovom a, kada se u nemačkom pojavila francuska reč café (mesto gde se pije kafa). Međutim oblik Koffee se i do današnjih dana zadržao u južnim delovima Nemačke.

Kao i ostale reči, i reč kafa ima svoje sinonime poput Schokelmei, Schockelmerium, Tuerkentrank, Kaffeepflanze, Wachmacher, Vesper, Kaeffchen…

Uvek bi prvo trebalo spomenuti različite vrste kafe, koje su mahom zadržale originalne nazive iz zemalja odakle su potekle kao na primer: Capuccino, Espresso, Mokka, Melange i sl. Kod Nemaca se kafa pije uglavnom ujutru i popodne, pa tako imate jutarnju i popodnevnu kafu (Morgenkaffee und Nachmittagskaffee). Ako kafu pijete na radnom mestu, onda će to biti Buerokaffee (kancelarijska). Neko vam je skuvao tanku kafu? Pohvalite se svojim znanjem nemačkog , pa je opišti rečima Muckefuck ili Bluemchenkaffee.

Da li ste čuli za Kaffeeklatsch ili Kaffeetafel? Obe reči se koriste kako bi izrazile neko veće okupljanje na kome se, naravno, pije kafa i malo ogovara. Reč Kaffeegeschirr označava posuđe koje se koristi u pripremi i degustaciji kafe (džezva i šolje). Ako ste osoba koja rado i često pije kafu, u nemačkom postoji izraz skrojen baš za vas: Kaffeetante ( kafa + tetka?!)

Glagoli koji se kombinuju sa rečju kafa:

• Kaffee bereiten / machen / kochen : pripremati kafu
• Kaffee trinken: piti kafu
• Kaffee filtern: filtrirati kafu
• Kaffee eingiessen: sipati kafu
• zum Kaffee einladen: pozvati na kafu
• Kaffee pflanzen: saditi kafu
• Kaffee roesten: pržiti kafu

Idiomi

• etwas ist kalter Kaffee: koristi se u slengu, kada nam je nešto već poznato, a samim tim i neinteresantno.
• jemand hat wohl jemand anderen etwas in den Kaffee getan : koristi se u slengu kada neko nije pri zdravom razumu.
• jemandem kommt der Kaffee hoch: neko se ne oseća dobro

Kafa u nemačkom spada u one reči koje se često pogrešno pišu. Umesto Kaffee uglavnom se piše Café ili Caffe, ali to onda dobija potpuno drugo značenje. Imenica das Café označava kafić, ali kod francuskih imena kafe ostaje u obliku café.

Ovde se priča o kafi i nemačkom jeziku završava. Kao reč, ona ima svoje mesto, ali mnogo veće njeno mesto je u svakodnevnom životu i neizostavno je probajte kada posetite Nemačku.

Izvor: http://www.stranijezici.com

Zašto su neki ljudi levoruki?

Kod većine ljudi je desna ruka dominantna, ali je u proseku svaki deseti čovek levoruk. Zašto su neki ljudi dešnjaci a neki levoruki pitanje je na koje su brojni stručnjaci pokušali da daju odgovor, ali bez velikog uspeha.

Ipak, novo istraživanje možda je otkrilo razlog koji nema veze ni sa genima ni sa razvojem mozga.

Da li ćemo postati levoruki ili dešnjaci odlučuje se još u materici i ima veze s uslovima u majčinoj utrobi – takovanim epigenetskim faktorima. Takođe, dominantnost neke ruke ne određuje razvoj mozga, već počinje u kičmenoj moždini.

U istraživanju, koje je međunarodni tim naučnika objavio u časopisu „E Life“, proučavala se aktivnost gena unutar kičmene moždine za vreme razvoja ploda, između osme i dvanaeste nedelje trudnoće.

Naučnici su otkrili da u tom periodu unutar kičme nastaje neravnoteža koja određuje dominantnu ruku, pre nego što je motorni korteks u mozgu razvijen i spojen s kičmenom moždinom. Neravnoteža se jasno vidi na delovima kičmene moždine zaduženim za slanje signala rukama i nogama.

Iako još u potpunosti ne razumeju mehanizam koji dovodi do razlike između leve i desne strane, naučnici su zaključili da za njega nije odgovorna genetika jer nije pronađen nijedan genetski mehanizam koji bi određivao dominantnu stranu.

Izvor: B92.net

Prva kafana u Evropi

Prva kafana u Evropi otvorena je baš u Srbiji, i to čitav vek pre Londona, Marseja, Beča i Lajpciga. U kafani je zazvonio i prvi telefon, a ispred nje je zasijala i prva električna ulična svetiljka

Tradicija ispijanja crne kafe u Srba stara je vekovima, a kao zaveštanje ostala je od vremena turske vladavine na ovim prostorima. Prve kafane nastale su na istoku, a na naše prostore ovu “instituciju” donose Osmanlijski osvajači. Sasvim je sigurno da su Turci tokom vremena pored hanova i karavan-saraja, mesta za odmor, osnivali i prve kafane.

Nakon što je Beograd predat sultanu Sulejmanu Veličanstvenom 28. avgusta 1521. godine, već naredne godine otvorena je prva poznata kafana u Srbiji, negde na Dorćolu u Beogradu, gde se služila samo crna kafa.

Danas nema pisanih tragova o tome gde se tačno ta kafana nalazila, kako je izgledala, niti ko je bio vlasnik, ali na osnovu pretpostavki i poznavanja izgleda potonjih turskih kafana, pretpostavlja se da je to bila kuća koja je mogla primiti veći broj ljudi, tu nije bilo stolova, već minderluka prekrivenih šarenim ćilimima, a kafa se služila iz ibrika koji su se pušili.

Za razliku od današnjih, u tim prvim kafanama nije se pilo ništa drugo do crne kafe, a uz kafu jedino su se služile nargile i čibuci.

Te davne 1522. godine prva kafana u Srbiji izborila je svoj istorijski značaj kao najstarija kafana u Evropi, budući da su prve kafane u Londonu, Marselju, Beču i Lajpcigu otvarane čitav vek kasnije.

Tokom vekova pojam kafane promenio je i način života u varoši, te se u kafane odlazilo ne samo zbog jela i pića, šta više, kafana postaje stecište svih važnijih dešavanja.

Tu su se prepričavale vesti, ugovarali poslovi, sklapali bračni dogovori; rušile se vlade po kafanskim ćoškovima i stvarale države. Pa i sam Miloš Obrenović je na vlast vraćen po drugi put u jednoj kafani, “Velikoj ili Kneževoj pivari”.

O značaju kafane na ovim prostorima svedoče i istorijski podaci da je upravo na takvim mestima prikazan prvi film, održane prve predstave, prvi sajam knjiga.

Dok su ulice grada bile osvetljene fenjerima, prva električna ulična svetiljka zasijala je 1880. godine na uglu ulica Kolarčeve i Makedonske, ispred kafane „Proleće‟, kasnije nazvanoj „Hamburg‟. Danas simbolično ta sijalica gori ispred zgrade Elektrodistribucije.

Isto tako, prvi telefon zazvonio je u kafani „Tri lista duvana‟ na uglu Ulice kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra. U čuvenoj kafani “?” (“Znak pitanja”) 1834. godine odigrana je prva partija bilijara u Beogradu.

Međutim, postoji i jedan stari spis koji govori o sličnoj „instituciji“ iz vremena vizantijskog cara Justinijana, koji je inače rođen na teritoriji Srbije. Prema rečima dr Vidoja Golubovića, postoje tragovi o postojanju neke vrste kafane u tadašnjem vizantijskom Singidunumu, današnji Beograd, tokom šestog veka.

Prokopije, vizantijski pisac i putopisac, opisujući tadašnji Singidunum osvrće se na opis pandokeona, tadašnjih svratišta gde se odvijao i celokupan društveni i poslovni život grada.

Bila su to četvorougaona zdanja na sprat s velikim atrijumom i česmom u sredini, dok su se duž cele kuće pružali zasvođeni hodnici iz kojih se ulazilo u zasebne prostorije, dok su se u glavnoj prostranoj dvorani služila jela i pića.

Kafane kao mesta okupljanja umetnika i književnika počinju masovno da se otvaraju u Beogradu od 1830. godine. Imena su dobijale često spontano i simbolično.

Tako su do danas ostale najpoznatije stare kafane „Tri šešira‟ i „Dva bela goluba‟ u Skadarliji, kafana “?” u Ulici kralja Petra prekoputa Saborne crkve, i nekad slavna kafana „Dardaneli‟ između Čika-Ljubine i Vasine ulice, koja je danas srušena.

Kafana, mehana, bircuz, birtija, vekovima je uživala visok status i stoga ne čudi da je bila i jedna od najznačajnijih društvenih institucija.

Izvor: http://www.serbia.com

Neobične navike nekih od najvećih mislilaca

Možete li da pretpostavite kako bi vaš dan izgledao kada biste ga proživeli u koži onih čija su imena i dela obeležila dosadašnju istoriju? 

Dan bi vam počeo ranim buđenjem u sobi bez roletni ili zavesa, nakon čega biste golišavi sedeli čitav sat sa šoljom jake kafe u rukama ili uz opijum i pecivo. Potom biste se posvetili čitanju, pisanju, slikanju, vajanju ili nečemu drugom po čemu ste poznati. Potom biste se poslužili martinijem u vreme ručka, nakon čega bi usledila duga šetnja i rad od tri sata. Ernest Hemingvej i Marsel Prust imali su običaj da veoma rano ustaju. Betoven je ispijao desetine šoljica kafe dnevno, a Bendžamin Frenklin je voleo da stoji ispred otvorenog prozora. Ser Vindon Sodon Pričet je bukvalno ručao martini. Franc Kafka se žalio na rutinski posao i nije imao vremena kao Gistav Flober da uživa u dugom kupanju i sve svoje vreme posveti pisanju i amfitaminima kao Vistan Hju Oden. 

Sve analize života i dnevnih rituala velikih mislilaca, ili kreativnih ljudi pokazuju da ne postoje pravila, da je svaki imao svoj način rada, ali ni da se ne može osporiti da je većina imala po neku ekscentričnu naviku ili običaj.

Frojdu je žena svako jutro stavljala pastu za zube na četkicu, kako veliki psihijatar ne bi gubio vreme. Kompozirot Čajkovski je svakog dana šetao tačno dva sata, ni minut više, ni minut manje. Ako bi slučajno prešao planirano vreme, bio je siguran da ga čeka neka nesreća.

Imanuel Kant je svakog dana tačno u 15:30 časova odlazio u šetnju. Gistav Flober je ustajao tačno u 10 časova i potom nije ni doručkovao, niti šetao. Imao je naviku da lupa o tavanicu da bi pozvao majku sa kojom bi potom ćaskao. Patriša Hajsmit je svakog dana jela slaninu i pržena jaja, a imala je neobičan hobi - sakupljala je puževe.

Veliki filozof Kjerkegor je kafom polivao punu šolju šećera, dok su Onore de Balzak i Betoven dnevno pili dosta šoljica crnog napitka. Vilijam Samerset Mom je prilikom pisanja morao ispred sebe da vidi samo beo zid, jer drugačije nije mogao da se koncentirše. Sa druge strane, kompozitor Morton Feldman je komponovao gde god da se nađe i nije mu bio neophodan radni prostor.

Džejn Ostin je pisala u dnevnoj sobi pored majke koja je uglavnom šila. Kada bi se našla u gužvi, pisala bi na salvetama i otcepljenim papirima koji su se lako mogli sakriti. Agata Kristi se žalila na problem sa novinarima koji su insistirali da je fotografišu za radnim stolom, pošto ga nije ni imala.

Silvija Plat je tek nakon razvoda našla rešenje za svoj rad, tako što je pila sedative kako bi zaspala i budila se u 5 ujutru da bi pisala dok se njeno dvoje dece ne probudi, što je bio njen najproduktivniji period. Ingmar Bergman nije pio lekove, niti alkohol, ali je bio veoma disciplinovan u svojim dnevnim ritualima. Svaki dan je za ručak jeo isto - kiselo mleko i džem od jagoda sa kukuruznim pahuljicama.

Kao najčudniju od svih navika, izdvaja se ona, nemačkog pesnika, filozofa i dramaturga Fridriha Šilera koji je mogao dobro da piše samo ako se oko njega širio miris trulih jabuka.

Izvor: http://www.nationalgeographic.rs

Istorija čokolade

Današnja čokolada, koju svi planetrano obožavamo i ne možemo joj odoleti, imala je veoma dugu i burnu istoriju nastanka.

Čokolada je, prema istraživanjima stručnjaka, u svom osnovnom, tečnom obliku, i bez slasti, korišćena još pre 3500 godina, u vreme drevne južne i latinoameričke kulture, na severu Centralne Amerike, u ostacima gradova Maja. Maje su pravile čokoladni napitak mešajući mrvljeno seme kakaa, vodu i ljute paprike, koji je korišćen uglavnom u religijskim ritualima, pa su ga nazivale „hranom bogova“. Važnost biljke kakaa u to doba je bila ogromna, govorilo se da ima magijsku moć, pa su čak i zidovi njihovih palata oslikani kakao plodovima. To čokoladu svrstava u nastariji napitak poznat čovečanstvu. Oko 600. godine n.e. prilikom migracija na sever, Maje su u Jukatanu napravili prvu veliku plantažu za uzgajanje kakaa. U to vreme, kao i dugo potom, plemići su bili fascinirani čokoladom u svom prvobitnom obliku, te se smatrala za prestižnu namirnicu.

Osim Maja, piće od čokolade koje su Asteci pripremali od kakaovog semena i vode zvalo se ‘ksokoati’, što znači ‘gorka voda’. Koliko je u to doba pridavana važnost zrnima kakaa, govori činjenica da je običan narod u doba Asteka ova zrna koristio kao novac. Kako se navodi u istorijskim spisima, osvajač Meksika, Španac Ernan Kortes, primetivši naviku astečkog cara Montezume da konzumira čokoladni napitak, odlučio je 1528. da čokoladu predstavi španskom kralju Karlu V. Nedugo zatim, Španija je držala monopol u proizvodnji čokolade za potrebe tadašnjeg evropskog tržišta. U to vreme čokolada dobija sasvim novi ukus, jer se u nju počela dodavati šećerna trska. Španski vojnici su prvi u Evropi počeli  pripremati čokoladu, dodavali su joj šećer i cimet, ali su je i dalje pripremali kao piće. Kakao zrno ostaje i dalje sredstvo plaćanja u Španiji (200 malih kakao zrna vrede 1 španski real ili 4 centa).

Magija čokoladnog napitka se brzo proširila „starim kontinentom“, obuzimajući prvo vlastelu i plemiće, a potom i ceo svet.

1609. godine u Meksiku se pojavila se i prva knjiga potpuno posvećena čokaladi - „Libro en el cual se trata del chocolate“.

Prva prodavnica čokolade otvorena je u Londonu 1657. godine kao „kuća čokolade“ u kojoj se točio sve popularniji napitak.

Hemičari su tek tokom ranog devetnaestog veka u Holandiji našli načine da daju čokoladi tvrd oblik kakav znamo danas. Čokolada kakvu danas poznajemo je nastala zahvaljujući Holanđaninu Konradu J. van Houtenu, koji je 1828. godine patentirao hidrauličnu presu za drobljenje zrna kakaa, iz kojih je nastao kakao prah.

Naredna inovacija u svetu čokolade, proizvodnja prvih štangli, pripada Džozef Freju, koji je koristio specifičnu mešavinu kakaa i holandske verzije čokolade da napravi kalupe čvrstih štangli.

Iako je čokolada u Švajcarsku stigla 1750 zahvaljujući italijanskim proizvođačima čokolade i trgovcima, prva fabrika čokolade u ovoj zemlji otvorena je tek 70 godina kasnije. Tek pola stoleća nakon toga, Daniel Peter, sin mesara iz švajcarskog grada Vevija, plasirao je na tržište 1875. godine, prvu čokoladu s mlekom.

Prvi zvanični kolač od čokolade, austrijska Zaher torta, nastala je u Austriji 1778. godine.

Nakon toga, u savremenom dobu, čokolada koju poznajemo, pojavljuje se u mnoštvu oblika i ukusa: filovane, punjene, mešane sa voćem, žitaricama i brojni drugi oblici ovog slatkog zadovoljstva.

Danas postoji više od 600 različitih ukusa čokolade, ali daleko od toga da su sve identičnog kvaliteta. Kada birate čokoladu, obavezno pročitajte njen sastav i zemlju porekla, a na našem sajtu ćete pronaći i druge savete šta je presudno da biste jeli čokoladu koja je zdrava, bez griže savesti.

---

---

Izvor: http://www.cokolade.rs

Kada su ljudi počeli da nose odeću?

Određivanje tačnog trenutka kada su ljudi počeli da nose odeću je veoma teško, pre svega jer se ona isprva pravila od životinjske kože, koja se brzo raspada.

Zato postoji malo arheoloških dokaza koji se mogu koristiti za određivanje perioda kada su ljudi počeli da se oblače. Postojalo je nekoliko različitih teorija zasnovanih na onome što su arheolozi uspeli da nađu. Na primer, na osnovu istraživanja boje kože, ljudi su izgubili malje na telu pre oko milion godina - što je idealan period za početak nošenja odeće.

Prvi alati koji su korišćeni za dranje životinjske kože datiraju od pre 780.000 godina, ali je životinjska koža korišćena za druge stvari, poput pravljenja skloništa i veruje se da su ti alati korišćeni za pripremanje koža za to, pre nego odeću. Igle s rupom su počele da se javljaju pre oko 40.000 godina, ali ti alati ukazuju na kompleksniju odeću, što znači da se ona već upotrebljavala.

Rezultati istraživanja su značajni jer pokazuju da se odeća javila pre oko 70.000 godina, pre nego što su ljudi počeli da migriraju ka severu iz Afrike u hladnije klime. Izum odeće bio je verovatno jedan od faktora koji su učinili migracije mogućim. Taj period ima smisla s obzirom na poznate klimatske faktore u toj eri.

Imajući sve to u vidu, naučnici su počeli da prikupljaju alternativne podatke koji bi mogli da pomognu u rešavanju misterije kada su ljudi počeli da pokrivaju svoje intimne delove. Nedavno istraživanje Univerziteta u Floridi zaključuje da su ljudi počeli da se oblače pre oko 170.000 godina, što je povezano sa krajem drugog ledenog doba. Kako su to zaključili? Proučavanjem evolucije vašaka !

Naučnici su primetili da se vaške veoma dobro prilagođavaju odeći. Oni su pretpostavili da su telesne vaši morale da evoluiraju kako bi živele na odeći, što znači da nisu postojale pre nego što su ljudi počeli da nose odeću. Korišćeno je proučavanje sekvenci DNK vašaka za izračunavanje kada su vaške počele da se genetski razdvajaju od  vašaka u kosi.

Kako navodi Ijan Gligian, predavač sa Australijskog nacionalnog univerziteta, istraživanje je "pružilo neočekivano ran datum za odeću, mnogo ranije od najranijih čvrstih arheoloških dokaza, ali ima smisla. To znači da su savremeni ljudi verovatno počeli da nose odeću svakodnevno kako bi se ugrejali kada su prvi put bili izloženi uslovima ledenog doba."

Što se tiče perioda kada su ljudi prešli sa životinjske kože na tekstil, prva tkanina smatra se ranim pretkom filca. Odatle, ljudima je trebalo oko 27.000 godina za tkanje. Pre oko 25.000 godina, prve Venerine figure - male statue žene - javile su se sa brojnim različitim odevnim predmetima što ukazuje da je postojala tehnologija tkanja u to vreme.

Odatle, nama bliže civilizacije otkrile su mnoge materijale koji se mogu pretvoriti u odeću. Na primer, drevni Egipćani proizvodili su lan oko 5.500. godine pre naše ere, dok su Kinezi počeli da proizvode svilu oko 4.000. godine pre naše ere.

Kada je u pitanju odeća za modu, a ne za grejanje tela, veruje se da se to desilo relativno rano. Prvi primeri obojenih vlakana lana otkriveni su u pećini u Gruziji i datiraju od pre 36.000 godina. S tim u vezi, iako je imala pridodatu boju, rana odeća je bila mnogo prostija od one koju nosimo danas - većina se prebacivala preko ramena i zakačinjala na struku.

Oko sredine 1.300-ih u određenim delovima sveta, uz neke tehnološke izume iz prethodnih vekova, moda je počela drastično da se menja. Na primer, odeća je počela da se kroji po ljudskom telu, sa zakrivljenim šavovima, pertlama i dugmićima. Različite boje i tkanine postale su popularne u Engleskoj. Od tada, moda na Zapadu dobila je neverovatan uspon, uglavnom zasnovana na estetici, dok je u drugim kulturama moda obično menjana velikim političkim preokretima.

Industrijska revolucija je, naravno, imala ogroman uticaj na industriju odeće. Odeća je mogla da se pravi u fabrikama za masovnu proizvodnju pre nego kod kuće i mogla je da se prenosi iz fabrike na pijacu u rekordnom roku. Kao rezultat, odeća je postala mnogo jeftinija, što je dovelo do toga da ljudi imaju značajno veće ormare, zbog čega su mogli da menjaju svoj izgled, što je prisutno i danas.

Izvor: http://www.nationalgeographic.rs / diggita.it

Novogodišnje girlande

Girlande (Tinsel je engleski naziv) su oni svetlucavi dugački ukrasi, koje obmotavamo oko jelke ili koristimo na druge načine da bi dočarali praznično raspoloženje.

Mi nemamo jedinstven naziv za ovu vrstu ukrasa. Svejedno, veoma su popularne. Važno je da su svetlucave i živih boja. Smatra se da su prvobitno smišljene i napravljene u Nemačkoj, tačnije u Nirnbergu početkom 17 veka.

Osnovna ideja je bila da predstavljaju male ledenice, koje možemo videti kako zimi vise sa drveća i svetlucaju na zimskoj svetlosti, kako dnevnoj tako i noćnoj.

U početku su bile zaista pravljene od srebra, ali pošto je srebro i skupo a i vremenom dobija tamnu patinu, koristili su se i drugi metali.

Kombinacija svetlosti sveća i srebrnih tračica je bila jedinstvena i veoma brzo je postala izuzetno popularna.

Kako su nastale girlande

Naravno da postoji nemačka priča, koja nastanak ovih ukrasa mnogo lepše opisuje:

Nekada davno, živela je siromašna udovica sa svojom decom. Odlučila je da deci priredi radost za Božić. Nabavila je malo drvo i kada su deca zaspala, ukrasila ga je, kako je znala i umela figuricama koje je sama pravila od testa, grančica i drugog materijala koje je imala na raspolaganju. Zadovoljna je otišla na počinak.

Međutim, noć je bila veoma hladna i nekoliko paukova se ušunjalo u kuću. Čim su videli drvce, krenuli su da pletu svoju mrežu. Uskoro se ni drvo a ni ukrasi nisu videli od paukove mreže. 

To je video anđeo i sažalio se. Pretvorio je niti paučine u srebrne mesečeve zrake i – ostalo je istorija.

---

---

Izvor: amarilisonline.com

Sve što niste znali o snegu!

Zimska čarolija je upotpunjena samo onda kada sneg pokrije sve oko nas. Tada se mogu iskusiti prave zimske radosti – od grudvanja, pravljenja Sneška, preko sankanja, skijanja ili jednsotavno šetnje po ovom prelepom, belom pokrivaču.

A koliko znate o snegu?

Ovo su samo neke od najzanimljivijih činjenica o belom, zimskom pokrivaču:

• > Sneg je kao i dijamant ili so – mineral.

• > Iako smo navikli da pahulje zamišljamo kao čipkaste, odnosno onakve kakve ih pravimo od papira, one ipak ne izgledaju baš tako. Za početak, nisu toliko simetrične i više izgledaju kao male grudve sastavljene od više slepljenih kristala. 

• > Ne postoje dve potpuno iste pahulje, ali one se ipak “rađaju” kao gotovo iste, tačnije – u početku nastajanja većina ovih kristala je gotovo identična.

• > Svaka pahulja se sastoji i od jedne trunčice prašine koja može biti ostatak bilo čega – od vulkanskog pepela, pa sve do neke čestice iz svemira!

• > Pahulja nastaje tako što se kristal razvija oko čestice prašine, a oblik u koji će se pretvoriti zavisi od temperature, vlažnosti i vetra. 

• > Kada sveže napada, sneg se sastoji od 90 do 95 odsto vazduha zbog čega predstavlja odličan toplotni, ali i zvučni izolator. Upravo nam je zato toplije kada sneg padne, a i ulice su tiše kada su prekrivene snegom.

• > Najveća pahulja ikad izmerena pronađena je u Fort Keoghu u Montani 1887. godine i bila je prečnika 38 santimetara. Naravno, ona ima svoje mesto u Ginisovoj knjizi rekorda. 

 

 Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

Kako su nastali prvi novogodišnji ukrasi i dekoracija

Ljudi su se uvek, na neki način, plašili zime, hladnoće i nedostatka svetlosti. Taj period godine kada priroda spava, u nekim ranim civilizacijama, čak se i nije brojao- nije postojao kalendar za zimske mesece. 

Bez obzira što su se rane civilizacije razvijale u oblastima gde je klima bila mnogo blaža i povoljnija nego na prostorima današnje Evrope, zima nije spadala u omiljena godišnja doba. To je bilo vreme kada su se budili razni duhovi prirode i dobri i zli, kada je tama pobeđivala svetlost, hladnoća toplotu.

Da bi na neki način pomogli duhovima svetlosti, rađanja i toplote da dobiju svoju bitku, pripadnici starih civilizacija su stvorili razne simboličke tradicije.

Saturnalije – Sunce, Mesec i zvezde kao dekoracija

U starom Rimu postojao je praznik, više kao festival, koji se slavio od 17. do 23. decembra posvećen Saturnu. To je istovremeno bio i praznik zimske kratkodnevice, dan kada je svetlo dobijalo svoju bitku sa tamom, period u godini od kada su dani postojali duži.

Rim - Novogodišnje ukrašavanje drveća

Dekorisanje – u starom Rimu je bio običaj da se ukrašava drveće u dvorištu, nikako unutra. 

Ukrasi su se pravili u obliku Sunca, drugi naziv ovog praznika je bio Sol Invictus, nepobedivo Sunce. Takođe su bili popularni oblici zvezda i Meseca, naročito mladog.

Fotografije: N.V.

---

---

Izvor: amarilisonline.com