"Ana Ka­re­nji­na" - Me­ra lju­ba­vi i pat­nje

"Ana Ka­re­nji­na" - Pri­mer uz­vi­še­ne ljud­ske sud­bi­ne. Pi­ta­nje od­no­sa oba­ve­ze i slo­bo­de, iz­bo­ra i nu­žno­sti jed­no je od naj­va­žni­jih pi­ta­nja ne sa­mo lju­ba­vi i bra­ka, ne­go i na­šeg ukup­nog op­stan­ka na ovom sve­tu, i za­to hr­li­mo da pro­či­ta­mo Tol­sto­je­vo re­mek-de­lo. Ana po ce­nu smr­ti ne pri­sta­je na ži­vot bez lju­ba­vi zbog če­ga je njen lik to­li­ko uz­vi­šen.

SVA­KO­ME se či­ni da po­zna­je Anu Ka­re­nji­nu. Čak i onaj ko ni­ka­da ni­je či­tao ro­man "Ana Ka­re­nji­na" La­va Ni­ko­la­je­vi­ča Tol­sto­ja, jed­no od naj­po­zna­ti­jih de­la svet­ske knji­žev­no­sti, ima uti­sak da zna ne­što o ču­ve­noj Tol­sto­je­voj ju­na­ki­nji. 

Glav­na ju­na­ki­nja Tol­sto­je­vog ro­ma­na je­dan je od onih knji­žev­nih li­ko­va ko­ji pri­pa­da­ju op­štoj isto­ri­ji čo­ve­čan­stva. Kao što se zna za Alek­san­dra Ma­ke­don­skog i Ce­za­ra, Na­po­le­o­na i Čer­či­la, ta­ko se zna i za Ahi­la, Ha­mle­ta, Don-Ki­ho­ta - i Anu Ka­re­nji­nu. Za­to sva­ko ko to do sa­da ni­je uči­nio mo­ra da pro­či­ta ovu knji­gu bez ko­je se na­pro­sto ne mo­že za­mi­sli­ti iole obra­zo­van čo­vek.

Po­seb­na vred­nost jed­nog pi­sca, ret­ki su u to­me us­pe­li, je­ste da stvo­ri lik ko­ji pro­dre u svest lju­di to­li­ko da se odvo­ji od sa­mo­ga de­la i ži­vi ne­kim svo­jim, za­seb­nim ži­vo­tom. Tu se ima uti­sak da je pi­sac na­pi­sao vi­še od knji­žev­nog de­la, da je stvo­rio je­dan va­žan, ne­na­dok­na­div ži­vot, pri­mer uz­vi­še­ne ljud­ske sud­bi­ne.

Za­što je to ta­ko? Za­što je Ana Ka­re­nji­na po­sta­la op­šti sim­bol za ne­što što nam je svi­ma va­žno? Da li Ana Ka­re­nji­na go­vo­ri ne­što o že­na­ma, o ži­vo­tu, o ljud­skoj sud­bi­ni, o to­me ka­kvo je čo­ve­čan­stvo? Pri­ča o Ani Ka­re­nji­noj, nje­nom mu­žu i Vron­skom, i dru­ge va­žne ni­ti ko­je ro­man pra­ti, ne­što su bez če­ga se ne sme. 

Na­kon što je na­pi­sao "Rat i mir", svo­je isto­rij­sko re­mek-de­lo, Tol­stoj je tra­žio no­vu ve­li­ku te­mu i po­sle ma­log pre­mi­šlja­nja po­sve­tio joj če­ti­ri go­di­ne pi­sa­nja da bi sve­tu 1877. go­di­ne po­da­rio još jed­no pra­vo re­mek-de­lo. Te­ma ovog ro­ma­na mo­že se na raz­li­či­te na­či­ne od­re­di­ti, ali je naj­bo­lje vi­de­ti je upra­vo ona­ko ka­ko ona iz­gle­da u li­ku glav­ne ju­na­ki­nje. Otu­da gle­da­no, pi­ta­nje je šta su lju­bav i po­ro­di­ca, ka­ko tre­ba ži­ve­ti i ka­kva je ljud­ska sud­bi­na do­stoj­na od­go­vor­nog ljud­skog bi­ća. Ana je tu da do­ži­vi i uči­ni ono što bi­smo i mi že­le­li, ali ne sme­mo ili ne­ma­mo pri­li­ku, i da do­ži­vi ono što mi ni­ka­ko ne bi­smo hte­li, a ona i to sme. 

Ana Ka­re­nji­na je me­ra lju­ba­vi i pat­nje, za­no­sa i raz­o­ča­re­nja u bo­ljem ljud­skom ži­vo­tu. A ta­kav je ži­vot naj­če­šće tra­gi­čan.

Ana, uda­ta za bo­ga­tog i sta­rog Ka­re­nji­na, što go­vo­ri ka­kvo je bi­lo dru­štvo i obi­ča­ji u ko­ji­ma je ži­ve­la, za­lju­bi­la se u gro­fa Vron­skog ko­ga je sre­la u vo­zu. Na pr­vi po­gled, ni­šta po­seb­no, ali Tol­stoj je od ove lju­bav­ne pri­če stvo­rio tra­ge­di­ju pr­vo­ga re­da u ko­joj obo­je mo­ra­ju da po­tra­že smrt. Za­što je ta­kva tra­ge­di­ja nu­žna, za­što se ova lju­bav ne mo­že pre­tvo­ri­ti u sre­ćan ži­vot? Da li sa­mo za­to što je Ana već uda­ta pa se su­ko­blja­va­ju za­kon po­ro­di­ce, ona je že­na i maj­ka, i za­kon lju­ba­vi, ona je lju­bav­ni­ca u za­no­su ose­ća­nja? Da­kle, da li je pred na­ma ro­man u ko­jem se su­ko­blja­va­ju dru­štve­ni za­kon po­ro­dič­ne oba­ve­ze i pri­rod­ni za­ko­na lju­bav­ne slo­bo­de? 

Od­nos oba­ve­za i slo­bo­da uvek se me­nja i u na­še vre­me sli­ka bra­ka i slo­bod­ne lju­ba­vi ni­je sa­svim ista kao što je bi­la u do­ba u ko­je je sme­šte­na pri­ča o Ani i Vron­skom, ali ova op­šta, naj­va­žni­ja pi­ta­nja osta­la su pot­pu­no ista. Za­to hr­li­mo da či­ta­mo Tol­sto­jev ro­man jer je pi­ta­nje od­no­sa oba­ve­za i slo­bo­da, iz­bo­ra i nu­žno­sti, jed­no od naj­va­žni­jih pi­ta­nja ne sa­mo lju­ba­vi i bra­ka, ne­go na­šeg ukup­nog op­stan­ka na ovom sve­tu. Za­to na nas i da­lje de­lu­je i pri­ča o An­ti­go­ni ko­ja je mo­ra­la da bi­ra iz­me­đu dru­štve­nog za­ko­na, ver­no­sti gra­du-dr­ža­vi u ko­jem ži­vi, i za­kon po­ro­di­ce, ver­no­sti lju­ba­vi pre­ma bra­tu. To ju je uči­ni­lo tra­gič­nom ju­na­ki­njom, a zbog ove pro­tiv­reč­no­sti He­gel se di­vio dra­mi. Ta­kva je, na dru­ga­či­ji na­čin, i Ana Ka­re­nji­na.

Ana mo­ra da se od­lu­či u po­ro­dič­nom i lju­bav­nom ži­vo­tu, ali iz­me­đu že­lja i oba­ve­za bi­ra­mo sva­ko­ga da­na, i če­sto pro­pu­šta­mo da uči­ni­mo ono što Tol­sto­je­va ju­na­ki­nja ta­ko hra­bro, od­va­žno či­ni: bi­ra lju­bav i sme­lo, sve žr­tvu­ju­ći, ide za njom. A ka­da lju­ba­vi ne­ma, ka­da ona po­sta­ne ne­mo­gu­ća, bi­ra i ko­nač­nu slo­bo­du ko­ju ima sva­ki čo­vek. Da po ce­nu smr­ti ne pri­sta­ne na ži­vot bez lju­ba­vi. Za­to je Ana to­li­ko uz­vi­še­na i za­to sva­ko že­li da se upo­zna sa pri­čom o nje­nom ži­vo­tu. Ka­da se jed­nom pro­či­ta ro­man, pa čak i ka­da iz dru­ge ru­ke na­ču­je o če­mu se u nje­mu ra­di, to vi­še ne mo­že da se za­bo­ra­vi. Ana je ono naj­bo­lje u na­ma što tra­ži za čo­ve­ka ne­što bo­lje od oba­ve­za i ob­zi­ra. Tra­ži naj­bo­lje što čo­vek ima: slo­bo­du i lju­bav.

---

---

Autor: Aleksandar Jerkov

Izvor: novosti.rs

• Facebook
• Twitter
• Pinterest

You Might Also Like

kultura

« PREV

NEXT »