U porodičnom nasilju ubijeno je trideset žena od početka 2018. godine, od kojih su samo tri žene ranije prijavljivale nasilnike. Čak 95 odsto ubijenih žena nikada nije zatražilo pomoć, ukazano je juče povodom početka globalne kampanje "16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama", a kojoj se priključila i Srbija. Kampanja sa porukom da nasilnika može da prijavi svako i anonimno traje do 10. decembra, a mi vam prenosimo ispovest žene žrtve nasilja.
A. K. skoro deset godina trpela je torturu i nasilje u braku. Od šamara i pesnica došli su do toga da je još uvek zakoniti muž umalo nije ubio kamenom – i to nasred ulice. Deca su je spasla, a ona je tad shvatila da mora da ga ostavi i ode s decom.
– Tog dana došao je kući nervozan. Počeo je da viče, urla i traži razlog za svađu, samo tako, iz čista mira. A ja sam sedela na krevetu i dojila našeg četvoromesečnog sina. U naletu besa i urlanja uhvatio me je za vrat i počeo je da me guši, i to u stanu moje majke. Plašila sam se da će mi dete ispasti iz ruku, ali, srećom, majka me je odbranila – priseća se naša sagovornica trenutka kad je njen suprug, od kog sad pokušava da se razvede, prvi put fizički nasrnuo na nju.
Bilo je to posle godinu i po dana braka. Do tog trenutka bio je pažljiv muž, imali su lep odnos, praćen sitnim svađama koje imaju svi parovi. Mislila je da su dobar tim i da ga dobro poznaje. Ali prevarila se, i to grdno. U jednom trenutku je samo pokazao svoje pravo lice.
– U početku sam mislila da se to desi jednom, ali posle sam shvatila da nije tako. Prvo je ispade imao jednom godišnje, a s vremenom su oni postajali sve češći i agresivniji. Najpre bi me verbalno napadao i vređao, pa bi potom lomio stvari po kući i na kraju bi se ustremio na mene. Šamarao me je, udarao pesnicama, šutirao, lomio mi stvari o glavu. Svaka naredna svađa bila je kobnija po mene i moj život – prepričava kroz suze nesrećna žena torturu koju je proživljavala tokom desetogodišnjeg braka.
Nije ga zanimalo od čega ćemo živeti
Iako imaju dvoje dece, njenom još uvek zakonitom suprugu nije smetalo to što su oni tu i što prisustvuju takvim strahotama. Kad bi poludeo, ništa i niko nije dopirao do njega. Svaki put bi joj se sutradan posle nasilja izvinjavao, govorio joj da mu je žao, da će se promeniti jer je voli i ne može bez nje i dece. Nažalost, njegova prividna finoća trajala bi kratko.
– Uvek je govorio da sam ja kriva i da treba da ćutim kad vidim da poludi. Eh, koliko puta sam samo ćutala i opet bih dobijala batine. Znala sam da sedim i da ni reč ne progovorim, a on bi me opet optuživao da ga provociram. Takav je, nikad ne možeš da mu udovoljiš – kaže kao da se pravda posle svega što joj je priredio.
Osim što ju je fizički zlostavljao, bio je i vrlo ljubomoran. Često joj je pravio probleme na poslu, branio joj je da radi, a sam nije hteo da zarađuje. Umesto toga, radije je na kompjuteru igrao igrice celu noć, a onda bi ujutru urlao na decu i nju što ga ne puste da spava.
– Bio je lenčuga, neradnik i nije ga zanimalo od čega ćemo živeti. Posle jedne strašne svađe presekla sam i ostavila ga. Živeli smo odvojeno sedam meseci, a deca su bila sa mnom. Potom je on došao kod nas, molio me je da se pomirimo, tražio je još jednu šansu i ja sam poklekla. Vratila sam mu se zbog dece, a sad znam da mi je to bila najveća greška u životu – priznaje A. K., koja s decom sad živi u sigurnoj kući.
Umri, kučko
Posle novog početka sve je ukazivalo na to da su na dobrom putu. Bio je pažljiv prema njoj i deci, ali, nažalost, nije dugo izdržao. Postao je samo još brutalniji. Posle jedne od brojnih svađa počeo je da je udara i šutira, a onda ju je po glavi udario malom drvenom stolicom toliko jako da je pukla napola.
– Pala sam na pod, a oko mene je bila lokva krvi. Deca su vrištala i plakala, a on je stajao u ćošku sobe i gledao kroz prozor. Molila sam ga da me vodi kod lekara da ne umrem, a on mi je hladnim glasom rekao: „Umri, kučko!“ Nije hteo da mi pomogne, pa sam ja u nekom trenutku uspela da ustanem sama. Uzela sam mokru krpu i tu celu noć sam provela u kolima – priča kroz suze i dodaje da joj je sutradan suprug rekao kako je sama sebi to uradila.
Ničega se nije sećao, pa su deca morala da ga ubeđuju da je on kriv i da su sve videli. Nastavili su tako pod istim krovom još neko vreme: smenjivali su se svađe, batine, njegova izvinjenja i lažna obećanja. Ipak, Centru za socijalni rad prijavila ga je kad pokušao da je ubije kamenom nasred ulice. Zahvaljujući deci, tad je jedva izvukla živu glavu.
– Držali su ga rukama i govorili su mu da nema pravo da ubije njihovu majku. A znate šta je još gore? To se sve dešavalo nasred magistrale. Automobili su prolazili, deca su vrištala i niko nije stao da nam pomogne. U kakvo smo se to društvo pretvorili?! Nije onda ni čudo što nasilnici ubijaju žene ispred Centra za socijalni rad – kaže ova ogorčena žena i dodaje da porodica njenog supruga sve zna, ali da neće da joj pomogne.
Sada A. K. čeka razvod i nada se da će dobiti starateljstvo nad decom. Volela bi da oni ostanu u kontaktu s njim jer im je ipak otac, ali i to je pitanje, jer ga se plaše i izbegavaju viđanja s njim.
– Bojim se da me nikad neće ostaviti na miru, jer je prilikom svake naše veće svađe govorio: „Ili ćemo biti svi zajedno ili će neko nastradati“. Znam i da sad ima oružje i da je na sve spreman, ali i ja sam. Izboriću se za sebe i decu ili živa biti neću – kaže na kraju uverljivo ova hrabra i jaka žena.
Autor: B.S.
Izvor: zena.blic.rs
No comments
Post a Comment