Osoba koja je ljubomorna kada uvidi da ne postoji realna opasnost da bude ostavljena, prestaje da bude ljubomoran/na, što nije slučaj kod posesivnosti. Dakle, ljubormora je prolazna a posesivnost često nije.
Za razliku od ljubomore, posesivnost je osećanje anksioznosti (koje može dostići i nivo panike) u čijoj su osnovi nerealistične procene pojedinca da može biti ostavljen/na, prevaren/na i odbačen/na.
Na emotivnom planu osoba jako strepi ne samo da će biti ostavljena, već i da će se osećati povređeno, besno i da neće moći da podnese ta osećanja (užasavenje), ili život bez partnera. Na nivou ponašanja, osoba koja je sklona posesivnosti u svemu vidi znakove potencijalnog ostavljanja ili prevare, aktivno traga i konstruiše (fantazira) realnost tako da pronađe potvrdu i “dokaze” za svoje sumnje. Za razliku od ljubomore, kod posesivnosti, bilo koji događaj (čak i izmišljen, trivijalan) može postati povod (okidač) za stalnu sumnju i strepnju. Mišljenje osoba koje su posesivne je paranoidno. U osnovi može biti mehanizam projekcije (osoba svoj strah od odbacivanja prebacuje u spoljašnju realnost pripisujući ga nekim spoljašnjim uzročnicima).
Šta je u osnovi posesivnosti?
U osnovi posesivnosti je duboko osećanje nesigurnosti u vlastiti self, loša slika o sebi (slika o sebi kao nekome koje neadekvatan, loš i zbog toga ne može biti voljen i prihvaćen od strane drugih), fragilan identitet (na primer: kod muškaraca osećaj da nije dovoljno dobar, “pravi” muškarac), osećanje praznine, istorija ostavljanja, zlostavljanja ili zanemarivanja u porodici, ili čak neki od poremećaja ličnosti (psihopatija, granični, zavisni, histrionski itd.).
Na posesivnost ne treba gledati kao na fenomen sve ili ništa. Svako od nas se bar malo oseća nesigurno i samim tim svako je sklon izvesnom stepenu posesivnosti u određenim okolonosti (na primer: kada iracionalno procenjujemo da nismo dostojni partnera, da je on/ona bolji/a, atraktivniji/a od nas i sl.). To ne znači automaski da se radi o nekom poremećaju. Većina ljudi je posesivna u podnošljivoj meri, koja ne prelazi granicu patološkog. Posesivnost se može ispoljavati od retkih ili povremenih epizoda nesigurnosti (što može biti slučaj na početku veze, kada smo jako zagrejani za partnera ali nismo sasvim sigurni da je i druga strana isto toliko zainteresovana) pa sve do patološke posesivnosti koja jeste u sklopu ozbiljnijih poremećaja.
Patološka posesivnost je hronična i u potpunosti iracionalna, paranoidna. Osobe koje su patološki posesivne hronično su preplašene od ideje da mogu biti ostavljene ili prevarene, stalno proveraju partnera (proveravaju njegove/njene lične stvari, telefon, raspituju se kod drugih ljudi, prate ih i sl.), skloni su svađanjima i izlivima besa. Jednom rečju zbog straha nastoje da osobu u potpunosti izoluju i kontrolišu. Ove osobe su duboko nesigurne u sebe, sve do mržnje prema sebi. Patološki posesivne osobe su veoma naporne za partnere sa kojima su u vezi. Problem sa njima je u tome što oni nerado priznaju da imaju ovaj problem i retko se samoinicijativno obraćaju za pomoć (imaju odustvo uvida o problemu, što je genralno karakteristika poremećaja ličnosti). Obično je reč o osobama koje pate od ovog problema godinama, problem se prenosi iz veze u vezu (dakle, nema veza sa osobama sa kojima su trenutno u vezi). To su često anksiozne osobe koje su sklone simbiotskim vezama, ali mogu biti i osobe sa teškim poremećajima ličnosti. Ovi drugi su često veoma egocentrični, manipulativni, emotivno prazni a mogu biti i agresivni. Osobe koje su sa njima u vezi, neretko bivaju totalno izmanipulisane (stalnim kritikama, ucenama i omalovažavanjem), zbog patološke kontrole povlače se iz socijalnog života, osećaju se krivim (za nešto što nisu učinili), prestaju da se druže sa prijateljima ili članovima porodice.
Kako se ponašaju patološki posesivne osobe?
Patološki posesivne osobe nastoje da osobu sa kojom su u vezi skroz izoluju da bi on/ona bili samo pod njihovom kontrolom. Često je slučaj da se upravo osobe koje su bile (ili su) u vezi sa osobom koja je patološki posesivna, obraćaju za pomoć psihologu. Neke od tih osoba su toliko izmanipulisane i zastražene da prosto nemaju snage da preseku i završe vezu. Neke su pak ubeđene (obično na početku veze) da je ponašanje njihovog partnera izraz njihove velike ljubavi i odanosti, što je naravno potpuna besmislica. Osobe koje su patološki posesivne imaju veoma ograničen kapacitet za ljubav, to nije zato što su te osobe loše ili zle, već ni one same nisu bile voljene i pate od ozbiljnih psiholoških problema.
Osobe koje su posesivne nikada se ne manjaju samoinicijativno. Ova vrsta problema se teško rešava, jer se radi o veoma ukorenjenim strahovima, poremećajima ličnosti i posebno zbog toga što ove osobe odbijaju da se obrate za pomoć. Ova vrsta problema zahteva psihoterapijski tretman jer se sa godina progoršava. Osoba godinama, postaje sve više anksiozna, agresivna i paranoidna, što je sve više udaljava od realnosti.
Naš savet osobama koje imaju partnera koji je patološki posesivan je da ne polažu mnogo nade u to da će se to promeniti. To je težak problem koji zahvata srž identiteta osobe. Budite oprezni ako zapazite da vas vaš dečko/devojka proverava, gleda vaš telefon, govori vam s kim treba a s kim ne treba da se družite i sl. To na početku može izgledati sasvim bezazleno ali kasnije može posatati pakao. Nemojte misliti da ste psiholog i da ćete pomoći osobama koje su patološki posesivne. Najbolje što možete da uradite jeste da ih pošaljete kod psihologa ili psihijatra a vi da se sklonite i sačuvate sebe.
Dr Vladimir Mišić
psiholog
Izvor: vaspsiholog.com
No comments
Post a Comment