Svi manje ili više veruju u neku vrstu ljubavi – bilo da je to romantična, prijateljska, ljubav na prvi pogled, ljubav za sva vremena ili neka druga forma ljubavi. Ali koliko danas, u vreme brzog života i još bržih komunikacija, izumiranja romantike, nedostatka vremena, avantura za jednu noć i prolaznih, usputnih veza i vezica, ima onih koji veruju u postojanje platonske ljubavi?
Platonska ljubav naziv je dobila po antičkom filozofu Platonu, koji je prvi upotrebio taj termin, kao sinonm za bestelesnu ljubav. Tek kasnije, u doba humanizma i renesanse ova vrsta ljubavi počela se nazivati platonskom.
Platonskom ljubavi se, dakle, smatra ona lišena fizičkog kontakta, bazirana na duhovnoj i emotivnoj povezanosti. Ona može biti različitog intenziteta od privlačnosti, preko zrele ljubavi, do emotivne povezanosti koja može trajati celog života.
Nazivaju je nesebčnom ljubavlju, jedni je upoređuju sa prijateljskom privrženošću, dok drugi smatraju da je ona ravnoteža i jedinstvo prijateljske i sentimentalne ljubavi. Može biti uzvraćena, ali i jednostrana, zbog čega je mnogi, naročito u današnje vreme smatraju besmislenom, nemogućom, ludom, iako je pitanja srca teško, pa gotovo i nemoguće racionalno objasniti. Ono što je svakako činjenica, jeste da su upravo zahvaljujući njoj nastala brojna umetnička, naročito pesnička dela i da je bila ali i ostala umetničko nadahnuće i inspiracija inspiracija.
Platonskom ljubavi se, dakle, smatra ona lišena fizičkog kontakta, bazirana na duhovnoj i emotivnoj povezanosti. Ona može biti različitog intenziteta od privlačnosti, preko zrele ljubavi, do emotivne povezanosti koja može trajati celog života.
Nazivaju je nesebčnom ljubavlju, jedni je upoređuju sa prijateljskom privrženošću, dok drugi smatraju da je ona ravnoteža i jedinstvo prijateljske i sentimentalne ljubavi. Može biti uzvraćena, ali i jednostrana, zbog čega je mnogi, naročito u današnje vreme smatraju besmislenom, nemogućom, ludom, iako je pitanja srca teško, pa gotovo i nemoguće racionalno objasniti. Ono što je svakako činjenica, jeste da su upravo zahvaljujući njoj nastala brojna umetnička, naročito pesnička dela i da je bila ali i ostala umetničko nadahnuće i inspiracija inspiracija.
Setite se Danteove Beatriče, Kostićeva Lenke Dunđerski, Petrarkine Laure, Edgara Alana Poa i njegove Anabel Li… „…Blažene bile patnje koje vežu u slatkom spoju sa ljubavlju mene…“ piše Petrarka u jednoj od 366 pesama posvećenih Lauri, dok Desanka Maksimović u „Strepnji“ dobrovoljno traži da sve ostane na nivou idealizovane ljubavi „jer sreća je lepa samo dok se čeka“…
Ali, da li je tako nešto moguće u XXI veku? Romantici, oni koji veruju u savršenstvo i idealisti reći će vam da postoji i da je prelepa, uzvišena, jača od svih drugih. Saglasiće se sa Platonom koji je tvrdio da je u pitanju „ljubav koja pruža najmoćnije užitke“, podsetiće na Poa koji je u pesmi „Anabel Li“ naziva „ljubavlju jačom od ljubavi mnogih“…
Sa druge strane realisti će je nazvati nemogućom, negirati njeno postojanje, reći da je fraza, iluzija, nešto nerealno i nestvarno, osećanje koje se meša sa zaljubljenošću i privlačnošću… Mnogo je onih koji tvrde da je češća nego što se misli. Oni koji su je doživeli tvrde da je to najlepše i najintenzivnije osećanje, često jače i od onog koje su iskusili u vezama. Kada pogled, osmeh, susret, misao, reč ulepšaju dan, donesu sreću, postanu pokretačka energija… Ljudi koji su iskusili ovako nešto, verovatno znaju i razumeju o čemu se radi. Reči i tako nemaju preveliku moć kada je opisivanje osećanja u pitanju.
A kojoj kategoriji vi pripadate? Romanticima i(li) idealistima koji veruju u postojanje platonske ljubavi, realistima koji je negiraju ili nekoj trećoj grupi mišljenja…? Možda nemate stav o tome, a možda će jednom emocije presuditi da li ćete i u kom pravcu razmišljati o (ne)mogućnosti postojanja i doživljaja platonske ljubavi…
Autor: Danijela Pejatović
Izvor: www.stazenezele.rs
No comments
Post a Comment