NEWS
latest

728x90

header-ad

Kako da prepoznamo zlostavljano dete?


Kako da prepoznamo zlostavljano dete? Lekari svakog drugog dana nailaze na bolne prizore. Ako su povrede ovakve, sumnja se na najgori scenario...

Sumnja na zlostavljanje se javlja kada se eventualna priroda povreda ne poklapa sa pričom roditelja ili staratelja, ili kada oni nemaju nemaju uverljivu, konkretnu priču o tome kako su nastale. 

Crna Gora je zanemela kada je javnost izbombardovana vestima da je dečak od godinu dana i tri meseca umro nakon što ga je pretukao očuh. Na isti način reagovala je Srbija kada je prošle godine, Milomir S. (23) tresnuo o pod svoju bebu staru 15 dana i polomio joj lobanju u kući svoje tašte u okolini Uba. Devojčica Milica je, na sreću, preživela. 

Ovakvih i mnogo gorih primera, što kaže narod, uvek je bilo i biće, samo se o njima danas više priča i piše. Stati im na put nije lako, ali da svako nasilje ne dobije ovako tragične epiloge, trebalo bi da naučimo da ih prepoznamo, što nije lako ni lekarima.

Šta lekarima pobuđuje sumnju na nasilje kada im dođe dete sa povredama, koji su znaci da se radi o porodičnom a koji o vršnjačkom nasilju, koje su obaveze lekara u takvim okolnostima, razgovarali smo sa stručnjacima iz Univerzitetske dečije klinike u Tiršovoj u Beogradu i sa njihovim članovima Tima za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja. 


SAMO IZ TIRŠOVE 200 PRIJAVA

Samo ova ustanova u toku prošle, 2017. godine prijavila je 201 sumnju na zlostavljanje i zanemarivanje, od kojih je 36 slučajeva zahtevalo hospitalizaciju u bolnici.

- Nasilje je pretrpelo 139 dečaka i 62 devojčice. Od svih prijava čak 91 potiče od povreda koje su im naneli vršnjaci - navode za naš portal u Univerzitetskoj dečijoj klinici u Tiršovoj u kojoj se leče deca do 18 godina.

U skladu sa ovim podacima i specijalista dečije hirurgije u Tiršovoj Borko Stojanović objašnjava za Telegraf.rs da su češći slučajevi vršnjačkog u odnosu na porodično nasilje, ali i da su te povrede uglavnom lakše u odnosu na povrede stečene u porodici.

- Kod nas češće dolaze starija deca jer su ih navodno zlostavljali vršnjaci u školi, i to su uglavnom blaže povrede koje mi ambulantno rešavamo. Kod mlađe dece do dve godine su obično teže povrede poput preloma kostiju, težih opekotina koje onda lečimo u bolničkim uslovima, i tu se uglavnom sumnja na porodično nasilje ili zanemarivanje - kaže Stojanović.  


NASILJE ČESTO 

On kaže da se njegove kolege i on prilično često susreću sa decom koja su pretrpela neki vid nasilja.

- Prilično često deca dolaze i zbog zlostavljanja u školi ali dolaze i zbog toga što su ih zlostavljali roditelji, staratelji ili nepoznate osobe. Recimo da imamo jedan ili dva takva slučaja u toku dežurstva, a mi smo dežurni svaki drugi dan.

Kada je reč o porodičnom zlostavljanju, Stojanović kaže da svaki roditelj kada dovede dete uvek dođe sa navodima o tome kako su povrede nastale. Sumnja se, međutim, javlja kada se eventualna priroda povreda ne poklapa sa pričom roditelja, ili kada oni nemaju nemaju uverljivu, konkretnu priču.

-  Svaka nespecifična ili malo veća povreda kod deteta u nejasnim okolnostima mora da probudi sumnju na zlostavljanje ili zanemarivanje. Kod odojčadi i mlađe dece do dve godine, postoje specifični tipovi povreda na osnovu kojih možemo da postavimo sumnju da se radi o zlostavljanju ili o zanemarivanju deteta. Reč je o specifičnim opekotinama ili prelomima, koje mi uzimamo u obzir zajedno sa okolnostima u kojima su nastale i priču roditelja, i na osnovu tih kriterijuma možemo da postavimo sumnju da se radi o zlostavljanju ili zanemarivanju i da je potrebno tu sumnju prijaviti drugim institucijama. Zadatak nas zdravstvenih radnika i našeg Tima za zaštitu dece od zlostavljanja nije da utvrdimo da li se zlostavljanje ili zanemarivanje desilo, već da postavimo sumnju i istu prijavimo nadležniminstitucijama.  

- Znači, ako dete ima opekotine ili povrede, recimo glave ili genitalne regije, koje su nastale pod sumnjivim okolnostima i gde nemamo jasan odgovor roditelja ili osobe u pratnji kako je do njih došlo, to već pobuđuje sumnju na zlostavljanje i zanemarivanje. Sumnju da se radi o zlostavljanju ili zanemarivanju kod male dece izazivaju i tipični prelomi butne kosti, nadlaktne kosti... Naš zadatak je da medicinski zbrinemo dete a roditelji ili staratelj obično imaju neku priču zbog koje mi i posumnjamo na zlostavljanje i zanemarivanje. Obično nam navode mehanizam povreda a na nama je da utvrdimo da li se ta priča poklapa sa tipom povrede.


SLUČAJEVI KOJI SE NE ZABORAVLJAJU

Stojanović izdvaja nekoliko najtežih slučajeva nasilja koji se nikako ne mogu zaboraviti.

- Imali smo bebu od par meseci sa nespecifičnim prelomom lobanje. Majka nije imala konkretnu priču a to odmah pobuđuje sumnju na zlostavljanje i zanemarivanje. Sreli smo se i sa detetom od mesec dana kojem su roditelji lečili grčeve pepelom, pa je po kompletnom trbuhu imalo opekotine. Moralo je da se operiše i to više puta. Takođe, imali smo i dete od 6 meseci sa obe polomljene noge. To je, dakle, dete koje još ni ne puza a ima polomljene noge - navodi Stojanović i dodaje da seksualnog zlostavljanja ima veoma retko:  

- Najčešće ga preživljavaju  adolescenti, ali se dešava i mlađoj deci, čak i kod beba. I, onih par slučajeva koje sam ja viđao, bila su deca bez roditeljskog staranja. Međutim, dešava se i unutar porodice, kada su zlostavljači oni koji bi trebalo da decu štite i zaštite od nasilja. 

Napominje da zlostavljana deca nose ozbiljne traume zbog čega uglavnom kompletno promene ponašanje. Ili postaju povučena, slabije razgovaraju sa drugim ljudima ili postaju agresivniji.

Zato je bitno, kaže naš sagovornik, da pored lekara kojima je primarno da prepoznaju takve slučajeve, to bude zadatak i svih drugih koji rade sa decom, čuvaju ih...

- Treba uvek to imati na umu, treba imati na umu da se to ne dešava samo drugim ljudima, da to nije samo na televiziji, nažalost.  


UTICAJ NA DETE 

Svaki oblik zlostavljanja i zanemarivanja, prema rečima Snežane Đorđević, utiče da dete ne razvija svoj potencijal, da kasnije u odraslom dobu ima različite probleme u međuljudskim odnosima,  da sama deca iz nasilnih porodica izrastu ili u nasilnike ili im je poznat obrazac žrtve pa i biraju takve partnere po modelu.

-  Ne postoji forma zlostavljanja i zanemarivanja koja ne ostavlja posledice. Posledice su različite, različito reaguju ali svaka negativna poruka usmerena na dete koja dolazi od ljudi kojima oni veruju poput ponižavanje deteta u smislu ti si glup, ne znaš šta radiš, utiče... Najmanje posledica koja može da bude jeste da to dete nema samopouzdanje u kasnijem životu, i ne može da ostvari svoje pune potencijale jer je sputavano. Nije dobilo adekvatnu podršku.

- Kada su neki teži slučajevi u smilu ozbiljnog psihološkog, fizičkog i seksualnog zlostavljanja to može da ostavi dugoročne posledice. Ličnost se tada razvija i potreban joj je podsticaj da bi se razvijala a dobija suprotno. Razvija se anksioznost, adolescentska depresija do toga da su neka deca pokušala pak i uspela samoubistvo zbog toga što su bila zlostavljana - objašnjava Đorđević.

Na kraju ona ističe da su lekari dužni da prijave sumnju

- U našim psihološkim izveštajima piše "na osnovu iskaza roditelja koji je rekao to i to, mi prijavljujemo sumnju" a onda dodamo i psihološki test i da li je dete traumatizovano ali ne tvrdimo da je traumatizovano zbog toga, ne navodimo da je to povezano, već samo konstatujemo.






Izvor: telegraf.rs
« PREV
NEXT »

No comments