NEWS
latest

728x90

header-ad

Slider

latest

Slider Right

psihologija

INTERVJU

intervju/block-3/#d138ed

DESTINACIJE

NV/block-7/#00bfff

VEČNA TEMA - LJUBAV

ljubav/block-5/#f2320c

ISHRANA

ishrana/block-6/#CDB38B

PSIHOLOGIJA

psihologija/block-6/#707B7C

OBRAZOVANJE

obrazovanje/block-9/#2874A6

SAVETI

saveti/block-8/#f2320c

HRONIKA

Hronika

NASLOVI

Veština slušanja

Jedan od uslova za produktivnu komunikaciju među ljudima je pažljivo slušanje. U procesu komunikacije osoba treba da bude svesna da li je drugi pažljivo slušaju, kao i da li ona pažljivo sluša druge.

Slušanje predstavlja uživljavanje u onome o čemu osoba koju slušamo govori, kao i razumevanje sadržaja koji je izgovoren. Da bismo na pravi način slušali sagovornika, slušalac treba da donese odluku da želi da sluša, da osobu koja govori gleda u oči, da ne govori previše, ne prekida sagovornika dok govori, da nauči da ćuti, i naravno, sluša. 

Postoje brojne vrste slušanja. Znanje o tome može doprineti da se problem u vezi razumevanja interakcije između ljudi predupredi. 


SEDAM VRSTA SLUŠALACA 

1. „Preokupirani“
Ove osobe su stalno užurbane i zauzete. Nije preporučljivo da se sa ovim ljudima razgovara “u hodu”. Komunikaciju sa ovim osobama treba započeti pitanjem: “Da li sam izabrao/la dobar moment”? Ukoliko dobijete potvrdan odgovor, započnite razgovor sa izjavom koja će izazvati pažnju, budite sažeti i brzo završite, jer je njihova pažnja kratkog daha. 


2. „Odsutni“
“Odsutni” su fizički prisutni, ali mentalno nisu. Ove osobe često su okarakterisane kao “sanjari”, jer se čini da razmišljaju o svemu drugom osim o temi razgovora. U komunikaciji sa ovim osobama važno je pokazati interesovanje, što se postiže direktnim kontaktom očima i postavljanjem pitanja. Kao i kod “preokupiranih”, razgovor treba započeti izjavom koja će privući pažnju, budite koncizni i držite se poente, jer lako gube pažnju. 


3. „Prekidači“
Ove osobe često upadaju u reč i prekidaju sagovornika dok govori. Oni ne slušaju, već su fokusirani na ono što oni imaju da kažu. Kada prekidaju razgovor treba ih pustiti i sačekati da završe. Kada završe treba reći: “Kao što sam rekao/la”…na taj način skrećete pažnju na njihovo prekidanje i vraćate se na ono o čemu ste govorili. 

4. „Oni kojima je svejedno“
Ova vrsta slušalaca prepoznaje se po njihovom indiferentnom stavu dok slušaju. Teško pokazuju bilo kakvu emotivnu reakciju. Da bi osoba skrenula njihovu pažnju, potrebno je da dramatizuje svoje ideje i da postavlja pitanja, kako bi dobila povratnu informaciju. 


5. „Borbeni“
Glavna karakteristika ove vrste slušalaca je da su antiprotivni. Uživaju da se ne slažu i da kritikuju druge. U komunikaciji sa njima ne treba se slagati kada okrivljuju druge, ali treba pokušati razumeti njihove stavove. 


6. „Analitičari“
 “Analitičari” su stalno u ulozi savetnika i daju savete čak i kad ih niko ne pita za mišljenje. Ono što ove osobe trba da uvide je da ne treba svima odgovor, rešenje ili savet. To se može postići direktnom porukom u razgovoru sa njima: “Hoću samo da me saslušaš, ne treba mi savet”.


7. „Entuzijasti“
Ovo su osobe koje poklanjaju punu pažnju dok slušaju. Imaju empatiju za druge i daju osobi priliku da sama otkrije rešenja i ideje. Sve osobe treba da streme ovom vidu slušanja. 


Za kvalitetnu komunikaciju slušanje sagovornika je od presudne važnosti. Slušanjem dajemo šansu sagovorniku da na najbolji način prenese svoju poruku, i dobijamo mogućnost da svoju poruku koncipiramo na najbolji mogući način. Na ovaj način se dvoje učesnika u komunikaciji bolje razumeju. Slušanje, bez pažnje i razumevanja, nikada ne rezultira pamćenjem onog što je neko rekao, niti nam omogućuje napredak. 

Samo kada sagovornika slušate sa iskrenim interesovanjem, a svoje misli i stavove stavljate u drugi plan, imate mogućnost da vodite ispunjeni razgovor koji može rezultirati rešenjem koje odgovara obema stranama. 

Aktivnim slušanjem primamo korisne informacije, izbegavamo nesporazume i konflikte, pokazujemo da nam je stalo do sagovornika, pomažemo osobama sa kojima komuniciramo da jasnije sagledaju problem i, na kraju, izgrađujemo odnos poverenja. Veština slušanja podrazumeva mnogo više od sposobnosti da „čujemo poruku”. Ona obuhvata razumevanje poruke, situacije i druge osobe. Razvijena veština slušanja omogućuje drugoj osobi da se oseća prijatno, da ima poverenje u slušaoca i da mnogo lakše izrazi ono što je zaista želela reći. 

Korisni saveti za poboljšanje veštine slušanja:

  • Održavati kontakt očima dok osoba govori;
  • Posmatrati neverbalne signale, jer ukazuju na aspekte koji nisu izrečeni;
  • Uključiti empatiju i razumebanje za drugu osobu;
  • Biti strpljiv, govoriti tek kada sagovornik završi;
  • Ne prekidati, ne završavati rečenice sagovornika i ne menjati temu;
  • Postavljati pitanja tokom razgovora;
  • Parafrazirati, odnosno ponoviti svojim rečima priču sagovornika, kako bi osoba bila sigurna da je dobro razumela;
  • Ukloniti sve što odvlači pažnju (npr. telefon);
  • Pokušati sagledati stvar iz perspective slušaoca.

Autori: 
Dr Aleksandra Djurić
Iva Bubanja

Torbica i novčanik - Modni dodaci koje svaka dama treba da poseduje: Oličenje dobrog ukusa!

Aksesoari su obavezni deo svakog dobrog stajlinga, a pojedini su i neophodni, jer osim što su efektni modni dodaci, oni su i funkcionalni i praktični. Ormar svake dame trebalo bi da sadrži mini torbicu, dobru torbu, novčanik , kao i kišobran, koji je kvalitetan i dugotrajan.

Male, a efektne torbe su uvek u trendu! Još ako su upečatljivih boja i dezena, to je pravi pogodak za ove sumorne dane! 
Bilo da nosite samo novčanik, telefon i balzam za usne pa vam je potrebna manja ili nosite mnogo više stvari pa vam je potrebna veća, je veoma važan asesoar svakog vašeg izlaska iz kuće.
Neka vaše kraće putovanje obeleži dobra i kvalitetna putna torba! Putna torba daće posebnu notu elegancije. Za duža putovanja kofer skladnih dimenzija je neizostavni deo koji će Vaše putovanje učiniti prijatnijim. 


Dobar i dugotrajan novčanik je neophodan u svokom novom danu jedne dame! Ukoliko cenite kvalitet, volite dobar dizajn i pratite modne trendove, ženski kožni novčanik ili novčanik koji prati dizajn torbice je pravi izbor za vas! 
Kišobran koji je dugovečan je svima potreban! Neka i vaš kišobran bude, trendi i efektan. 






Autor: Maja Š.

Čakre i njihovo značenje


Razumevanje čakri jedan je od najefikasnijih načina da se dostignu različiti nivoi svesti koja nam je dostupna. Čakre nam otvaraju put ka identifikaciji tipa energije koji doživljavamo kao iskustvo.

Čakre su važne jer pomoću njih postižemo ravnotežu unutar sebe, pre nego što je pokušamo doneti svetu oko sebe.

Reč čakra potiče iz drevnog indijskog jezika što znači znači vrtlog ili krug. Čakre su glavni centri duhovne snage u ljudskom telu. Takođe, to su krugovi energije koji balansiraju ravnotežu i distribuiraju energiju života kroz naše fizičko telo duž suptilnog tela. 

Suptilno telo je ne-fizičko telo ili na drugi način poznato kao naša duša ili duh, koji je prekrivač našeg fizičkog tela. Verovanje u čakre je započelo u Indiji, a koristi se u Ayurvedskoj medicini. Reč Ayurveda dolazi od dve indijske reči “Ayur veda” što znači život i smisao znanja. 

Ayurvedska medicina posmatra bolest kao neravnine u telu, koje mogu biti tretirane mešavinom meditacije, vežbama i biljnim tretmanima. Ukoliko se čakre ne obnavljaju pravilno, to može izazvati probleme u fizičkom zdravlju, mentalnom zdravlju, kao i duhovnoj patnji. Iako postoji stotinu čakri u našem telu, samo se sedam smatra glavnim, a to su:


Prva čakra – korenska čakra,
Druga čakra – sakralni pleksus,
Treća čakra – solarni pleksus,
Četvrta čakra – srčana čakra,
Peta čakra – grlena čakra,
Šesta čakra – treće oko i
Sedma čakra – krunsku čakra.




Izvor: astrofon

Nikola Tesla o ženama i feminizmu


Kada je reč o Nikoli Tesli i njegovom odnosu prema ženama, većina ljudi zna za onu standardnu priču: Tesla se potpuno posvetio nauci i odbio bilo kakav kontakt sa ženama da bi fokusirao svu svoju energiju na naučno razmišljanje. Deluje kao da je bio potpuno izolovan od bilo kakvog razmišljanja o muško-ženskim odnosima i da je to za njega bila prašuma u koju njegov um nikada nije kročio.  
Nedavno sam otkrio jedan intervju koji je Tesla dao za teksaski list „Galveston dejli njuz”, 1924. godine, pod nazivom „Gospodin Tesla objašnjava zašto se nikada neće oženiti”

Kada je reč o Nikoli Tesli i njegovom odnosu prema ženama, većina ljudi zna za onu standardnu priču: Tesla se potpuno posvetio nauci i odbio bilo kakav kontakt sa ženama da bi fokusirao svu svoju energiju na naučno razmišljanje. Deluje kao da je bio potpuno izolovan od bilo kakvog razmišljanja o muško-ženskim odnosima i da je to za njega bila prašuma u koju njegov um nikada nije kročio.

Nedavno sam otkrio jedan intervju koji je Tesla dao za teksaski list „Galveston dejli njuz”, 1924. godine, pod nazivom „Gospodin Tesla objašnjava zašto se nikada neće oženiti”. Zanimljiv pogled na žene i feminizam koji je tada bio u usponu. Preneću ovde najinteresantnije delove ovog teksta, a siguran sam da će ovo izazvati burne komentare čitateljki i čitalaca.

Oduvek sam smatrao da žena poseduje te nežne i suptilne kvalitete uma i duše, koje su je u tim aspektima činile daleko superiornijim od muškaraca”, počinje priču Tesla. „Stavljao sam ženu na pijedestal, i u tim nekim osobinama cenio sam je daleko više od muškaraca. Divio sam se u podnožju kreature koju sam uzdigao na te visine, i kao svaki pravi obožavalac, osećao sam se nedovoljno vrednim za objekat svog obožavanja.”

„Ali ovo je sve bilo nekad”, smatra Tesla, „sada, ova žena nežnog glasa koju sam obožavao je nestala. Na njeno mesto došla je žena koja misli da je njen glavni uspeh u životu da bude što više kao muškarac – u oblačenju, u ponašanju, u sportu i dostignućima bilo koje vrste”.

„Žene postaju jače od muškaraca, i fizički i mentalno. Svet je iskusio mnoge tragedije, ali po mom mišljenju, najveća tragedija od svih jeste trenutna ekonomska situacija u kojoj su žene protiv muškaraca, i u mnogim slučajevima uspevaju da uzurpiraju njihova mesta u profesijama i industriji. Ova rastuća tendencija žena da zasene muškost znak je civilizacije u propadanju” – tvrdio je Tesla 1924. godine.

„Ženska odlučnost da se takmiče sa muškarcima u biznis svetu ruši neke od najboljih tradicija – stvari koje su se pokazale kao pokretački faktori u ovom sporom, ali osetnom napretku sveta.”

Praktično, sva velika dostignuća čoveka do sada su bila inspirisana ljubavlju i posvećenošću prema ženama. Muškarac je težio velikim stvarima samo zato što je neka žena verovala u njega, zato što je želeo da zadobije njeno divljenje i poštovanje. Iz ovih razloga, on se borio za nju i rizikovao svoj život, iznova i iznova.

Zatim, Tesla proriče veoma mračnu budućnost sveta zbog novonastale ženske pozicije.

„Izgleda da je muškarac u ljudskom društvu postao beskoristan. Evo, stvarno ne znam. Naša civilizacija će potonuti u jedno stanje koje se viđa kod pčela, mrava i drugih insekata – stanje u kom se muškarac surovo ubija. U ovom matrijarhalnom svetu biće uspostavljena vladavina žena. Kako žene preuzimaju dominaciju, muškarci su u njenoj milosti. Muškarac se smatra bitnim samo u funkciji produžavanja vrste.”

„Ženska nezavisnost i umeće da dobije ono što želi u biznis svetu narušavaju muški nezavisni duh. Stara vatra koju je on nekada osećao kada uradi nešto što će izazvati žensku odanost, danas se pretvara u pepeo.”

Nadalje, Tesla tvrdi da žene nisu oduševljene zbog ove nove pozicije.

„Deluje mi da i same žene nisu preterano srećne u ovoj novonastaloj slobodi. Pitanje koje se prirodno postavlja je da li su same žene tu pobednici ili gubitnici. Ne posmatram ovo pitanje samo sa muške strane, razmišljam o ženskoj strani toga.”

„Nestalo je zadovoljstvo iz života žene. Ona je ambiciozna u nameri da dobije ono što želi, a to često prevazilazi njene prirodne mogućnosti. One često zaboravljaju da ne mogu sve žene biti primadone i filmske zvezde.”

„Žensko nezadovoljstvo čini današnji život mnogo stresnijim. Ljudi koji su nezadovoljni jer ne uspevaju da postignu stvari koje su van razmera njihovih prirodnih mogućnosti i talenata – sve je to jedna veoma loša pojava za svet u celini. Nezadovoljstvo pravi čudake i neprirodne ljude.”

Na kraju, Tesla se opet vraća svojoj ideji o arhetipu nežne žene na pijedestalu.

„Istorija nam je dala mnoštvo primera predivnog uticaja nekih neobičnih žena. Među njima su bile i majke velikih ljudi. Ali njihov uticaj nije bio u nekakvoj rešenosti da budu bolje od muškarca ili da se takmiče sa njim.”

„Moć prave žene je toliko velika da mislim da kada bi se pojavila jedna prelepa žena – a kad kažem prelepa, mislim na prelepu u duši, ponašanju i mislima, nešto kao boginja – kada bi se jedna takva odjednom pojavila negde na Zemlji, ona bi mogla da vlada celim svetom. Njeno vođstvo bi bilo univerzalno prihvaćeno.”

Da li su Teslini stavovi prema ženama nazadni ili napredni, ostavio bih čitateljkama i čitaocima da presude.

Autor: Istok Pavlović
Izvor: politika.rs


U redu je da ne budeš u redu...


Kada duša boli retko se to vidi i retko ko to vidi. Ne vidi se zato što to čovek nauči da krije. Još od malih nogu je učen da emocije uglavnom nisu poželjne. Učen je od najmanjih nogu da treba stalno da se smeje, da bude razigran, veseo i da je "uvek dobro". Kada bi video nekog ko ima problema sa mentalnim zdravljem, govorili bi mu "ima problema sa glavom", "doživela je nervni slom", "ludaci". Odrastao čovek je sačuvao u sebi dete koje se boji da i on sam ne postane jedan od njih, tih ''ludih'' ljudi.

Kada ga uhvati napad panike i pomisli da će umreti ili poludeti, misli da se to samo njemu dešava i da ga niko ne razume. Kada potone u bespomoćnost i beznadežnost, bez želje da ustane i da živi, misli da je sam. Kada ustane pred kolegama da prezentuje svoj rad, ima osećaj da se samo njegov tok misli blokira i da se samo njemu tresu ruke, noge, dok crvenilo prekriva lice. Kada gubi erekciju iznova i sebe vidi kao slabića koji više nikad neće biti muško, ne misli da se to može desiti i drugim muškarcima. Kada krenu misli da će povrediti sebe ili druge i kada ne može da ih izbaci iz glave, čovek misli da je već lud i da je u tome sam. 

Ponekad čovek voli, ali ga je sram da to pokaže, ponekad ga je sram da zaplače, ponekad čovek je besan, a ne zna to, ponekad čovek ide od lekara do lekara brinući za svoje zdravlje, ponekad čovek "sagori" na poslu, ponekad se čovek razvede, ponekad čoveka prevare, ponekad čovek prevari, ponekad čovek ostavi, ponekad bude ostavljen, ponekad čovek izgubi drage ljude, ponekad čovek shvati i sam da će umreti.

Ponekad čovek nije dobro ali ga je toga sram. I boji se jer misli da ne sme da mu bude loše.

Čovek je biće razuma i emocija. I čoveku ponekad može biti teško. Kao što radimo vežbe, idemo na trčanje, zdravo se hranimo, idemo kod lekara da bismo održali svoje telo zdravim i u dobroj formi, potrebno je da brinemo i o svom mentalnom zdravlju. Nekada ćemo morati da pijemo lekove, nekada da idemo na razgovor sa psihoterapeutom, a nekada ćemo samo želeti da se unapredimo kako bismo iskazali svoj pun potencijal. Svaka četvrta osoba u toku života ima nekih problema sa mentalnim zdravljem. Depresija će do 2020. godine biti na četvrtom mestu bolesti.

Danas usporite. Pronađite par sati samo za sebe. Odmorite svoju dušu. Otvorite je i pružite joj lečenje ako joj je potrebno. Zagrlite nekog. Pogledajte neki dokumentarni film i pričajte o mentalnom zdravlju sa drugima, razbijajte predrasude. Razgovor leči. I ćutanje leči ako znaš kako da čutiš. Voli sebe. Brini o sebi.

Jak zna da dopusti sebi da bude slab. Jak uči iz slabosti.






Psiholog: Bojana Obradović, 
savetovalište ''Entera''

Intervju: Nebojša Dugalić - voleti i biti voljen

Čovek istinski može biti srećan jedino ako u dubini oseća smislenost svog postojanja. Sve drugo je promašeno traganje za srećom ...

Kafe poznatog beogradskog pozorišta vrvi od glumačkog sveta, zanimljivog, ekscentričnog, punog energije. Čekamo poznatog glumca da se pojavi posle naporne predstave. Nasmejan, po malo umoran ali oran za razgovor, ubrzo se pojavljuje Nebojša Dugalić, koji je te večeri bio Džejmi iz "Dugog putovanja u noć". Pita nas za temu razgovora. Sreća? Ima li veće misterije? Za početak smo krenuli od misterije glume.


Šta u vama kao glumcu proizvodi doživljaj ispunjenosti?

Kada razmišljam bilo o glumi, bilo o nečem drugom, uvek o svemu mislim kao o tajni jezika, tajni saopštavanja, saobražavanja, saodnošenja. Učešće u jednoj takvoj tajni mi je najveći dobitak. Jedina prava čovekova satisfakcija, čime god da se bavi, je da se sretne sa drugim bićem i da se u tom susretu dogodi uzajamno uzrastanje. To je jedino što smatram za dobitak i neko ispunjenje. Sve ostalo je sasvim spoljašnje. Ako čoveku i pruži neku sreću to je samo je samo spoljašnja radost koja se ne dotiče onog bitnog u nama - a to je ostaviti trag u drugom biću, biti živ u drugome. I o glumi mislim na isti način, kao o mogućnosti da se takav trag ostavi, o mogućnosti da nekome saopštite nešto važno, nešto što će ga promeniti, što će ga zapitati na jedan ozbiljniji način, što će ga obradovati, pročistiti. Teško da čovek išta više može u ovom životu od toga. Mi smo svi konačna bića i to je osnovno naše određenje. Jedino što možemo je da podelimo ono najbolje iz sebe sa nekim drugim. A svaki jezik je mogućnost za tako nešto, pa tako i gluma.


Da li su uloge koje ste imali prilike da igrate uticale na neki vaš unutrašnji svet? Na primer, uloga kneza Miškina

Nikada mi se to nije desilo. Prvo, nikada nisam maštao o ulogama već sam čekao da same dođu i one su uvek dolazile u pravo vreme u trenutku kada sam bio u zrelosti da ih ponesem, tj kada bih već u sebi imao preživljen sadržaj koji je trebalo u pojedinoj ulozi da nosim. One su dolazile kada sam sebe i svoje izražajne moći mogao da pozajmim onome što bi taj lik trebalo da bude.


U svojoj autobiografiji Rade Šerbedžija kaže da je gluma opasan posao jer čovek glumeći druge, ne misleći na svoju dušu, može da je izgubi. Ima li u tome istine?

Imao sam tu sreću da sam igrao sa njim i veoma ga cenim kao glumca. Divno smo sarađivali. Međutim, mislim da postoji mistifikacija u odnosu prema glumi. Gluma je jezik, kao i svaki drugi. Čovek je oruđe tog jezika, ali sve zavisi gde je čoveku oslonac. Ako nemate neko čvrsto utemeljenje, onda bavljenje glumom može da bude opasno, ali ukoliko čovek vlada tim jezikom, ako je tog jezika svestan, onda tu postoji, kao kod bilo kog drugog umetnika, istovremeno i zanatski i emotivni odnos. Postoji mogućnost kontrolisanja tog jezika. Zakoni gradnje glumačke umetnosti su takvi da se mogu sasvim svesno kontrolisati i ne moraju imati opasnog uticaja na dušu. Postoje glumci koji se istinski uživljavaju u ono što čine. Međutim, to ne mora nužno biti zalog nekog kvaliteta. Čuven je razgovor Dastina Hofmana i Lorens Olivijea kada su igrali "Maratonca". Dastin Hofman je za određenu scenu, da bi postigao emotivno stanje uzbuđenosti, trčao ulicama grada. Lorens Olivije je sedeo mirno, čekao da počne snimanje i onda ga upitao: "Kolega, a zašto trčite?" "Pa da bih došao u to stanje koje je potrebno", na šta ga Olivije upita: "A zašto to jednostavno ne pokušate da odglumite?" Dakle, i jedan i drugi su bili sjajni glumci, ali su imali dva pristupa prema poslu.

Gluma ne mora nužno da predstavlja opasnost od gubljenja duše. Uostalom, opasnost da se duša izgubi postoji na svakom mestu. 


Uloga Džejmija u predstavi "Dugo putovanje u noć" podrazumeva doticanje nekog svog unutrašnjeg pakla. Kako se do njega dolazi?

Ono što je u glumi važno jeste umeće zapažanja. Studentima uvek govorim da posmatraju ljude kada idu ulicom i sve ono što jedno telo po svojoj intonaciji sobom nosi. Kakvu bi priču bilo ko od nas mogao ispričati o nekom prolazniku koga sretne a o kome ništa ne zna - samo na osnovu toga kakva mu je boja i sadržaj pogleda? Imao sam prilike u životu da vidim mnoge ljude koji piju. Ja ne pijem nikad, ali u "Dugom putovanju u noć" tumačim alkoholičara. Video sam kako se ponaša telo, šta se dešava sa ličnošću, kakav je problemski okvir jednog pijanca, kakav mu je pogled, uvid u stvarnost, kako zapaža svet oko sebe. U teoriji glume postoji pojam emotivnog pamćenja - kada se setite svih tih detalja i pokušate da ih poređate u svom telu i probate da u svom telu ostetite, na primer, usporenost i slabost, tu zakasnelost pogleda koji negde bludi i cilja da bi uhvatio tačku u koju hoće da pogleda. Pre svega, važno je umeti videti šta čini strukturu jedne ličnosti. Igrao sam i Miškina i Karađoza. To su dva sasvim različita lika, dva antipoda. Morao sam da i sa jedne i sa druge strane zahvatim svu raznovrsnost takva dva bića. Kako današnjem čoveku, koji na TV-u ima prilike svašta da vidi, kome nikakva vrsta zla nije strana, objasniti da postoji autentična dobrota i da biti dobar ne znači biti čovek bez težine, bez karaktera, svilen, glup i naivan? S druge strane, kada govorite o ličnosti koja u sebi oličava zlo, kako govoriti o tome a da ne izuzmete da ste možda i sami nalik Karađozu?


Aljoša pita starca Zosimu o spasenju, a Zosima kaže da će se spasti svi oni koji mogu da se sete najlepših stvari iz svog detinjstva. Kada vam je potrebna količina sreće koju treba da pokažete drugima u procesu glume, da li možete da prizovete nešto tako iz detinjstva ?

Veoma je važno razumeti kada starac Zosima govori o sećanju - šta on pod tim sećanjem misli. Jer lepih stvari se možemo setiti na razne načine. Možemo imati razne odnose prema tom sećanju. Kada Zosima govori o tome on govori kao aktivni asketa, dakle kao onaj koji takvo sećanje, kroz podvig, čini sadržajem svoga postojanja. A takav jedan trud moguće je utkati u bilo koji posao kojim se čovek bavi.


Šta je najbitnije u čovekovom traganju za srećom, kao stanjem trajne ispunjenosti?

Sreća kao trajno stanje nije ni moguće, nije ni dobro, niti mislim da je to najvažnije. Sreća nije ono što je presudno, već borba za ispunjenje, borba da se celim bićem prepozna smislenost svog postojanja, da se čovek oseti celovit. Sve ostalo je samo parcijalni doživljaj sreće. Čovek može da bude srećan i zbog dobitka na lutriji, ali istinski može biti srećan jedino ako u nekoj svojoj dubini oseća smislenost svog postojanja. Sve drugo je promašeno traganje za srećom.


Da li je onda sreća proizvod ispravnog načina življenja i razmišljanja, a ne cilj kome iznad svega težimo?

Da, ali se uvek postavlja pitanje šta je ispravan način razmišljanja i življenja. Jedino što mene može da učini srećnim je događaj odjeka u drugom biću. Nemamo drugu potrvrdu da smo živi ako ne odjeknemo u nekom. Čak je i Niče je govorio o davanju kao jedinom pravom dobitku, darivanju kao jedinom načinu da se ono što imamo ne izgubi. Kada pokušavam da izmerim radosti, nijedna mi nije uporediva sa radošću rada sa drugima, kada ste sabrani oko istog i kada vam cela bića trepere nad istim i sa istim unosom i ulogom stojite oko nekog stvaranja - ništa drugo ne mogu porediti sa tim!

Kada čovek stoji pred Bogom, stoji kao onaj koji je u odnosu sa živim Bogom, licem k licu. I to je jedan odnos, i sam taj odnos je jedini dobitak, nema drugog. Saznanje da me u molitvi Bog čuje i da mu stojim pred licem - to je sav dobitak, nema drugog. Ili da stojim pred bližnjim i da me on ceo čuje i da ceo u njemu odjekujem, šta nam drugo treba? To naravno nije lako, jer da bi se to desilo čovek treba mnogo toga u sebi da promeni i da se odrekne svega onoga što ga osujećuje u takvom naporu da se stane pred lice. I Bogu i bližnjem.

Žorž Sand kaže da je voleti i biti voljen jedina sreća u životu.

Ljubav je istovremen događaj sa ovim o čemu sam pričao. Jedini kriterijum istine je događaj ljubavi. Svaki događaj ljubavi ima jedinstvenu strukturu. Niko se ne voli na isti način. Ljubav je moguća samo ako postoji obostrana celovitost u susretanju. Ako postoji bilo kakav uzmak u tom ulaganju da se dogodi ljubav, onda to okrnjuje punoću. A stati ceo pred nekog celog, posao je teži od svih.


Ljudi slabo vole i prihvataju jedni druge. Teško je ogoleti se i stati takav kakav si pred nekog drugug.

Kada kažemo da bismo voleli da nas ljudi prihvate onakve kakvi smo, šta mi pri tom mislimo o sebi da jesmo? I drugo, da li je za voljenje sve to što mislim da jesam? Ili bi trebalo da zahtevam od sebe da ono što u meni nije ulog za ljubav, menjam, da to pokušam da stavim van odnosa, da ga sklonim kao višak? Problem je kada ono što je najbolje u čoveku ne nailazi na odjek kod drugoga onako kako bi on hteo. Odgovornost ljubavi je da naučimo da volimo ono što je najbolje u drugome i da umemo tome da se radujemo kao nečem svom. Ali da bi se to naučilo, moramo zaista razumeti važnost toga što ta druga osoba smatra za sebe da jeste da bismo to umeli da volimo.

Bog nas prihvata takve kakvi smo, ali je do nas da li ćemo da to prihvatimo ili ne, da li ćemo da se pričešćujemo tom ljubavlju koju nam pruža. Na ljubav možemo da gledamo kao na mogućnost beskrajne lične gradnje, koja pre svega podrazumeva zahtev da se uzraste do drugoga, da se do drugoga dospe tako što ćemo umeti da ga čujemo, prepoznamo ono što je u njemu važno.


Čini se da su ljudi na zapadu više upućeni na sticanje materijalnih dobara kao izvora životne sreće.

To je prisutno svuda. Ako je čovek prinuđen svim onim što ga okružuje, ako je određen kao biće kome se takav jedan kriterijum nameće za važeći, a to je potrošački, kriterijum imućnosti, onda će on, ako nema prilike da upozna drugačiji smisao, biti određen time. Ali kako možemo da mu sudimo ako nije imao prilike da o svom postojanju misli drugačije? To se može videti i na istoku i na zapadu, pogotovo u zemljama gde postoji izražena klasna i socijalna razlika. Imao sam prilike da budem u raznim zemljama na zapadu. Ljudi tamo su veoma uplašeni da će izgubiti posao jer ujutro možeš da se probudiš i da to saznaš iako si možda radio 20-30 godina. Svi strahuju da li će prvog u mesecu imati za kredit za stan ili za kola. Nije lako živeti u takvim društvima a biti imun na svoje okruženje i takvu uslovljenost. Sasvim je razumljiv strah onih koji imaju porodicu i decu.

Međutim, čovek treba koliko god može da svoj život zasnuje tako da bude nezavistan od bilo kojih društvenih okolnosti, da ima neku svoju baštu, da može da je zaliva i da se prehrani.


Koga biste naveli kao čoveka koji je pronikao u tajnu sreće?

Sreća je posledična pojavnost ispunjenošću smislom. U preovlađujućem delu čovekovog života ona uvek podrazumeva borbu, krajnje osećanje neizvesnosti. Od nekih velikih duhovnika i od otaca sam video, da ako čovek nije podržan izvanrednom Božijom milošću, sav njegov trud se može pretvoriti u ništa. Čovek može biti srećan samim saznanjem da je na tom putu, da je odlučio da izdrži svaki izazov i svako iskušenje. Možda je u tome jedina nada. Ako čovek gleda samo na ovaj svet, budući da je konačan, gde se može zasnovati neka sreća? Svaka sreća u iskustvu konačnosti je prolazna sreća ali čovek opstaje sluteći onu beskonačnu.






Izvor: http://www.vox-magazin.com

Poučna priča: Sa 40 godina orao bira put u smrt ili u novo, ali bolno rađanje!


Mit o orlu star je skoro isto onoliko koliko i postoji ova moćna ptica. Prenosio se uvek s kolena na koleno kako bi simbolično objasnilo sazrevanje čoveka. U to vreme čovek je živeo u mnogo većem saglasju sa prirodom a odrastanje, život i smrt mogao je tada da objasni samo mitovima i legendama.

Prema ovom mitu orao, ta moćna ptica živi gotovo koliko i čovek ali samo ako prođe put bolnog umiranja i ponovnog rađanja. Nije mnogo drugačije ni sa čovekom. Negde u četrdesetima, ako ne i pre, i orao i čovek odlučuju kojim će putem kenuti, ka preranoj smrti ili dugom životu kakav im je Bog namenio.

Orao ima najduži životni vek među pticama. Može da doživi i 70 godina. Međutim, kako bi doživio tu starost, orao mora da donese tešku odluku.  

Kada napuni četrdesetu njegove duge i elastične kandže ne mogu više da love plen koji mu služi za hranu. Njegov dug i oštar kljun postaje savijen. Njegova stara i teška krila, zbog zbijenih pera, zapinju za grudi, što mu onemogućava let.

Tada orlu preostaju samo dvije opcije - ili da umre ili da prođe kroz bolan proces promena koji traje 150 dana. Taj proces od orla zahteva da odleti na vrh planine i sedne u gnezdo. Tu orao kljuca svojim kljunom o kamen sve dok kljun ne otpadne. Nakon što kljun otpadne, orao čeka da novi kljun naraste nakon čega novim kljunom iskljuca stare kandže. Kad narastu nove kandže, orao počinje da kljuca svoja otežala stara pera.

I tako nakon pet meseci, orao poleće u let ponovnog rađanja i živi još 30 godina.

Mit o orlu govori o promenama koje se dešavaju kod skoro svakog od nas u određenoj životnoj dobi.

Mnogo puta, kako bismo preživeli moramo da započnemo proces promena. Trebalo bi da se rešimo nekih sećanja, štetnih navika, loše okoline... Jedino oslobođeni od bremena prošlosti i osnaženi verom u bolje možemo iskoristiti sadašnjost.






Izvor: kurir.rs