NEWS
latest

2.12.16

Intervju: Nataša Jović Trivić - Obrazovanje izuzetno važno za napredak

Nataša Jović Trivić je „previše normalna” da bi se o njoj u današnje vreme pisalo u novinama. Recimo: ne razvodi se, a nije se ni potukla bar sa jednom koleginicom, daleko bilo. Naprotiv, o njima govori sve najlepše i ni sa kim nije u svađi. Voli da posluje po kuhinji i, recimo, za Novu godinu je uvijala sarme i kuvala ih u zemljanom loncu, a onda ispekla proju i za zaslađivanje – baklave. 


Posle svake operske predstave u Narodnom pozorištu žuri kući i najlepše se oseća kada zna da su tu suprug Davor i ćerka Mateja. Tvrdi da njen mecosopran dobro zvuči pod uslovom da se dobro naspava i rano ode u krevet, ako nema stresove i redovno peva i bez čuvenih presnih jaja koje nikada nije ni pomislila da guta, jer to, veli, spada u bajke i legende o velikim pevačima od sto godina.

– Za mene su reklama i marketing samo ono što se događa kada se zavesa podigne. Svoj život čuvam sa strane, a ono što radim smatram poslom poput drugih. Ako ga obavljate profesionalno i kako treba – biće sve u redu – tako govori Nataša Jović Trivić, prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu.

I davno je raskrstila sa tim da će u većini listova koji se danas nalaze u kioscima pre završiti vest da je „sinoć u prvom redu sedela folk pevačica, nekada zvezda Vučelićeve televizije, sada dobra prijateljica umetnika koji je te večeri pevao u operi...” nego da je neko obeležio na sceni dve decenije umetničkog rada.


Mogli bismo i više da ima para

Bila je Acučena u Verdijevom „Trubaduru” i, kako to kritičari vole da kažu, svojim raskošnim glasom oduševila je publiku koja je na kraju predstave, zajedno sa kolegama iz ansambla, uzvratila burnim aplauzom. U sali su sa pravim ljubiteljima opere sedeli i njeni bližnji (za folk pevačice ne znamo, ali sumnjamo jer nigde ništa ne pročitasmo! – prim. naša). Pitati umetnicu, posle mnogo otpevanih rola, zašto baš prvi komad čuvenog kompozitora, i to onaj u kojem je mecosopran glas broj jedan, nije baš mnogo pametno – jer kada će, ako ne za jubilej. Ipak Nataša nas nakratko vraća u neke prošle dane.

– Bila sam premlada kada sam pevala Acučenu prvi put i svih ovih godina se nekako nisam osećala sasvim slobodno u toj ulozi. Iako sam imala lepe nastupe i uspeh u Sofiji, Bukureštu i kod nas, bila sam nezadovoljna i stalno sam tražila „ono nešto” što mi nedostaje. Tek prošle sezone sam osetila zrelost. Bilo mi je simbolično da sa tom ulogom obeležim jubilej na koji gledam kao na osvrt na dosadašnji i smernicu za budući rad. Veoma sam zadovoljna što sam išla kroz karijeru postepeno, sigurno, bez velikih trzavica i u stalnoj uzlaznoj putanji. Zbog publike sam tu gde jesam. Od samog početka pevam za publiku, iskreno i nesebično se dajem, a to publika zna, oseća i vraća mi stostruko više – kao da podvlači crtu naša sagovornica.

Ne primećuje Nataša neke pomake u smislu podrške onima koji u Narodnom pozorištu rade. Mogli bi pevači, dirigenti i muzičari mnogo više...

– Iz budžeta dobijamo malo, a sve se vrti oko para. Jedna-dve premijere u sezoni nisu ništa, nemamo svoju kuću iako bi Opera i Balet morali da se odvoje od Drame. Sve naše predstave su pune, karte rasprodate mesec dana unapred, ali šta vredi kada imamo jednu ili dve predstave nedeljno, najviše pet do osam mesečno. Publici nedovoljno, ansamblu takođe. Solisti opere su zapostavljeni, ne možemo svi da se izmenjamo. Gostovanja takođe nema, ograničeni smo novcem. Evo, u decembru smo bili u Krajovi, u tamošnjoj filharmoniji, ali znate šta znači kada pođe čitav ansambl, troškovi bivaju ogromni, a o onim ranijim gostovanjima po Srbiji možemo samo da pričamo – analizira Nataša Jović Trivić stanje u svojoj sredini.

– Stalno pominjem da bismo mogli sjajno da predstavljamo našu zemlju jer umetnici i sportisti su uvek najbolji ambasadori. Imamo veliki potencijal u Operi, i soliste i orkestar, i, što je najvažnije, svi se uvek radujemo novim projektima. Evo, sada spremamo „Melanholične snove grofa Save Vladislavića” Svete Božića za početak februara i do kraja sezone planiran je povratak „Otela” – i to je sve – najavljuje prvakinja Opere.

Primećuje da je nekim predstavama neophodno generalno sređivanje, dok „Adrijani Lekuvrer”, u kojoj i ona peva, nedostaje scenografija za jedan čin jer je izgorela u požaru, a za novu para nema, pa do daljeg neće biti ni njene kneginje de Bujon.

– To je naša realnost– kaže.

„Zatrpava” se obavezama

Iako je predstava malo, Nataša svakodnevno ima dvosatne probe, mada peva i kod kuće često, kaže da može „jer ima dobre komšije” i gleda na sat, ali kao dramski mecosopran sa rasponom od nepune tri oktave svakako „pomera roletne”, procenjujemo. Ona se smeje i priznaje:

– Volela bih da postignem još taj jedan stepen, da se igram...

Nataša kaže da sebe sama „zatrpava” drugim obavezama. Probe su svakodnevne – kao što sportisti istrčavaju kilometre po programu. Operskom pevaču raspored diktira u pozorištu da li će raditi individualno sa korepetitorom, ili sa dirigentom ako se priprema nova ili obnavlja stara opera. Premijera podrazumeva bar jedan mesec priprema – objašnjava naša sagovornica.

Naravno, znatiželja nas vuče ka onom pomenutom „zatrpavanju obavezama”. Nataša Jović Trivić je, kaže, ove godine upisala doktorske studije na Fakultetu muzičke umetnosti, mentor joj je primadona Radmila Bakočević. 

– Smatram da je neprestano obrazovanje izuzetno važno za napredak u profesiji i u životu. Inače tokom studija gospođa Bakočević mi je bila profesor, kasnije mentor tokom magistriranja i evo opet sam kod nje. Njena ogromna karijera koje, čini se, naša sredina još uvek nije dovoljno svesna, fantastičan je putokaz kako bi umetnik trebalo da neprestano gradi sebe. Od samog početka je poštovala moju ličnost i nezavisnost, pa i kad sam izbegavala časove da bih sama pronašla rešenje, ona je to razumela i strpljivo čekala da se „dozovem pameti”.


Nikada nije bila nervozna u radu i uvek je imala bezgranično vremena kad mi je trebalo, jer je bila i ostala velika, prošla je kroz razne situacije i ima razumevanja za svakoga. Među mnogim savetima, na kojima sam joj beskrajno zahvalna, moram da izdvojim da me je naučila da budem čvrsto na zemlji i uvek samokritična. Uspeh lako može da poljulja mladog čoveka, a to vodi ka stagnaciji i neminovnom propadanju – otkriva nam Nataša Jović zašto je zapravo u protekle dve decenije bila takva kakva jeste. Previše normalna, kako rekosmo, mada se često preispitivala da li je dobro što nikome ne podilazi zarad popularnosti, da li bi trebalo da je bude više u štampi i na televiziji, da se ističe van scene i uvek zaključivala: neka, neka, bolje je ne izlaziti iz okvira umetnosti i kulture.

– Ne podnosim (zlo)upotrebu popularnosti zbog lične promocije. Zvali su me u emisije za ciljnu grupu koja ne dolazi u Operu i nisam otišla. Što da gubim svoje vreme, a i novinarima trošim uludo minutažu? – iskrena je operska umetnica.

– A šta bih želela a još nisam otpevala? Toliko predivne muzike i sjajnih uloga ima u mecosopranskom repertoaru, da ne verujem ni da ću sve stići da otpevam. San mi je da radim Dalilu, ali mnoge svoje želje sam ispunila na koncertima kojih je bilo dosta. Imam ideju da napravimo koncert operskih dueta, pričala sam pre dva-tri dana sa koleginicama, ali opet je iskrsao finansijski problem. Nemamo odgovor na pitanje ko će platiti salu, da li će orkestar svirati bez honorara, mogu li karte biti besplatne, i na kraju uvek dobijemo negativan odgovor na pitanje da li će neko sponzorisati operu.

Da Beograđani vole nastupe operskih umetnika potvrđuje i Novogodišnji koncert Beogradske opere koji je i ovog 13. januara napunio salu Narodnog pozorišta, a karte za njega prodate još početkom decembra čim su puštene u prodaju. Tako je uvek od 1995. kada je bio održan prvi put, a Nataša je pevala sama ariju Dalile, a onda i duet iz „Aide” sa Anom Rupčić kao najavu vraćanja te opere na scenu.

I... Ništa, čim su utihnuli aplauzi i spustila se zavesa, malo se zadržala sa kolegama na koktelu i požurila kući kao i uvek.


-----------------------------------------------------------

Počela u studiju...

U nacionalnom teatru počela je kao član Operskog studija 24. decembra 1994. godine ulogom Treće dame u Mocartovoj „Čarobnoj fruli”. Sanja Lazić i Jasmina Trumbetaš su bile one druge dve dame. Kasnije, 1997, prvo je dobila pohvalu Narodnog pozorišta za ulogu Smetone u operi „Ana Bolena” Gaetana Donicetija, a odmah potom i stalni angažman. Onda su se na matičnoj sceni ređale njene uloge: Olga („Evgenije Onjegin”), Fenena („Nabuko”), Madalena („Rigoleto”), Šarlota („Verter”), Amneris („Aida”), Karmen („Karmen”), Ulrika („Bal pod maskama”), Suzuki („Madam Baterflaj”), Kneginja de Bujon („Adrijana Lekuvrer”)...

-----------------------------------------------------------

Sada bi da doktorira

– Na doktorskim studijama najmanje ima opere i pevanja. Jedan od predmeta mi je i tehnika pisanja naučnog rada, potom primenjena estetika, što je za mene vrlo zanimljivo i novo. Na neki način sažimam praksu u teoriju, proveravam da li je sve ono što sam prošla imalo smisla raditi. Kamerna muzika je, takođe, zanimljiv predmet. Imam utisak da smo se ušuškali u samodovoljnosti, a nije na odmet gledanje sa druge strane, malo kritičkiji odnos. U drugoj godini studija izabraću temu iz umetnosti, a kada sve završim, napišem, položim i odbranim moram da održim koncert, da bude kao kruna svega. Za teoretske predmete imaću posebnog komentora, a sa muzikologom ili istoričarem ću sarađivati tokom pisanja teze. Šta će mi to? U perspektivi želela bih da budem pedagog, da pomognem u osavremenjivanju opere. Pazite, ne mislim na komercijalizaciju nego na podizanje opere za umetnosti na viši nivo. Moje koleginice Sofija Pižurica i Ana Zorana Brajević bi trebalo uskoro da doktoriraju, biće to dobro za Operu i Narodno pozorište – uverena je Nataša.

-----------------------------------------------------------

Imala sreću sa profesorima

Diplomirala je, a potom i magistrirali na FMU u Beogradu, u klasi profesora Radmile Bakočević. Šta je Natašu usmerilo ka muzici?

– Muziku sam učila odmalena i prosto se podrazumevalo da to nastavim. Rođena sam i živela u centru Banjaluke, otac je fantastično pevao, iako se bavio nečim sasvim drugim kao komercijalista, a mama je bila medicinska sestra. Kuća uvek puna rodbine i prijatelja, slavili smo često nešto, mada, a i dok smo se vozili u kolima – pesma se podrazumevala. Imam i starijeg brata Vladimira, on je sada uspešan psihijatar i psihoterapeut. Obično sam dolazila kod mame i molila je „da me nagovori da pevam” – seća se Nataša svojih početaka.

– Imala sam sreću sa profesorima. Sa šest godina sam počela da sviram klavir i mojoj nastavnici Mirjani sam bila prvi đak još dok je bila student. Naučila me je da volim muziku, vodila na koncerte. U srednjoj školi sam upisala teoriju i klavir, ali na teoriji je bio neophodan još jedan instrument. Odabrala sam pevanje umesto drugog instrumenta i srela se sa profesorkom Zvezdom Ničevskom, Makedonkom koja me je naučila da volim operu, vodila u Zagreb na predstave. Tamo me je čula Ruža Pospiš Baldani i htela je da me primi u klasu, ali kada sam 1992. htela da upišem akademiju počinjao je rat, pozvala sam profesorku Bakočević u Beogradu... – i tako je život doveo jednog mecosoprana u naš glavni grad.

– Tokom učenja i karijere mogla da radim sa velikim majstorima i znalcima. Pored moje profesorke, moram da istaknem rad sa maestrom Mladenom Jaguštom, sa kojim sam mnogo pevala vokalno-instrumentalnu muziku. Od njega sam naučila koliko je važno detaljno raditi na svemu i biti „nemilosrdan” u radu – dodaje.


-----------------------------------------------------------

Porodica

Natašin suprug Davor je profesor geografije u Drugoj ekonomskoj školi, zajedno su došli iz Banjaluke u Beograd, tada kao momak i devojka. Imaju trinaestogodišnju školarku Mateju, koja se bavi karateom, a luta u izboru zanimanja od neurohirurga do glumice. Jedno drugo su podržavali i usmeravali kroz sve teške ratne trenutke koje su prošli jer se Nataša ukrcala u poslednji avion koji je poleteo pre zatvaranja koridora, uverena da će se čim položi prijemni vratiti kući. Sledeća četiri meseca nije mogla da čuje glas roditelja, a od svih stresova oni su umrli vrlo mladi odmah posle 2000. godine, jedno za drugim.


Izvor: http://www.politika.rs
« PREV
NEXT »

No comments