Iza slikara Miloša Šobajića je gotovo četiri decenije života i rada u Parizu, osamdeset samostalnih i više od 400 kolektivnih izložbi, a njegova dela se nalaze u tridesetak svetskih muzeja.
Slikar tako impresivne biografije imao je šta da kaže i mimo slikarskog platna i skulptura i tako je nastala knjiga "Slikaj i ćuti" (u izdanju Vukotić medie) čiji naslov zvuči kao univerzalno pravilo i rečito simbolizuje sva ograničenja slobode u modernom svetu. O tome Šobajić najviše govori.
- Konkretno, ovaj naslov sam pozajmio iz sećanja na ono što mi je rekao jedan visoki crnogorski funkcioner u Parizu, kada sam se usudio da pitam nešto neprihvatljivo, a pitao sam ga, valjda, da li je istina i da li je moguće da Tito ima samo 163 cm visine. Pretvorio se u razjarenu zver: “Jesi li ti slikar? Jesi! E onda slikaj i ćuti”. To jeste bila anegdota, ali na širem planu - poruka je jasna. Vlast ne voli kad neko priča, ona zahteva tišinu i poslušnost i svi oni koji imaju nešto da kažu nisu dobrodošli, posebno ako govore mimo dogme i doktrine koju vlast propoveda. A umetnik je upravo antidogmatski tip, ili bi trebalo to da bude.
Kako je umetnost od sinonima za slobodu i nemirenje stigla do sredstva za dominaciju i manipulaciju?
- Ceo sistem urušavanja ljudskog otpora na apsurde globalizma započet je baš u likovnoj umetnosti, jer je to najpodesnije tlo za stvaranje apsurda i način da se lakše proguta pilula svih zlodela koje ovaj Sistem čini po planeti: od asimetričnh agresija, laži i ucena do bombardovanja malih i nezaštićenih naroda. Likovna umetnost i mi, slikari, nismo imali stražara na vratima pa su nam upali i stvorili jedan novi oblik umetnosti koji oni nazivaju vizuelna umetnost. Vizuelna umetnost je sve i ništa. Vizuelni smo nas dvojica dok razgovaramo, taksista na ulici, pozorišna predstava je vizuelna, tako da ne vidim šta su to oni izmislili kao toplu vodu i nazvali sebe transavangardnim umetnicima vizuelne umetnosti.
"Vlast ne voli kad neko priča, ona zahteva tišinu", kaže Šobajić
Na jednom mestu u knjizi ste napravili mali inventar te foliraže?
- Pa, da. Cepkani papirići po podovima muzeja, razapeti konopci koje posetilac kontemplira kako bi se opustio, telefonski brojevi izvučeni iz umetnikovog telefona ispisani po zidovima muzeja, kutija bele boje postavljena na sredini ogromne galerije, poređane kartonske kutije, automobilske registarske tablice, umetnik u belom odelu korača polako po belom prostoru, umetnik sedi, a iza njega na zidu piše ja sam umetnik i da ne nabrajam... ima toga koliko hoćete.
Govorite i o umetničkoj impotenciji mladih umetnika. Da li je ta vizuelna umetnost, kako su je krstili, možda bežanje od stvarnog rada, maskiranje odsustva talenta?
- Važan je rezultat i nije važno kako, nego šta. Važno je to što se na kraju proizvede i može ta jedna tačka na zidu da predstavlja mnogo više nego neka mukotrpno rađena štafelajska slika. Dakle, stvar je u ideji i zašto nešto postoji. Da li je ta tačka vredna postojanja ili je ta grozna slika vredna postojanja? Maljevič je izmislio belu sliku, što je predstavljalo čudo, izvanredan pomak u ljudskoj misli i ideji, ali Maljevič je znao i da slika pa je došao i do toga. Ovi mladi iz oblasti te vizuelne umetnosti su žrtve Sistema, njima upravlja komesar koji određuje temu i ideju, oni su samo ruke činovnika koji se danas zove komesar izložbe, koje u delo sprovode njegove ideje. Tu nema ništa autentično.
Govorite kako je globalizam u svom pohodu prvo udario na mitove evropskih naroda. I nama se nameće odricanje od mitova, uče nas kako je to retrogradno?
- Suština novog svetskg poretka je uništenje svetske kulture, a u okviru te namere je i uništenje mita. Svi narodi su sazidani na temeljima svojih mitova, od grčkih preko severnoevropskih pa do naših, srpskih. Svi smo mi deca tih mitova i novi svetski poredak ih relativizuje. Tako danas imamo da je Kralj Artur neki Japanac vešt u japanskim borilačkim veštinama, njegova žena Ginever je crnkinja, vitez koji se u nju zaljubljuje neki Arapin, dakle svi likovi u tim novim mitovima su potčinjeni Velikom bratu i postoje samo za uveseljavanje naroda. Mit više nije ono što je bio. Mora da se skrije njegova istorijska težina, a da se naglasi njegova zabavna komponenta. Umetnost više nije kreacija nego je zabava, ne smemo da mislimo, smemo samo da se zabavljamo, ne treba da kreiramo, možemo samo da trošimo ono što nam se nudi.
Umetnik se rađa da bi imao nešto da kaže van dogme vlasti. Danas je trend da umetnici budu uz skute vlastima?
- U ovom Sistemu to je obavezno. Umetnik je ili sastavni deo vlasti ili je napravljen u kancelariji vlasti. Zamislite, oni sebe nazivaju transavangardom. A avangarda je, zapravo, vojni izraz, to je mala grupa koja ide ispred velike armade da utaba put. Ista stvar je u umetnosti. Dva tri velika uma, ili samo jedan, idu napred, otkriju jednu teritoriju i onda more manje talentovanih idu za njima i postaju i oni avangarda. Nekad su za to trebale decenije. Danas se avangarda unapred pravi u kancelarijama vlasti i odmah ih izlažu u muzejima. Za ono za šta je nekad Pikasu trebalo dvadeset godina teškog rada - da bi došao do kubizma, današnjima je dovoljno da pripadaju Sistemu i odmah će biti promovisani u avangardu.
Razmišljajući o Balkanu, pitate se da li on pripada narodima koji na njemu žive ili velikim silama koje ovde imaju svoje interese. Kome pripada?
- Očigledno velikim silama. Od kad znamo za sebe mi samostalno ne možemo da donesemo nijednu odluku. Balkan je mesto gde se očigledno širi zapadni svet, preko katoličanstva i Vatikana i istiskuje Srbe što dalje od mora gde smo nekad bili. I dalje nemamo mir, sigurnost, nemamo zajednički interes. Pokojni Dušan Bataković mi je jednom ispričao u Parizu kako su mu, kad je bio ambasador u Kanadi, rekli kako za pedesetak godina Srbiju vide kao veliki Beograd i Novi Sad, teritoriju od jedno četiri miliona. To bi bio neki balkanski Hong Kong, prepun šoping molova, gde bismo mi kupovali tuđu robu. A oni bi mogli da nam spolja kontrolišu dotok struje i vode i da nam ih isključuju ako budemo nevaljali i bezobrazni.
I vi ste u vreme bombardovanja dobili vrlo upečatljiv i onespokojavajući odgovor od Rolana Dime, nekadašnjeg ministra spoljnih poslova Francuske?
- Pitao sam se kako su nas to napustili naši veliki prijatelji Francuzi, kako to da ta Francuska neće da stane uz nas i podrži naše interese, a on mi je objasnio da se oko toga vodila velika polemika, ali da je na kraju zaključeno kako je Nemačka mnogo jaka i bolje se zameriti Srbiji nego Nemačkoj. Srbiji je namenjena sudbina beznačajne regije u okviru umiruće EU. Evropska unija ne priznaje našu teritorijalnost i ne znam šta mi još od njih treba da očekujemo. Nama će se i dalje uzimati teritorije, nemojte misliti da će se zaustaviti uzimanjem Kosova. Sve dok nas ne svedu na onaj "hong kong" iz Batakovićeve priče.
Kako je Vojo Stanić otišao u slikare
(...) Smrt nije izbegla ni moje dede, stričeve i veći broj njihove dece koji bi dobijali tuberkulozu čim bi sa zdravog nikšićkog vazduha došli u Beograd, da bi se školovali ili da rade u njemu, ili da žive. Bilo je to dvadesetih godina prošlog veka, kada je slikar Vojo Stanić, kao dečak, živeo u kući pored kuće Šobajića u Nikšiću.
Odgovara Vojo Stanić na nekoj televiziji na pitanje kako je postao slikar. Kaže: "Imao sam divan koloraturni glas i voleo sam da pjevam i često bih izašao u avliju i divno pjevao. Ja tako zapjevam, a đed mi vikne: 'Ćuti, ne pjevaj, neko je umro u Šobajića!' Ja umuknem. Drugi put opet zapjevam, a đed vikne: 'Ćuti, opet je neko umro u Šobajića' i tako više puta, dok nijesam sasvim prestao da pjevam i počeo, onda, iz dosade da slikam!" (Iz Šobajićeve knjige "Ćuti i slikaj")
Izvor: https://www.blic.rs
No comments
Post a Comment