Koliko god okretali glavu i ne želeli da mislimo i pričamo o tome, u Srbiji postoje devojke i devojčice koje zlostavljaju bližnji – braća, očevi, stričevi ...
Ova mračna istina ne događa se tamo negde, na marginama društva, već širom Srbije, u gradovima, selima, u bogatim, siromašnim porodicama, među obrazovanim i neobrazovanim ljudima, u svim društvenim slojevima, u svim verskim zajednicama. Psiholog Tatjana Daničić prenela nam je iskustva s kojima se susrela u radu i koja su ostavila traga i na njoj samoj.
Davno je bilo, ali još pamtim devojčicu koja je tada bila sedmi razred osnovne škole. Radila sam u kancelariji, a ona je ispred u čekaonici počela da razgovara sa spremačicom. Pitala je šta se tu kod psihologa radi. Žena joj je kazala: „Ja ne znam ništa, tu ljudi dođu, odu, ona mi nikad ništa ne kaže.“ Devojka je ušla, to mi rekla i onda mi ispričala svoju priču o zlostavljanju – kaže Tatjana Daničić.
Žrtvama je najvažnije poverenje, da znaju da se posle priznanja ništa neće desiti mimo njihove volje, da neće imati loše posledice ako to nekome kažu, da neće ponovo biti povređene. Zato svaki dalji korak mora da bude uz saglasnost onog ko trpi zlostavljanje.
Budući da devojke jako retko govore o tome šta im se događa, posebno kada seksualno zlostavljanje trpe od nekog bliskog, oca, brata, dede, strica, za to se najčešće sazna jer ona pokazuje neke druge simptome – ima probleme u školi, počne da koristi psihoaktivne supstance, neprimereno uzrastu previše naglašava svoju seksualnost. S druge strane, mlađe devojčice izbegavaju fizički kontakt, zaziru kada neko pokuša da ih pomiluje po glavi, iako deci takav dodir obično prija.
– Svako od iskustava je potresno, ima težinu koja se jednostavno oseća u prostoru u kom se o tome razgovara. To je bolno zadiranje u najstrašnije i za onoga ko trpi nasilje i za mene koja radim sa žrtvom – priznaje naša sagovornica.
Karakteristično je, nastavlja, da devojke koje trpe seksualno zlostavljanje osećaju krivicu, misle da su same doprinele da im se to dogodi; osećaju odgovornost, strahuju da će im se porodica raspasti, otac završiti u zatvoru, a majka ko zna gde ako nekome kažu šta se događa.
– Plaše se da će ih okolina žigosati, da im neće verovati, da će ih proglasiti lažljivicama i da će ih porodica zbog toga odbaciti – priča Tatjana Daničić.
A posledice po onog ko se nalazi u incestuoznom odnosu su jako velike, od fizičkih povreda i bolova koje trpi, psiholoških, koje su doživotne, pa do trudnoće, koja je problem za sebe. Uz to, studije pokazuju da u osnovi većine duševnih poremećaja stoji neka vrsta zlostavljanja, incestuoznog odnosa.
– Veoma im je teško da uspostave zdrav odnos sa drugim ljudima, da steknu poverenje i da ostvare normalan seksualni život. Često, nažalost, ostaju s partnerom koji ih tretira isto kao u porodici, čitav život provode kao žrtve – upozorava Tatjana Daničić.
Da sve bude gore, one vrlo retko bilo šta čine da nešto promene jer mladoj osobi ili detetu treba mnogo snage da sama preduzme nešto. Zato je odgovornost za zaštitu žrtava incesta na odraslima, institucijama i društvu.
Da sve bude gore, one vrlo retko bilo šta čine da nešto promene jer mladoj osobi ili detetu treba mnogo snage da sama preduzme nešto. Zato je odgovornost za zaštitu žrtava incesta na odraslima, institucijama i društvu.
– Uloga majke je najdelikatnija i vrlo komplikovana u incestuoznom odnosu. Majka makar intuitivno zna da se tako nešto događa njenoj ćerki. Međutim, najčešće je i ona sama žrtva, psihološki nema snage da reaguje, pa se vrzino kolo jako teško raspliće – otkriva naša sagovornica, i dodaje da je, po pravilu, i majci potrebno osnaživanje da bi mogla da pomogne i ćerki.
Strašno iskustvo kaže i da su žrtve svih uzrasta, od prvih meseci života, kad se bebin refleks sisanja zloupotrebljava za oralno zadovoljavanje muškarca, pa do odraslog doba.
– Uvek im savetujem da, koliko god da je teško, treba da potraže pomoć stručnjaka i prekinu incestuozni odnos u kom se nalaze. Polako, korak po korak, moguće je da se stvari promene – zaključuje Tatjana Daničić i napominje da je svako ko zna da bilo ko trpi nasilje obavezan da reaguje i prijavi ono što se događa.
Fotografije: profimedija
Autor: N. Dimitrijević
Izvor: neodoljiva.com
No comments
Post a Comment