Svake godine, kad odemo na sajam knjiga, na možemo da se otmemo jednom čudnom utisku. I zadivljeni smo i zbunjeni, i srećni i setni, u ustima - i slatko i gorko, u duši – i toplo i hladno.
Sve hoćemo da uživamo, al nešto nam se ne da. To što je knjiga mnogo, a novca malo nije strašno jer smo se na to navikli; što je vremena nedovoljni , a obaveza previše pa stalno žurimo takođe je uobičajena stvar. Šta nam onda to kvari zadovoljstvo koje čekamo godinu dana?
Učenika na sajmu svake godine ima koliko hoćete, ali izgleda da je više onih koji su došli da bi izostali iz škole nego da bi potražili dobru knjigu. Previše ih je ispred hale; jedu pljeskavice, puše, razgovaraju i „pomalo“ psuju. Oni koji uđu, dovikuju se, guraju i nisu svesni gde se zapravo nalaze. Najbolji su oni koji su kupili poneku knjigu koju nikada neće pročitati.
Upravo oni bude onaj mučan utisak i teraju nas da se zapitamo „šta će s nama biti do pošljetka“. Jednoga dana ti mladi ljudi će postati javni radnici, urednici kulturnih rubrika, direktori velikih firmi, organizatori krupnih poslova. Možda je baš zato toliko pravopisnih grešaka u sredstvima javnog informisanja i oglašavanja, što je čitanje postalo kupovina, a ne obrazovanje, što se izražavamo i sporazumevamo nejezičkim sredstvima kao što su mahanje rukama, lupkanje po ramenu i zamuckivanje.
I tako, dok izlazimo sa sajma, pomešanih osećanja i uzburkanih misli, u ruci sve jače stežemo kesu sa ponekom knjigom. Upravo taj stisak budi snagu i uverenje da se moramo boriti protiv loših navika i lažnih odlikaša. Makar to bila borba sa vetrenjačama, ne smemo odustati. Borbu započnimo radom na samom sebi: da moćna reč potisne psovku, da iskrenost bude iznad licemerja, da se mudrost uzvisi nad glupošću; da knjige čitamo, a ne samo da ih kupujemo.
Autor: Slađana Hadžić,
profesor srpskog jezika
No comments
Post a Comment