Strah od gubitka kontrole je redovni pratilac i sastavni deo mnogih anksioznih poremećaja (pre svega: napada panike i opsesivno – komplusivnog poremećaja). U osnovi straha od gubtika kontrole je pogrešna, netačna procena osobe da će u nekom trenutku izgubiti kontrolu nad svojim ponašanjem i/ili emocijama što predstavlja uvod u ludilo, uvod u duševnu bolest.
Osoba se plaši mentalne dezintegracije. Što je strah koji osoba oseća jači to je osoba sklonija da veruje da će doći do gubitaka kontrole, što stvara dodatni strah i može kulminirati napadom panike. Postoje dva aspekta ideje o gubitku kontrole, gubitak kontrole u ponašanju i verovanje osobe da gubi kontrolu nad osećanjima.
Gubitak kontrole nad ponašanjem podrazumeva verovanje osobe da ako se prepusti nadolazećem strahu, odustane od brige ili ruminativnih misli da će izgubuiti kontrolu nad sopstvenim ponašanjem, odnosno da će učiniti nešto što inače ne bi učinila. Osobe koje pate od opsesivno – kompulsivnog poremećaja ponekada zamišljaju da će uraditi nešto što je u potpunosti suprotno njihovom moralnom sistemu vrednosti i toga se jako plaše (npr: zamišljaju da će uzeti kuhinjski nož i povrediti drugog ili sebe).
Ovakve slutnje se nikada ne obistine kod osoba koje imaju opsesivno – kompulsivni poremećaj. Funkcija ovakvih misli i fantazija jeste samozastrašivanje i održanje preterane, rigidne kontrole soptvenog ponašanja i osećanja. Osobe koje pate od ovog poremećaja duboko veruju da moraju kontrolisati sve, svoje misli, osećanja i ponašanja, jer i sama pomisao na nešto loše može predstavljati uvod u realizaciju i ponašanje istog (ova vrsta verovanja se bazira na verovanju u omnipotentnost, svemoć sopstvenih misli). Kada pričamo o gubitku kontrole nad ponašanjem treba istaći da se ona nikada ne javlja kod osoba koje su pate od anksioznih poremećaja ili nekog drugog neurotskog sindroma.
Gubitak kontrole nad ponašanjem moguć je samo kod osoba sa teškim (psihotičnim) duševnim ili neurološkim bolestima, koje podrazumevaju postojanje genetske vulnerabilnosti (postojanje takvih poremećaja u bližoj ili daljoj porodici) ili oštećenja mozga. Takođe važno je istaći da čak i u veoma specifičnim stanjima ne dolazi do gubitka kontrole nad ponašanjem. Ovde mislim na stanja kao što su: hipnotički trans, regresija, preplavljenost nekim afektom, alkoholisano stanje itd. U svim ovim stanjima osoba nikada ne uradi nešto što inače ne bi uradila u normalnim okolnostima. Na primer, sklonost agresivnim ispadima u alkoholisanom stanju ili u stanju kada je osoba u afektu nije posledica gubtika kontrole već sklonosti ovoj vrsti ponašanja koja može biti podstaknuta uzimanjem alkohola ali ne i izazvana njome. Ljudi ne čine nikada nešto što nije u skladu sa njihovim moralno-vrednosnim sistemom.
Drugi aspekt verovanja u ideju o gubitku kontole odnosi se na kontrolu emocija. Osoba koja oseća intenzivnu anksioznost ili paniku, ima ideju da nije u stanju da kontroliše svoje emocije i da se može desiti iznenadna provala neprijatnih emocija koje osoba ne želi da doživi i kojih se plaši. Strah od gubitka kontrole nad emocijama je takođe posledica pogrešnog uverenja da prihvatanje neprijatnih emocija i odustajanje od njihovog suzbijanja vodi u ludilo i mentalnu dezintegraciju. Uverenje osobe da gubi kontrolu nad sopstvenim osećanjima je inicirano naviranjem osećanja koja je osoba do sada uporno izbegavala, potiskivala ili poricala.
Prihvatanje i suočavanje sa tim neprijatnim emocijama je jedini način za njihovo integrisanje. Da bi se osoba prepustila i prihvatila ova osećanja neophodno je da prvo prestane da ih se plaši. Da bi osoba prestala da se plaši svojih osećanja bitno je da shvati da prepuštanje osećanjima ne predstavlja gubitak kontrole niti uvod u ludilo. Rigidna kontrola osećanja (potiskivanje, poricanje itd.) dovodi do stvaranja hroničnih tenzija, napetosti i anksioznosti. Rešenje predstavlja zamena rigidne kontrole fleksibilnijom. To znači da osoba može da nauči da u nekim situacijama (za koje procenjuje da su bezbedne i adekvatne za izražavanje osećanja) izrazi i prihvati ono što oseća a u nekim drugim situacijama to ne čini (u onim situacijama u kojima procenjuje da bi izražavanje osećanja bilo neadekvatno ili štetno).
U našem savetovalištu mi učimo klijente kako da izražavaju i prihvate svoja osećanja kojih se plaše i na taj način ih osveste i integrišu. Integracija i prihvatanje ovih osećanja dovodi do redukcije anksioznosti i straha od gubtika kontrole. Strah od gubitka kontrole je samo pokazatelj da je kontrola koju osoba praktikuje suviše rigidna i neodrživa. S toga osoba može naučiti jedan zreliji i fleksibilniji vid kontrole koji ne podrazumeva strahovanja od gubitka kontrole i hroničnu anksioznost.
Vladimir Mišić
dipl. psiholog
No comments
Post a Comment